Selektivna zaštita

Politički kontekst sve brojnijih sporova zbog javno izgovorene reči, nezainteresovanost organa za jedne i neuobičajena efikasnost nadležnih institucija u drugim slučajevima, umesto da potkrepi tezu o unapređenju rada pravosuđa – ostavlja utisak selektivne pravosudne zaštite

Najsvežiji primer predstavlja predistražni postupak koji je protiv poznatog pozorišnog reditelja pokrenut za manje od mesec dana od podnošenja privatne krivične prijave, zbog intervjua koji je početkom jula Kokan Mladenović daonovosadskom portalu.

Pošto je lični Mladenovićev stav o karakteru aktuelne vlasti i načinu na koji će se takva vladavina okončati, dobio karakteristično tumačenje u provladinim tabloidima, slučaj je prokomentarisao i premijer Srbije na konferenciji za novinare posvećenoj rezoluciji UN o Srebrenici. Privatna krivična prijava službenika Narodnog pozorišta protiv Kokana Mladenovića podneta je 18. avgusta. Prvo saslušanje u policiji po nalogu Višeg javnog tužilaštva, Mladenoviću je određeno za 15. septembar. Pojedini mediji su osnov za krivičnu prijavu najpre opisali kao “neovlašćeno pozivanje na rušenje ustavnog poretka”, da bi se kasnije ispostavilo da je postupak pokrenut po prijavi za krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.

Inače, istog dana kada je Mladenović pozvan u policiju, državna agencija Tanjug je prenela vest da je jedan lokalni publicista podneo krivičnu prijavu protiv profesorke prava Vesne Rakić Vodinelić zbog “pozivanja na nasilnu promenu Ustava”, povodom teksta u kojem je navela da je “sa odobravanjem” pročitala intervju Kokana Mladenovića. Prijava je podneta i protiv uredništva sajta “Peščanik”, na kojem je objavljen tekst. Narednog dana, isti publicista je prijavu podneo i protiv izdavača Dejana Ilića, zbog kolumne na “Peščaniku” o čitavom slučaju.

Predmet je okončan pošto je 16. septembra Više javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo krivičnu prijavu protiv Kokana Mladenovića kao neosnovanu.

Na suprotnoj strani političkog spektra, u rekordnom roku je rešen slučaj pretnji koje je urednik jednog tabloida uputio premijeru Srbije preko društvenih mreža. Za samo deset dana, rešenje sudije za prethodni postupak od 18. avgusta, kojim je Milanu Malenoviću bio određen pritvor, preinačeno je odlukom Višeg suda u Beogradu u blažu meru – kućni pritvor, uz primenu elektronskog nadzora i zabranu korišćenja interneta.

Letos je efikasnost istražnih organa demonstrirana i u slučaju “hapšenja fejsbuk naloga” u Aleksincu.

Trauma atentata na premijera iz nedavne prošlosti, za čije nesprečavanje profesionalnu ljagu snose domaće bezbednosne službe, svakako doprinosi pojačanoj agilnosti policije i pravosuđa u istrazi pretnji upućenih aktuelnim nosiocima vlasti. Medijska pompa koja često prati ove slučajeve, jasan je napor da se povrati poverenje javnosti.

Utisak je da kada postoji politička volja, nema značajnih prepreka za procesuiranje pojedinih slučajeva. Među takve se nesumnjivo ubrajaju prošlogodišnja istraga pretnji bivšeg portparola Protivterorističke jedinice MUP-a Srbije Radomira Počuče, kao i suđenje vođi pokreta “Naši” Ivanu Ivanoviću zbog objavljivanja spiska “30 najvećih srbomrzaca”.

Krivično delo ugrožavanja sigurnosti osoba koje vrše neku od javnih funkcija, ali i službenih lica i novinara, oduvek su činile pretnje, zastrašivanja, pozivi na linč i organizaciju ubistva. Poslednjih godina, internet postaje najčešća “platforma” za ovo krivično delo.

U izveštaju za prva četiri meseca ove godine, Share fondacija je detaljno popisala incidente u digitalnom okruženju u Srbiji u vezi sa tzv. zloupotrebom i cenzurom javne reči.

Upadljivo je odsustvo prilježnosti istražnih organa u slučajevima kada su žrtve ugrožavanja sigurnosti “obični” ljudi ili njihovi neformalni predstavnici, novinari i aktivisti, najčešće kritični prema vlastima i preovlađujućim stavovima u društvu.

Mediji retko daju prostor upozorenjima da reakcija države “mora da bude brza, pravovremena i neselektivna”.

Tri slučaja prerasla su u paradigmu odnosa u javnoj sferi.

Početkom godine, pretnje ubistvom upućene su Slaviši Lekiću, autoru trodelnog dokumentarnog serijala o haškim beguncima koji je u februaru prikazan na TV Prva. Lekić za Share navodi da su mu pretnje tada stizale mejlom, preko javnih statusa i privatnih poruka na društvenim mrežama, pa i SMS-om. Autor ove pretnje nije prijavio policiji, poučen ranijim iskustvom: “Odeljenje za visokotehnološki kriminal već dve godine ’rešava’ vrlo ozbiljne pretnje od osoba sa konkretnim generalijama, a da nisu odmakli dalje od moje prijave”, dodaje Slaviša Lekić i konstatuje da je bilo iluzorno očekivati da će sada postupati po zakonu. Pretnje upućene Lekiću, kao i saradnicima i sagovornicima iz dokumentarnog serijala, pale su u zaborav.

Salve pretnji i uvreda na mrežama i po komentarima portala, izazvala je najava akcije #sedamhiljada koju je inicirao nekadašnji novinar B92, danas menadžer BBC-ja u Londonu, Dušan Mašić. Akcijom je 11. jula trebalo da bude obeležena 20. godišnjica genocida u Srebrenici, okupljanjem građana na platou ispred republičkog parlamenta u Beogradu. Poziv na učešće širio se društvenim mrežama, gde su i pretnje ubistvom, prebijanjem i progonom bile najbrojnije.

Pretnje su posebnu težinu dobile kada je glavni urednik Večernjih novosti, Ratko Dmitrović, objavio tekst “Mašić iz Londona” u kojem ga označava kao sredstvo “Engleza” koji “do tančina” planiraju događaje u Srbiji, “hladno, hirurški i antisrpski”. Odlukom policije, okupljanje pred Skupštinom je zabranjeno iz bezbednosnih razloga.

Dušan Mašić za Share kaže da nije prijavio pretnje, već da mu se policija sama obratila. “Sami su došli da obave razgovor posle tekstova u štampi, pa da vide sa tužiocem da li treba podneti prijavu. Milan Antonijević (Komitet pravnika za ljudska prava) je bio sa mnom na razgovoru”. Mašića do danas niko nije obavestio da li je istraga uopšte pokrenuta.

Sadržaj pretnji koje tokom čitave godine dobija Nenad Mihailović, autor i voditelj web emisije “Lični stav”, prevazilazi granice zamislivog. Autovani gej, korisnik invalidskih kolica i autor u javnosti percipiran kao opozicioni – meta je brutalnih uvreda i pretnji po svakoj od ovih osnova. Verbalni napadi se zaoštravaju od intervjua sa jednim od vođa pokreta “Dveri” februara ove godine. Pretnje upućene Mihailoviću zabeležila je i agencija AP, u tekstu objavljenom u Njujork tajmsu, 24. marta. Ranije tog meseca, opština Vračar se oglasila zvaničnim saopštenjem u kojem poziva nadležne da istraže pretnje i zaštite autora “Ličnog stava”.

U aprilu je Mihailovićev neurolog konstatovao da se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo zbog straha za život i ličnu bezbednost. Policija nije reagovala pa je Mihailović, zajedno sa svojim partnerom i saradnikom, sredinom avgusta podneo prijavu. Uzeta mu je izjava i na tome se, zasad, završilo.

U svakom od ova tri slučaja, autori/inicijatori su na sebe preuzeli značajan rizik otvaranjem tema koje su tabu za većinski deo javnosti, i direktnim izazivanjem uvreženih predrasuda. Umesto obezbeđivanja uslova da se o osetljivim a suštinski značajnim temama pokrene dijalog, akteri su prepušteni nesputanim pozivima na linč.

U poslednje vreme Share fondacija beleži niz sličnih incidenata, kojima se u konvencionalnim medijima posvećuje još manje pažnje, budući da su im akteri slabije profilisani novinari i aktivisti iz unutrašnjosti.

Praksa selektivne zaštite direktno ugrožava vladavinu prava, podstiče osećaj pravne i egzistencijalne nesigurnosti u društvu, te potvrđuje uvrežene predstave o korumpiranosti i nemoći istražnih organa. U medijima i javnom diskursu uopšte, ovakav odnos nadležnih praktično promoviše autocenzuru.