Srpski mediji koji sami sebe cenzurišu

Cenzura medija u Srbiji zvanično ne postoji. Barem to oštro odbacuju predstavnici vlasti. Osim nekoliko izjava novinara i događaja koji direktno ukazuju na primere cenzure, nema mnogo dokaza za takve tvrdnje. Međutim, sloboda medija i izražavanja zasigurno je veoma ograničena u Srbiji

Glavni uzrok tome je široko rasprostranjena autocenzura koja vlada u medijima. Ali, ni autocenzura ne bi bila moguća da zasigurno nije bilo pokušaja cenzure, otvorenih i prikrivenih političkih i ekonomskih pritisaka na rad medija, ali i činjenice da su vlasnici mnogih medija usko povezani sa vladajućim strukturama. Težak ekonomski položaj novinara, samim tim i strah od gubitka posla, i zavisnost od oglašavanja svakako su pogodno tlo za razvijanje takvog nivoa slobode izražavanja u Srbiji.

Tema o postojanju cenzure medija provlači se kroz srpsku javnost poslednjih nekoliko godina, a mnogi ocenjuju da je za takvo stanje zaslužna još prethodna vlast pod Demokratskom strankom, koju je aktuelna vladajuća struktura rado prihvatila, obula te cipele i dodatno ih razgazila. To je ujedno i jedna od retkih oblasti na koju je i Brisel izneo zamerke – i u prošlogodišnjem i ovogodišnjem izveštaju o napretku Srbije na putu ka EU.

U poslednjem, nedavno objavljenom izveštaju za 2015. navodi se da skriveno medijsko vlasništvo, neregulisano finansiranje, indirektni i direktni politički i ekonomski uticaji na medije i preusmeravanje novca na favorizovane medije iz različitih državnih izvora, i dalje karakterišu medijsko okruženje u Srbiji. U izveštaju Evropske komisije navodi se i da se na programu javnih servisa češće mogu videti i čuti zvaničnici iz vladajućih partija i analitičari koji dele njihova mišljenja, dok je prisustvo opozicije i kritičkih i nezavisnih stručnjaka mnogo ređe. „Novinarima je posao pod znakom pitanja i primaju male plate, te su podložni pritisku i uticaju ekonomskih i političkih krugova. Takve okolnosti podstiču autocenzuru“, ocenila je Evropska komisija u izveštaju.

Jedan od najvećih primera cenzure bilo je ukidanje političke emisije „Utisak nedelje“ prošle godine, emisije sa dugogodišnjom tradicijom i simbola kritičkog novinarstva, sa nacionalne televizije B92. Autorka te emisije, Olja Bećković, istakla je više puta da je njena emisija zabranjena, a odgovornost direktno prebacila na premijera Aleksandra Vučića. Premijer je to, naravno, više puta demantovao, kao i svaki drugi navod o postojanju cenzure u srpskim medijima.

Ne računajući ranije primere misterioznih nestanaka kritičkih tekstova sa pojedinih veb-portala, postoji još dosta sličnih primera. Jedan od njih je i navedeni razlog zbog kojeg je dugogodišnja novinarka Danica Vučenić rešila ove godine da napusti novinarstvo. Ona je rekla da predstavnici vlasti bojkotuju intervjue u njenoj emisiji, zbog čega više ne može profesionalno da obavlja svoj posao.

Nedavno „priznanje“ urednika najtiražnijeg provladinog tabloida „Kurir“ bacilo je ponovo veliku senku nad slobodom medija. Urednik Aleksandar Rodić je otvoreno ukazao da u Srbiji nema slobode medija i da su ga predstavnici vlasti direktno cenzurisali zbog čega se na jednoj od nedavnih naslovnih strana izvinio građanima Srbiji. Ne sumnjajući u verodostojnost njegovih reči, ova priča ipak se uzima u javnosti sa dozom rezerve pod sumnjom da je reč o neizglađenim odnosima ovog tabloida sa interesnim stranama.

Ono što je svakako alarmantnije jesu otvoreni pritisci najveće vladajuće stranke, Srpske napredne stranke, i predstavnika vlasti, koji neretko u javnosti komentarišu, kritikuju i osporavaju rad mnogih i to uglavnom kredibilnih medija. Time, svi se slažu, vrše direktan pritisak na njihove uređivačke politike.

Tako je, na primer, takođe nedavno, SNS zbog stavova koje je izneo glavni urednik lista Danas, Zoran Panović, optužila javni servis Radio-televiziju Srbije zbog stavova koje je izneo gost u njihovoj emisiji. Panović je optužio premijera da je “režirao” nedavni incident u koji je uključen britanski ambasador u Srbiji i filmski reditelj Emir Kusturica. I RTS i Panović su dobili žestoki odgovor vlade koja je označila ove navode kao “nečuvene” navodeći antagonističke šale o tome da će ostaviti režiranje RTS-u.

Ni mnogi članovi vlade nisu bili imuni na kritike medija prema vlasti, a jedan od poslednjih primera je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović koji je istakao da televizija N1 i dnevni listovi Kurir i Danas vode „užasnu kampanju“ protiv premijera i Vlade Srbije. I to bez ikakvih argumenata.

„Srbija ima zakonodavni okvir koji bi uz valjanu implementaciju mogao da oblikuje medijsku scenu na jedan sasvim drugačiji način, ali ono što nas u medijskoj zajednici najviše brine je to što ne primećujemo političku volju vlasti da medijsku scenu posmatra kao deo demokratskog procesa. Naprotiv, često smo svedoci da pojedini političari svojim postupcima pokazuju da i dalje vide medije kao sredstvo za postizanje političkih rejtinga i manipulisanje javnim mnjenjem. Drugačije ne umem da objasnim neke postupke nosilaca najviših državnih funkcija koji često ne pokazuju dovoljno poštovanja prema novinarima i svojim postupcima degradiraju značaj medija. Da se ne zavaravamo, ne postoji nijedna vlast, pa ni ova u Srbiji, koja će se dobrovoljno odreći uticaja na medije. Bez obzira na zakonska rešenja i proklamovane ciljeve, očigledno je da postoje veliki otpori u sprovođenju medijskih reformi“, ocenjuje za Kosovo 2.0 Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Poseban akcenat na pritisak na medije uočljiv je i u odnosu prema istraživačkom novinarstvu u Srbiji, na šta je takođe ukazala EU u izveštaju o napretku Srbije. Mnoge priče koje su istraživali i otkrili novinari BIRN, Mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK i Centra za istraživačko novinarstvo dočekane su od predstavnika javnosti kao „gluposti“ i niko nikada nije reagovao na otkrivene slučajeve korupcije i nepravilnosti u radu predstavnika vlasti. Nedavno je jedan provladin tabloid pokrenuo i kampanju protiv ove tri mreže istraživačkih novinara, odnosno serijal tekstova u kojima su oni označeni kao “strani plaćenici” koji rade protiv vlade.

„Vlast u Srbiji medije koji se bave istraživačkim novinarstvom i razotkrivaju korupciju i kriminal, ne vidi kao saveznike, već kao protivnike i to je veliki problem za razvoj demokratije u zemlji i borbe protiv korupcije. Mi smo u KRIK-u otkrili nekoliko značajnih slučajeva, vezanih za gradonačelnika Beograda Sinišu Malog i ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića, ali nakon naših otkrića nije bilo reakcije nadležnih institucija. Umesto toga, premijer je jednu našu priču nazvao ‘glupošću’, a mediji bliski vlasti su objavljivali tekstove u kojima su nas prozvali za strane špijune koji žele da ruše vlast. Dok se ne prizna značaj medija u otkrivanju korupcije, neće biti ni jake borbe u suzbijanju iste“, objašnjava za Kosovo 2.0 glavni urednik KRIK-a Stevan Dojčinović.

Nakon objavljivanja priče KRIK-a o gradonačelniku Beograda, predstavnici vlasti nisu bili blagonakloni u izjavama, a novinari te mreže su ometani u daljem radu. Naime, nakon pokušaja novinara ove mreže da postave pitanja gradonačelniku na javnom mestu, njegovo obezbeđenje ih je onemogućilo u tome, oduzelo opremu i obrisalo sve snimke sa kamere i telefona.

Sličnu situaciju u Beogradu imala je i ekipa portala Istinomer, kojoj su predstavnici Komunalne policije zabranili da snimaju intervju na mestu gde se gradi projekat Beograd na vodi. Intervju je trebalo da snimaju sa predstavnikom inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, koja se protivi izgradnji Beograda na vodi, a o tome koliko je vlast osetljiva na kritike na ovaj projekat ranije je pisao i portal Kosovo 2.0.

Ništa od gore navedenog možda i nije toliko iznenađujuće ako uzmemo u obzir činjenicu da su mnogi vlasnici medija povezani sa političkim strukturama u Srbiji ili su direktno zavisni od novca koji dobijaju od njih, kako je pokazao prošli izveštaj o kontroli medija Saveta za borbu protiv korupcije, inače vladinog savetodavnog tela. Slučajnost ili ne, pre nekoliko dana, a neposredno pred objavljivanja novog izveštaja, nepoznati napadač fizički je napao članicu Saveta za borbu protiv korupcije Miroslavu Milenović. Novi izveštaj, čije se objavljivanje očekuje do polovine decembra, bavi se time kako i koliko novca državne institucije troše na marketing i oglašavanje u medijima i time indirektno kontrolišu medije. Objavljivanje ovog izveštaja zasigurno je da će dati dodatni prilog ovoj priči o slobodi medija u Srbiji i političkim pritiscima, ali je i dalje neizvesno koliko će svi ti podaci uticati da se situacija i odnos vlasti prema medijima promeni.