Ser Petrović

Slobodan Petrović, direktor „Dunav hrana grupe” iza koje stoji investicioni fond „Salford”, napao je na koktelu u jednom beogradskom hotelu vrsnu novinarku „Politike” Anicu Telesković. Preteći joj tužbom pred više desetina gostiju, Petrović je povišenim tonom optužio Anicu da radi po nalogu Miše Beka i da treba da je bude sramota kako piše

Direktoru se nije dopalo što je Anica obelodanila rezultate istraživanja Međunarodnog konzorcijuma novinara istraživača o tome ko sve posluje preko ofšorova. Njegov javni izliv besa bio bi nedopustiv čak i da je naša koleginica nešto pogrešila – a nije.

Ima li Petrović ikakvu svest o tome da je njegov postupak klasičan pritisak na slobodu štampe i grub pokušaj avansnog ućutkivanja novinarke „Politike”? Po svoj prilici nema, iako je dao lični primer bahate cenzure o kojoj se novinari retko usuđuju da govore, čak mnogo ređe nego kada na njih zaurlaju jednako bahati političari.

Zaprepašćen što se njegovo ime pojavljuje u novinama bez učešća pi-ar službe, Petrović je umislio da može javno da ispolji ono što njegova privilegovana kasta privatno oseća prema novinarima – prezir.

Zaprepašćen što se njegovo ime pojavljuje u novinama bez učešća pi-ar službe, Petrović je umislio da može javno da ispolji ono što njegova privilegovana kasta privatno oseća prema novinarima – prezir

U pokušaju da ućutka našu novinarku, Petrović joj je zapravo pomogao u njenom istraživačkom radu, u šta se čitalac može uveriti u današnjem broju „Politike”. Redakcija mu svejedno nije zahvalna na pomoći iz nehata.

Isti osećaj nedodirljivosti ne krasi samo glave naših pokondirenih tajkuna i ostale biznis i političke menažerije. Tako je i daleko većeg igrača, veterana britanske politike, ser Malkolma Rifkinda politički u paramparčad razneo vlastiti ego. Jer kako drugačije objasniti da bivši ministar odbrane, šef diplomatije i aktuelni predsedavajući parlamentarnog komiteta koji nadgleda britanske obaveštajne službe, padne na foru na koju ne bi pao ni Džej u doba kada je šibicario po Dorćolu. Naime, britanski novinari lažno su mu pristupili kao predstavnici izmišljene kineske kompanije koja mu je ponudila da lobira za njih, uz dnevnu apanažu od 5.000 funti.

U vreme kada je bio mlad političar Rifkind bi sigurno odbio tu ponudu, uveren da je svaka kineska firma ogranak moćne KP Kine. Ali, stari Rifkind, koji je s vremenom stvorio iluziju o sopstvenoj svemoći, čak i kao politički kontrolor britanske tajne službe, upao je, poput političkog balavca, u novinarsku zamku. Podneo je ostavku, ali nije  izvređao čak ni novinare koji su mu slomili politički vrat.

Rifkind je tako postao primer iskusnog političara koji je nesmotreno pokušao da se bavi biznisom. Petrović je, u isto vreme, postao primer iskusnog biznismena koji je nesmotreno hteo da se bavi „Politikom”.