Slaviša Lekić Vučiću: Gospodaru, vežite džukele!

Dragan J. Vučićević je moj idol: jedini je Vučića nazvao budalom i nije završio targetiran na naslovnoj Informera, piše Lekić u novom broju Njuzvika

Onom ko je voleo ili makar čitao Pekića nije mogla promaći činjenica da je legendarni Borislav gotivio istoriju. I bavio se njome.
Zapisano je tako da je nadogradio onu Marksovu o istoriji koja se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.

„Izgleda, međutim, da se svaki događaj jednom odigran kao farsa zatim ponavlja kao tragedija“, oplemenjuje Karlovu sentencu Pekić.

Ali se dešava i da se farsa ponovi kao farsa, dodao bih ja.

Pre ravno 40 godina, daleke 1975, Svetislav Lekić, direktor Jugobanke, osuđen je zbog neprijateljskog delovanja protiv države na osam meseci zatvora: „podlegao“ je članu 287 tadašnjeg Zakona o krivičnom postupku – sud je ocenio da je znao a nije prijavio da se 1974. formira tzv. Nova komunistička partija Jugoslavije NKPJ!

Do osnivačkog kongresa u Baru, uzgred, nikad nije došlo: operativci SDB zaskočili su i osnivače, širom zemlje je uhapšeno na stotine simpatizera i pristalica i mnogi su zaglavili u mardelju.

„Nit sam znao koga iz tog osnivačkog društva, nit sam znao da se priprema Kongres, a sve i da sam znao, nema te sile koje bi me naterala da prijavim“, poveravao mi se moj Svetislav kad sam malo poodrastao i kad smo zagrebali po toj temi. Tada nije bilo reformisanog pravosuđa i za manje od godinu dana doneta je presuda. A za još manje vremena humani Titov režim je, da se preduprede sve muke neizvesnosti, narodnog neprijatelja strpao u Zabelu.
Otišao sam jednom ili dva puta: nikad se neću nakajati koliko sam se, kao nadobudni i nadrkani pubertetlija, tada stideo svog dobrog oca i njegovog boravka TAMO.

Ta farsa je završena tako što je u februaru 1985. stiglo rešenje o rehabilitaciji. Tačno tri decenije po rehabilitaciji (kako se život igra ovim okruglim i jubilarnim godinama), novembra 2015. godine, istorija se ponavlja, a ja se, junak farse, prisećam Pekića!

Napad na kamere

Nedelja je. Radim i kasnim (kakav pleonazam): završavam scenario prve epizode nastavka dokumentarnog serijala „Mediji u Srbiji: hronika propadanja“! Pišem of za sam kraj epizode. Rečenice su razbacane i različito ofarbane: žutom ofarbane -ulaze u konkurenciju, crvene su aut, a plave su konačna verzija; tako oduvek radim.
Notifikacija na mobilnom: javljaju iz Blica, ili možda B92, ne sećam se, da je Vučić na poligrafu.
Zašto?! Zbog naslovne Kurira! Je l’ one „Izvini, Srbijo“, možda su podmetnuli da su to njegove reči? Jok, objavili su „ispovest“ Aleksandra Kornica, jednog od svojih mnogobrojnih bivših direktora sa naslovom: „Vučićević i Vučić su me terali da smestim Rodiću!“ Pa što ide premijer na poligraf, nek ide Andrej! Potkačilo i Andreja i Aleksandra!

Ne mogu reći da nisam slutio da će jednom zateći burazere s prstima u tegli „nutele“! Trčim na Tviter, najslobodniji medij u Srbiji. Tamo uveliko žurka! Poligraf će sve da mu prizna. Poligraf će da eksplodira od energije Vučićeve istine. Poligraf već zakazao konferenciju za medije.

Nije konferenciju za medije zakazao poligraf, zakazao je dr Nebojša Stefanović, posle premijera i Miodraga Grofa Božovića, trenera Crvene zvezde, najveći fan ovog jedinstvenog načina komunikacije sa širokim narodnim masama.

Na ekranu kompa sve je manje crvenih rečenica. Brišem! Dominiraju i prepliću se žuta i plava. Borim se i ja. Uključujem Pink, jer KZM; mjutiram, brišem, farbam, dopisujem, otfarbavam i u trenutku kad na ekranu TV, posle dramatičnog smenjivanja crno-belih kadrova premijera Vučića, ugledam naslov „RUŠENJE VUČIĆA -poslednji čin“, a u studiju Gordanu Uzelac i Jovana Palavestru, „ružičaste beretke“ utrenirane za delovanje u vanrednim situacijama, na ekranu kompa plavom bojom ostaje tekst:
„Politički cunami koji je dobio ime po Aleksandru Vučiću u relativno kratkom roku urnisao je političku scenu Srbije. Dok je on putovao ka vrhu, opozicija je nestajala u smeru svojih strahova i prepucavanja! Ljudi su, uglavnom, svoje egzistencije prilagođavali atmosferi koja je iznedrila vođu.

Cenzura je avanzovala u uređivačku tehniku.
Autocenzura je postala – novinarski alat!
I samo su retki primerci životinjskog sveta shvatili da koren vođine moći nije toliko u njegovoj snazi koliko je u našoj slabosti.
Neki od tih retkih primeraka mahali su repom. I bili su dobri.
Oni loši su mahali jezikom. Ti dobri – nisu bili.
A ni ovo nije bajka!“
Sejvujem i gasim komp. Odmjutiram TV. U studiju su Dragan J. Vučićević, moj idol, jedini čovek u modernoj istoriji Srbije koji je Vučića nazvao budalom a nije završio targetiran na naslovnoj Informera, i Željko Cvijanović, sarajevsko/beogradski magični baštovan svih velikosrpskih leja, od dvorišta Biljane Plavšić do botaničkog zapećka Vojislava Koštunice!

Ozbiljno je, znači, a da nije bajka, postalo je jasno kad je DJV neartikulisano počeo da provocira kameru dokumentom na kome nije bilo ni žute ni plave ni crvene boje. Razumljivo, jer je to bila foto-kopija otpusne liste Aleksandra Kornica iz „Laze Lazarevića“.

Ko je sad Goca Uzelac da sumnja u dignitet i kredibilitet čoveka koji je još krajem devedesetih, predanim istraživačkim radom, otkrio (i objavio) da Danica Drašković koristi „ob“ tampone? Kada je DJV dešifrovao da je lice s poternice „narkoman koji može da ubija ljude“, postalo je jasno zašto su, u kadrovima koji su sledili, naoružani policajci štitili leđa ministru Stefanoviću, koji je obnarodovao da je premijer -„prošo poligraf“! I taksativno naveo koja je pitanja premijer „prošo“! I garantovao svojom funkcijom ministra, a ne potpredsednika stranke, da je Vučić govorio istinu.

U studiju Pinka, Cvijanović je i dalje optuživao „zapadne ambasade“, valjda ne zalivaju cveće kako treba; ministar Zlatibor Lončar je smerno demantovao kolegu Vučićevića, pobijajući njegovu priču o narkomanu tako što je u potpunosti rasvetlio famoznu „F dijagnozu“; dežurni analitičar Dejan Vuk Miša Pera Žika Stanković lomio se kojim danas imenom da ga potpišu u kajronu, a onda se kamera zaustavila na izbezumljenoj faci, ta državni udar je u toku, Dragana J. Vučićevića, kome se spontano u ruci obrela naslovna strana zagrebačkog Nacionala sa mojim intervjuom i naslovom: „Vučić je opasniji od Miloševića iako još ne ubija!“

I onda je usledila tirada o državnom udaru, medijskoj i raznoj još nekoj uroti, kesama koje je Zorana Mihajlović nosila Tomi Nikoliću, a Toma valjda Majklu Kirbiju, ambasadoru SAD, ovaj pak ili neko njegov onom Lađeviću iz Kurira i tako; a onda je došla valjda neka ogromna hobotnica s pipcima i koga je ona pojela, novinare, tajkune, kriminalce i opozicionare, ili Vučića i ove njegove što ga štite od udara, to nisam razumeo.

Uhapšeni Vučićević

Da to stvarno nije bila bajka uverio sam se neki minut kasnije kad su mi presele suze od smeha: opet je DJV poput barjaka zamahao mojim imenom, ali sad me je doveo u vezu s atentatom na Zorana Đinđića: bio sam deo medijske hajke, tvrdi čovek koji je privođen u akciji „Sablja“ upravo zbog čerečenja pokojnog premijera u novinama u kojima je radio!
Malo sam komplikovan lik: verujem da je floskula „pametniji popušta“ smišljotina glupana koji bi samo da dođu do izražaja; dopada mi se manir da popu kažeš pop a idiotu -idiot; volim da na prozivku odgovorim žestoko, dok je vruća!
Šaljem SMS Željku Mitroviću. Odgovara da nije znao da će do toga doći i da će naći način da popravi „ovo“!
Šaljem SMS DJV. On usred programa uzbuđeno i doslovce čita:
„Koji si ti bolesnik, jebo ti pas m!“
Zašto je cenzurisao mater umesto glagola, samo on zna.
Uživo čita i drugi SMS, neinteresantan, nema psovke.
U međuvremenu u RRŠZOODU (Ružičasti ratni štab za odbranu od državnog udara) stigli su i ministri Nikola Selaković i Aleksandar Vulin. Sede jedan pored drugog. Vulin očima prebrojava reflektore na plafonu studija, mnogo ih je, a Selaković, sve snebivajući se poput ekstradevičanske pomoravske čobanice koja gleda film švedske produkcije, citira kolegu Vučićevića: da, da, i on se seća mene iz predvečerja atentata na Đinđića. Švrćan koluta očima i klima glavom.
Ovo više, što bi rekao gospodin D. J. Vučićević, portparol Vlade, ovo više nije zezanje.
Stižu poruke:
„Spremi ćebe i gaće!“
„Apis ti nije ravan, ko bi rekao!“
„Ostavi to kuče nekom i dođi na nekoliko dana“, piše mi kum iz Izraela. Odgovaram da hoću, samo da prođe ovo ludilo. „Kako hoćeš, koknuće te, posle će biti komplikovano!“
Telefon ne prestaje da zvoni! Pažnja, briga, pomoć: od novca, preko sobica za prenoćiti, do vikendica!
Skoro svi savetuju – izmeštanje! Sa lokacije. Poneko – i iz zemlje.
Da nešto ne bih lanuo zbog čega bih zažalio, odlučujem da se naredna 24 časa ne oglašavam na Tviteru.
„Čuvajte mi Srbiju. A kakva je – i ne morate, boli me q…c! Ćaos!“
OK, nisam od onih koji se ne boje ničega osim straha, ali ovo postaje ozbiljno.
Pišem SMS:
„Draga S. Prenesite Aleksandru da veže Vučićevića. Crta mi metu na čelu danima, a ovo danas prevazilazi sve granice normalnog. Nemojte od mene praviti Ćuruviju: padne li mi dlaka s glave, zna se ko će biti odgovoran!“
Dobijam odgovor da će sve biti OK i avans nade: „Čujemo se sutra po podne!“

Četri dana pre projektovanog državnog udara navratio sam do policijske stanice u Milana Rakića:

„Dobar dan. Ja sam Slaviša Lekić, imam problem koji bih da podelim sa vama: nemam mnogo poverenja u državu, nemam apsolutno nikakvo poverenje u vašeg ministra, ali imam poverenja u vas kao profesionalce i došao sam da prijavim da se ne osećam bezbedno!“
Primeri i indicije koje sam naveo ne sadrže u sebi elemente krivičnog dela. Ne mogu da „postupaju“, kažu, a ako mi se nešto desi – obavezno da prijavim.

Neprijateljsko delovanje

Već šest meseci nešto se čudno dešava u mom okruženju. Nisam po prirodi paranoičan, čak i kad sam se u razmaku od pet dana tri puta našao u unakrsnim pogledima istih osoba nisam dizao dževu. Posle naslovne u Informeru, gde sam označen kao osoba koja tvrdi da je Vučić ubica, dara je prevršila meru. Cirkus na Pinku je pokazao da se država otela kontroli, ona država koju oličavaju ministri Lončar, Selaković, Vulin i Stefanović i u kojoj je portparol Dragan J. Vučićević. Ili su napred pomenuti portparoli DJV, svejedno meni!
U glavi pišem otvoreno pismu Vučiću. Imam i naslov: „Gospodaru, vežite džukele“!
Ne pomeram se dalje od naslova.
Tragedije, nesreće i muke proveravaju prijateljstva i bliskost: okružen sam pažnjom, brigom, suzama, besom, ponosom, tešenjima, strahom, ljubavlju.
Zove zaštitnik građana! Ustao je Tviter. Brani me Fejsbuk. NUNS izdaje oštro saopštenje. UNS ćuti, ali Politika prenosi saopštenje NUNS! Hvala, Ljiljo!
„Šta se to dešava, Slaviša?“, pita me Svetislav.
„Neprijateljsko delovanje, tata, ne znam tačno član!“
Slatko i setno se nasmejao!
Davor Pašalić, novinar koji je uradio intervju za Nacional, piše mi:
„Samo da ti kažem nešto – mnogo si vešt u tim zaverama! JA sam kontaktirao s tobom, JA sam čitao knjigu dva puta (mozak još boli), JA sam te proganjao mesec dana, JA sam napisao tekst… i niko me ne pominje! Samo – Lekić pučista, Lekić zaverenik, Lekić mastermajnd… Osećam se zloupotrebljenim!“
OK, nije mi više do zezanja. Jugoslav Ćosić, prvi čovek TV N1, za koji radim dokumentarac o medijima, savetuje:
„Iskuliraj malo negde, podržavam svaku tvoju odluku, ne brini za montažu, rešićemo to!“
Slušam savet „onih“ koji su mi preporučili „promenu rutine“, kupujem na trafici pripejd broj i „nestajem“!

Sramotna inscenacija

Dan posle izliva državnog ludila sa frekvencija TV Pinka, na scenu Javnog servisa, poput neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, banuo je ON! Nastup je ranije isplaniran, možda baš kad i rijaliti „Državni udar“! Ispalio je nekoliko brojki, „japajakao“ kao što ume, podelio nekoliko lekcija voditeljki, obećao već obećano i citirao nekog, ne znam koga, znam da nije onu Hemingvejevu o nekim likovima koji, kad čuju odjek, odmah pomisle da su ga sami izazvali.
Sasvim na kraju, gotovo uzgred, premijer je olakšao naciji: nije bilo državnog udara.
Događaj mog oca, odigran kao politička farsa, nije se u mom slučaju ponovio kao tragedija.
No, farsa priređena u studiju Pink televizije samo je na prvi pogled farsa. To nije farsa u režiji Dragana J. Vučićevića, čiji je najveći domet obelodanjivanje kapaciteta premijerovih testisa, ili hir Željka Mitrovića, koji u dokolici, kako sam kaže, ćakula sa Svetim Petrom.
Ovo je sramotna inscenacija Aleksandra Vučića. Jedna od brojnih i koga briga. Koga briga sem one koji su skriveni u brojnim ibidumima i fusnotama te farse: neko uzgred, neko namerno targetiran.
Bila je to, zapravo, demonstracija moći: ako ovako reagujemo ni zbog čega, maštajte šta bi radili da je u pitanju bilo šta ozbiljno.
Zeznuto je kad te država siluje, namerno ili nenamerno.
I mada mi nije do polnog odnosa sa državom, hoću da verujem da i taj model ponašanja ima neko pokriće. Makar i egomanijakalno.

Viktor Ivančić, moj omiljeni Hrvat (izvinjavam se Borisu Dežuloviću i Predragu Luciću) i u Hrvatskoj i u bivšoj Jugoslaviji, rekao/napisao je u nekoj skorašnjoj prigodi:

„Prije nego se upustite u ljubavni odnos sa domovinom, poželjno je navući prezervativ!“
E pa, gospodo, kad ste se već ogolili i ako već mora -bujrum: sad sam spreman!

P. S. Ne znam da li je „Draga S.“ prenela poruku Aleksandru, ali ja i dalje ni slovo ne bih povukao!