Sarajevo

Sarajevo. Hotel „Bosna”. Sedim za stolom, pijem čaj. U gradu sam zahvaljujući Savetu za regionalnu saradnju, čiji je generalni sekretar Goran Svilanović. Oni su omogućili da predstava „Gospođa ministarka” Pozorišta „Boško Buha”gostuje u Narodnom pozorištu u Sarajevu čiji je upravnik bio i Branislav Nušić od 1923–1927. Savet za regionalnu saradnju prvi put je dao sredstva za kulturu, što doživljavam kao važan gest u vremenu koje kulturu i savremeno stvaralaštvo prepoznaje kao kamen oko vrata, nužno budžetsko zlo. Ekonomska kriza postaje alibi za svečani marš pravo u mrak. Tržni centri nameću se kao hramovi, nova svetilišta novca i konzumerizma, za razliku od pozorišta, muzeja, galerija…

Karte za predstavu planule su istog dana kad su puštene u prodaju. Interesovanje medija je ogromno. Baš zbog toga, zbog brojnih intervjua i konferencije za novinare, Vlasta Velisavljević i ja doputovali smo dan pre ansambla. Organizacija gostovanja je savršena, obaveze detaljno isplanirane. Vlasti prilaze brojne Sarajlije da ga pozdrave, iskažu poštovanje. Obasuti smo pažnjom i srdačnom jednostavnošću ljudi na svakom koraku. Nije u pitanju kurtoazija, već nepatvorena ljudska toplina.

Listam„Dnevni avaz”i nailazim na tekst koji me potpuno ruinira. Tema je Ivan Ivanović i njegov tobože vic ispričan na televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju i čiji je vlasnik isti čovek koji je sa programa B92 poslao u prošlo vreme „Utisak nedelje” i Olju Bećković.

Listam„Dnevni avaz”i nailazim na tekst koji me potpuno ruinira. Tema je Ivan Ivanović i njegov tobože vic ispričan na televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju i čiji je vlasnik isti čovek koji je sa programa B92 poslao u prošlo vreme „Utisak nedelje” i Olju Bećković. Sedeti usred Sarajeva, grada koji je živa rana i posle 20 godina i u kojem je nemoguće ne razmišljati o zločinu, zlu, smrti, sedeti i čitati „vic”: ,,Posle 1995. porastao je broj Bosanki koje rađaju pre petnaeste godine. Posle kažu da plavi šlemovi tamo ništa nisu radili”, dok mi mlada žena donosi naručeni kolač, priča sa mnom kao sa rođenom svojom, a ko zna kakva joj je bila ratna sudbina, neopisiva je sramota. Vidi ona šta ja čitam. Malo mi je da kažem strašno, malo mi je da kažem da je Ivan Ivanović moralna nula, da se mediji ponašaju kao varvari, malo mi je reči… U Sarajevu sam i dolazim iz Beograda. Iz Beograda stiže predstava, ali stiže i „vickasto zlo” Ivana Ivanovića. Stiže pozorište, stiže umetnost, kultura, ali stižu i medijski varvari. Naša predstava kao i bilo koja druga koja pređe granicu Srbije, osim što je umetnički čin, ima još jednu dodatnu dimenziju, da spoji tamo gde je politika kidala, komadala ljudskost, poništavala je i afirmisala ono najgore u čovekovoj prirodi. Ali kako se oteti mislima da sve predstave, sve knjige, sve ono što predstavlja najvrednije i najkreativnije što je čovek tokom istorije civilizacije i kulture stvorio, da sva ljudska dobrota ne može da stane na put primitivizmu, ratu, razaranju, da je civilizacija tako krhka kad stignu varvari. Koji ne dolaze iz daleka, oni su tu među nama. U medijima se dobro vide, jer mnogi mediji kao produžena ruka raznih politika i centara moći danas su novi varvari. Umetnici me podsećaju na apsurdne Sizife koji kotrljaju kamen kreativnosti i smisla do vrha brda, a na vrhu je ruka koja kamen gura u ponor i bezdan. Čija je to ruka, ko tu ruku plaća? Vidljivi su neki političari i naravno mediji.

Na sreću, niko me ništa ne pita o Ivanu Ivanoviću. U „Dnevnom avazu” je i izjava Mirjane Karanović, te velike umetnice i prave ambasadorke ljudskosti. Zahvaljujem se naglas Miri.

Posle konferencije za novinare odlazim u šetnju po Sarajevu, koja, gle čuda postaje šetnja po „Beogradu na vodi”. Sarajevo je grad na Miljacki, ne teče njime Sava, ali građevine planirane za savski amfiteatar, „Beograd na vodi” eno, stoje usred Sarajeva. Zgrada „Dnevnog avaza”, pa grdosija tržnog centra, pa neke zgradurine sa luksuznim i praznim, a neuseljenim stanovima, šibaju put neba kao kakve vertikale ružnoće, neukusa, obesti novca. Arhitektonski kopi-pejst. Moćan su kontrast ta arhitektonska čudovišta sirotinji vidljivoj na svakom koraku, Baščaršiji, austrougarskim građevinama, građevinama iz jugoslovenskog vremena, pitomosti stare arhitekture nekadašnjeg Sarajeva.

Sutradan ekipa predstave doputovala je u grad. Neki će njegove lepote otkriti prvi put jer rođeni su u godinama rata, neki sresti svoje prijatelji. Ja sam u pozorištu i postavljam svetlo. Svetlosna proba dugo traje. Gladna sam. Odlazim u pozorišni bife, naručujem čaj i pitam imaju li nešto za jelo. Mlada žena koja radi za šankom kaže da nemaju ništa, ali da dijagonalno od pozorišta ima prodavnica sa dobrim sendvičima. Kažem: „Ma nema veze, ješću kasnije u hotelu, mrzi me da izlazim iz pozorišta.” Nekoliko minuta posle tog razgovora, ona mi donosi veliki sendvič, a ja joj iznenađena njenim gestom zahvaljujem i pitam koliko to košta. Ona mi kaže: ,,Ništa, to ti je od srca!” Ljubim ja nju, ljubi ona mene. Pitanje za Ivana Ivanovića i njegovu televiziju, da li je i ona možda jedna od onih iz vica.

Za vreme aplauza, publika je ustala i stajaće ovacije trajale su i trajale, minuti su prolazili. Izašla sam da se poklonim sarajevskoj publici. I još uvek, pišući ovo osećam tajzagrljaj pozorišta.

A varvari, šta rade varvari? Peru se izvinjenjima i saopštenjima.