Sloboda reči i svetogrđe

Da se teroristički napad na satiričare dogodio u Nemačkoj, po slovu zakona bi bila pokrenuta istraga i protiv žrtava

Jezivi zločin nad novinarima redakcije francuskog satiričnog nedeljnika „Šarli ebdo” podstakao je šarolike reakcije. Spektar se širi od verbalnih osuda počinilaca, preko poziva političara na demonstraciju evropskog, demokratskog duha, do likovanja nacionalista i šovinista, kojima je atentat dobrodošao kao opravdanje za njihovo delovanje.

O atentatima samozvanih osvetnika protiv svega muslimanskog u Francuskoj da ne govorimo: podseća na harangu, ali u malom, protiv srpskog pravoslavnog naroda u Bosni posle atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, 1914. godine.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg iskazao je solidarnost sa Francuskom. To je navelo komentatora „Špigla” Jakoba Augštajna da pita: „Hoće li (NATO) avionima da bombarduje maskirane teroriste? Ili bi možda da pošalje tenkove u predgrađa Pariza (gde žive doseljenici)?”

Augštajn, kao i velika većina kosmopolitski nastrojenih novinara, javnih radnika i političara, smatra da se protiv nasilja i terorizma može boriti samo rečju i gestovima, nikako odmazdom.

Tim pre što se među žrtvama pariskog atentata obrela i slobodna reč, i sloboda mišljenja, i sloboda štampe.

Nažalost, načelo slobode štampe dovodi se u pitanje i kada je reč o kritici drugih verskih zajednica. Većina evropskih zemalja sankcioniše svetogrđe. Posebno kada je o satiri reč ili o karikaturama koje ne bi bile predmet krivičnog gonjenja, ako bi se odnosile na političare, umesto na predstavnike crkava ili na svece.

Juče su se, primera radi, mogli čuti komentari da se krvavi zločin u Parizu ne može ničim opravdati, ali da su žrtve atentata provocirale muslimanske vernike svojim karikaturama i dale povod atentatu.

Nije uzeto u obzir da se na jučerašnji dan, pre 125 godina, rodio Kurt Tuholski, jedno od najslavnijih pera nemačkog i evropskog novinarstva i publicistike i prvak satire.

„U satiri je sve dozvoljeno!”, govorio je Tuholski.

Analizirajući evropske zakone, moglo bi se reći da je Tuholski bio u zabludi. Da se atentat dogodio u Nemačkoj, po slovu zakona bi bila pokrenuta istraga i protiv žrtava. Član 166 nemačkog krivičnog zakona predviđa kazne do tri godine robije za povredu osećanja vernika, bez obzira na to da li je reč o provokaciji ili o satiri, koja se smatra umetničkim delom.

U Austriji se za isto delo odgovara u skladu sa članom 188 krivičnog zakona, mada je kazna niža – preti zatvor do šest meseci.

U Francuskoj se nedeljnik „Šarli ebdo” obreo pred sudom 2010. zbog karikatura objavljenih uoči posete pape toj zemlji. Tužbu su podneli pripadnici najkonzervativnije i najagresivnije katoličke crkve, takozvani starokatolici.

Trebalo bi pomenuti i zabrinutost popova, sveštenika i drugih predstavnika šarolikih veroispovesti za očuvanje evropske demokratije, građanskih sloboda, a pre svega za očuvanje slobode mišljenja.

Pri tom zaboravljaju da evropske demokratske vrednosti nisu ostvarene uz pomoć crkava, već u vekovnoj borbi protiv diktata verskih zajednica i protiv crkvenih dogmi.

Ako Evropa danas, posle atentata u Francuskoj, želi da pošalje jasne signale u znak podrške slobodi mišljenja, trebalo bi da preispita zakone o zaštiti religija koji su uporedivi sa cenzurom posebne vrste.