Smajli za Ljilju

Valjda ni pokojni Ćirilo i Metodije nisu bili toliko opsednuti svojom prosvetiteljskom ulogom kao ovih dana Ljiljana Smajlović – Ćirilo i Ratko Dmitrović – Metodije. Još otkad je svojevremeno sopstveni časopis Argument štampao na latinici, primećivalo sa da je Ratko Dmitrović osvedočeni borac za ćirilicu. I njemu se nema šta prigovoriti, jerbo je čovek od principa

Uvek nasmejana Ljilja, čiji bi članci trebalo da se štampaju na mešavini ćirilice i smajlija, a potpisuju kao Ćirilica Smajlović, međutim, napisala je tekst „I dogodine na ćirilici“, želeći valjda da parafrazira ono „dogodine u Prizrenu“, i jasno stavi do znanja da će Politika i 2016. biti štampana na ćirilici, u inat Poreskoj upravi. A za Prizren ćemo još da vidimo, kad se premijer vrne iz Brisela.

Dobar naslov za taj tekst bio bi „Vidimo se i dogodine na ćirilici“. Mada bi zbog kultne Politikine rubrike koja, sem ćirilice, predstavlja obeležje najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, to pisanije moglo da se naslovi i kao „Vidimo se u čitulji“. Ili „I dogodine u čitulji“, jer znam pregršt ljudi koji Politiku ne čitaju ni zbog ćirilice, ni zbog Ljilje Smajlović, već samo zbog čitulja.

Neki su toj strasti za praćenjem čitulja na jedvite jade odolevali samo u onih desetak godina kada ste čitajući Politiku mogli da doživite infarkt, pa da i sami završite na popularnom penzionerskom Fejsbuku, na predzadnjim stranama najstarijeg balkanskog dnevnika za mlade svih uzrasta.

Ljilja smatra da svi koji pišu o inicijativi da se Politika & Novosti oslobode PDV-a jerbo se štampaju na ćirilici predstavljaju latiničnu konkurenciju. Ni ne pomišlja da je, recimo, ta inicijativa glupa & besmislena. I nema veze sa konkurencijom

Ljilja smatra da svi koji pišu o inicijativi da se Politika & Novosti oslobode PDV-a jerbo se štampaju na ćirilici predstavljaju latiničnu konkurenciju. Ni ne pomišlja da je, recimo, ta inicijativa glupa & besmislena. I nema veze sa konkurencijom.

Pa se u ćiriličnom zanosu setila da je Politika ostala bez zgrade u vreme Miloševića, dok su neki drugi u to vreme od stranih donacija kupili poslovne prostore na Vračaru. Valjda misli na vlasnike Hrama Svetog Save.

Taj Ljiljin korporativni duh je očekivan – dvaput je „bez tendera“ vertikalno postavljana za glavnu urednicu Politike – ali otkud potreba da se, eto tako, brani Hadži Struja i ta impozantna zgrada sa koje još nisu skinuli fleke od svežih jaja.

Ili je možda ideja da se oslobode poreza na dodatu vrednost i svi dnevnici koji su u istoriji imali generalne direktore i glavne urednike sa obavljenim hadžilukom. I to mu dođe nekakva bitka za očuvanje tradicije, jer kakav je to glavni urednik bez posete Zidu plača.

Ili da se oslobode poreza svi dnevni listovi koji su u istoriji objavljivali ulja na platnu Uroša Predića kao autentične fotografije sa bosanskog ratišta. Jerbo je to borba za očuvanje nacionalne kulture i slikarstva.

Ili da se oslobode poreza svi dnevni listovi koji su objavljivali medicinske dosijee članova Otpora. Čime su doprineli zdravlju nacije.

Ljilja Smajlović, naravno, sa svim ovim slučajevima nikakve veze nema, ali zašto se toliko trudi da ih stekne?

Srbi, zna to Ljilja, neće izgubiti identitet zbog deficita štampe na ćirilici, nego zato što, većinski, ne čitaju ništa što je ozbiljnije od sirovinskog sastava sa etikete na tegli ajvara. I kakav je smisao boriti se za oslobađanje od poreza zbog ćirilice u zemlji gde je otežavajuća okolnost ako znaš da napišeš nešto što je šarmantnije od krivične prijave, duže od telegrama i uzbudljivije od sentenci Tijane Ajfon. U zemlji gde lopovi obiju biblioteku, ali ne ukradu nijednu knjigu, već pokvareni rešo i pomadu za ruke.

Smajli za Ljilju!