Slučaj zaštitnika građana u medijima: Sukob dva tabora

Kako god da se završi tronedeljno razvlačenje zaštitnika građana po tabloidima u Srbiji, jedno je sigurno – premijer nije bio u pravu kada je rekao da postoje samo dva provladina medija. Ima ih mnogo više, jači su i gromoglasniji, a ne nedostaje im ni svaka vrsta pomoći iz vlasti

Precizna dijagnoza, izneta prvi put u izveštaju ombudsmana za 2012. godinu, o tabloidizaciji koja je „od državnog projekta postala državna politika“ i konstatacija da „u svim državama obitava poneki tabloid, a kod nas država obitava u tabloidima“, dobila je svoj najbolji pokazni primer upravo na samom ombudsmanu. Tu imamo sve neophodne detalje koji omogućavaju da se sukob (a on je u svakoj tabloidnoj dramaturgiji neophodan) podigne do vasionskih visina, da se strasti uskomešaju, a navijanje gromoglasno razlegne sa tribina i da se na kraju izjavi ljubav pobedniku.

Zagrevanje za sukob počelo je u političkom tok-šou narodnog poslanika SNS Vladimira Đukanovića „Naša kafa sa Đukom“. Jankovićev izveštaj nazvan je „političkim pamfletom“, a sve što ombudsman radi „političkom kampanjom“. Tako je lansirana prva teza koju će kasnije varirati svi iz SNS, do premijera – politički angažman Saše Jankovića je osnov da bude smenjen, jer po zakonu ombudsman ne sme da se bavi politikom pa ni da daje političke izjave.

Pištolj, tajne vojne i policijske službe, barutne čestice, čast i krivokletstvo, odanost jedinom bratu i porodici, borba za vlast i borba planetarnih sila Istoka i Zapada (inače omiljena nam tema kojom zapušavamo prazne džepove), laži i obmane, neutešna porodica, pa se čak nazire i nekakva tajkunska priča iz srpske palanke od pre 22 godine… Sve je to stalo u samo jedan slučaj – provlačenje zaštitnika građana kroz kaljugu u kojoj se valjaju svi mediji, tabloidi podjednako kao i tobože ozbiljni mediji. Nema ko se nije isprljao, bilo da je revolveraški pucao po leševima i razbacivao kosture iz ormara ili da je profesorskim tonom pretio da neki uzalud čekaju pomoć sa Zapada ili se trudio da profesionalno izveštava. Smrad tabloidne države širi se odasvud.

Mediji su se pozicionirali u rovovskoj borbi i prangijanju se ne nazire kraj. Možda, eventualno, neki predah. Poslednja epizoda prangijanja koju smo gledali proteklih dana, počela je 14. aprila kada je zaštitnik građana u Skupštini Srbije, u Odboru za pravosuđe, predstavljao svoj godišnji izveštaj u kome se govori o masovnom kršenju ljudskih prava, o nesposobnoj i bahatoj državnoj administraciji čije su žrtve građani, o policijskim torturama, neslobodnim, kontrolisanim medijima…

Važan momenat, koji je spiritus movens konkretnog prangijanja, suđenje žandarmima povodom incidenta na Paradi ponosa kada je prebijen brat premijera Aleksandra Vučića, tek se približavao i dahtao nam svima za vratom. Jer, umesto da se, recimo, bavimo pitanjem nezavisnosti tužilaštva i da li je iza brzopoteznog odbijanja tužbe protiv pripadnika Vojno bezbednosne agencije koji su učestvovali u incidentu na strani prebijenog brata, stajao politički nalog ili suvoparnom pričom o kontroli i ovlašćenjima tajnih obaveštajnih službi, servirana nam je policijska nameštaljka o navodno „šlamperajski“ urađenoj istrazi jednog samoubistva. Kao da u tabloidnoj državi može biti poverenja da je i jedna istraga urađena drugačije nego šlamperajski.

Mediji iz drugog rova, među kojima su TV N1, Danas, Radio Beograd 1, TV B 92, TV Prva, novosadski Dnevnik, Naše novine, RTV Vojvodina u tom trenutku se mnogo više bave samim izveštajem zaštitnika građana o „mračnom stanju ljudskih prava“. Ne prećutkuju optužbe SNS na račun ombudsmana, ali one ostaju u drugom planu u odnosu na njegov izveštaj.

Zagrevanje za sukob, koji je potpuno podelio medije u dva tabora, počelo je u političkom tok-šou narodnog poslanika SNS Vladimira Đukanovića „Naša kafa sa Đukom“. Jankovićev izveštaj nazvan je „političkim pamfletom“, a sve što ombudsman radi „političkom kampanjom“. Tako je lansirana prva teza koju će kasnije varirati svi iz SNS, do premijera – politički angažman Saše Jankovića je osnov da bude smenjen, jer po zakonu ombudsman ne sme da se bavi politikom pa ni da daje političke izjave. Tezu dalje „razrađuju“  TV Studio B, Večernje novosti, Dnevnik 1 RTV Srbije, Afera, Happy TV, ali i navodno ozbiljni dnevnik Politika – dajući istaknuto mesto izjavama drugog funkcionera SNS Aleksandra Jovičića koji ombudsmana optužuje da „laže“ i da je „neodgovorni politikant“.

Tabloid Informer dočekuje nabačenu loptu i lansira drugu tezu koja takođe treba da posluži za smenu – Saša Janković je pre 22 godine imao nelegalan pištolj iz koga se ubio njegov najbolji prijatelj i pošto je kršio zakon, nije dostojan da obavlja tu funkciju. Televizija Pink u udarnom Nacionalnom dnevniku 17. aprila promoviše naslovnu stranu sutrašnjeg  Informera na kojoj najvećim slovima (a da kakvim bi) piše „Mračna tajna zaštitnika građana“ i dalje „Janković više od 20 godina ima ozbiljan problem sa zakonom“. Tekst je tipična manipulacija delovima policijskog dosijea usmerena na to da se, kako smo već viđali i u ranijim prilikama, Janković diskredituje.

Mediji iz drugog rova, među kojima su TV N1, Danas, Radio Beograd 1, TV B 92, TV Prva, novosadski  Dnevnik, Naše novine, RTV Vojvodina u tom trenutku se mnogo više bave samim izveštajem zaštitnika građana o „mračnom stanju ljudskih prava“. Ne prećutkuju optužbe SNS na račun ombudsmana, ali one ostaju u drugom planu u odnosu na njegov izveštaj.  Zanimljivo je da mediji iz prvog rova nisu baš nikakvu pažnju posvetili izveštaju. Prvi u rovovsku borbu protiv Informera, Pinka i kompanije kreće tabloid Blic naslovom „Sramota je šta rade zaštitniku“.

Zanimljivo je da Javni servis, odnosno RTV Srbija temu drži na nivou popodnevnih emisija „Šta radite, bre“, a u udarnom Dnevniku 2, na svaka dva dana, izveštava stavljajući akcenat na izjave zvaničnika, premijera i ministara.

Treća teza za smenu ombudsmana lansira se nakon što postaje jasno da pištolj nije bio nelegalan i ona je još mnogo opasnija – njome se prvo insinuira, a zatim najdirektnije optužuje Saša Janković da je kriv, ne za samoubistvo, već za ubistvo svog prijatelja. Od tada premijer i ministri počinju da koriste gotovo isključivo termin „ubistvo“, a ministar odbrane ombudsmana i najdirektnije optužuje za umešanost u ubistvo. Pod plaštom nekakve navodne novinarske istrage, mada je očigledno da koristi policijski dosije koji mu se dozirano dotura (nikad potpun) Informer kreće sa naslovima „Jankoviću, zataškao si ubistvo“, „Dokazano da Janković laže“, „Samoubistvo je namešteno“, „Otkud mu barut na rukama“. Sve se to naširoko prenosi u jutarnjem programu i Nacionalnom dnevniku RTV Pink i TV Pink3. Priključuju se i drugi. Zanimljivo je da Javni servis, odnosno RTV Srbija temu drži na nivou popodnevnih emisija „Šta radite, bre“, a u udarnom Dnevniku 2, na svaka dva dana, izveštava stavljajući akcenat na izjave zvaničnika, premijera i ministara. Svetli izuzetak i  otvaranje debate na temu zašto se vodi hajka protiv ombudsmana, na RTV Srbija predstavlja tih dana emisija „Da, možda, ne“ Olivere Kovačević.

Mediji iz drugog rova, među kojima ima onih koji su u prošlosti već označavani kao izdajnici i  neprijatelji (a i sam ombudsman je dobio tu etiketu), akcenat stavljaju na problem hajke koja se vodi protiv ombudsmana. TV N1 postavlja pitanje curenja informacija iz policije, niskotiražni i nedeljnici Vreme i NIN daju više prostora ombudsmanu i otvoreno staju u njegovu zaštitu. Pojavljuju se i prva negodovanja OEBS-a, upozorenja iz Evropske komisije o važnosti nezavisnih institucija i potrebi da se one jačaju, a ne blate i ruše, kao i da im se mora omogućiti da sprovode nezavisnu kontrolu državnih organa, poput VOA.

Čitav smisao takve poruke je da svi padnemo u opštu apatiju, da i ona čuvena nada poslednja umre, da se predamo i da to predavanje bude u formi velike i neupitne, bespogovorne ljubavi prema jedinom mogućem osloncu koji nam se nudi – prema našem premijeru.

Počinju da pljušte međusobne optužbe medija na račun tabloidnosti, s jedne strane,  ili neprofesionalnog svrstavanja na stranu ombudsmana, uprkos navodnim policijskim dokazima protiv njega, s druge strane. Svojevrstan kreščendo u pucnjavi predstavlja komentar glavne i odgovorne urednice Politike Ljiljane Smajlović koja objavljuje uvodnik, u stilu Minovićeve Politike iz 90-tih, u kome poručuje: „Da sam na mestu kolega koje čekaju pomoć sa Zapada, ne bih se previše nadala, bez obzira na Legiju časti Olje Bećković.“

Premijer i ministri policije i odbrane za sve to vreme se ni ne trude da veštije prikriju da su u stvari „barutne čestice“ na njihovim rukama. Na kraju nam premijer „neutralno“ i tutorski saopštava da, nažalost, ovo nije odnos institucija kakav treba da bude, ali da to ne govori samo o jednoj strani.

I sad, posle svega viđenog, jedini utisak je da ni jedna institucija ne funkcioniše, da ni policija, ni Tužilaštvo, ni ministri, ni ombudsman, ništa nije sigurno. Jedan od najopasnijih utisaka (a možda je neko i svesno hteo da pošalje takvu poruku), jeste da u državi ne postoji ni jedan istaknuti pojedinac, a najmanje pojedinac koji ima neku vlast, pa makar to bila i samo vlast zaštitnika građana, da nema nekakav policijski dosije kojim bi ga se moglo ucenjivati, blatiti, omalovažavati.

Čitav smisao takve poruke je da svi padnemo u opštu apatiju, da i ona čuvena nada poslednja umre, da se predamo i da to predavanje bude u formi velike i neupitne, bespogovorne ljubavi prema jedinom mogućem osloncu koji nam se nudi – prema našem premijeru. A čini se da je upravo zbog te izjave ljubavi na kraju izveden čitav mučan postupak sveopšte tabloidizacije.