Strah i cenzura 2

I eto ti kanonade komentara tipa „ko još ozbiljno shvata Basaru“. Iskreno govoreći, Basara često ni samog sebe ne shvata ozbiljno

Nije mi bila namera da od kolumne Strah i cenzura pravim mini-serijal, ali kad u svetu neđelju pogledah broj pristiglih komentara (57 and counting), bi mi jasno da sam – iako uopšte nisam nameravao – džarnuo u živac komandanta armije Ocovih botova.

Sendvičlije, naime, ne reaguju spontano, nego, kako armiji i dolikuje, po naređenju. Proceni komandant, ma ko on bio – Oco sigurno nije, jer po sopstvenom priznanju ne čita Danas – da bi neka tema mogla poremetiti ravnotežu ovdašnjeg haosa i odmah usledi naredba – pali.

I eto ti kanonade komentara tipa „ko još ozbiljno shvata Basaru“. Iskreno govoreći, Basara često ni samog sebe ne shvata ozbiljno, ali mu se učinilo da su botovi i njihova oberkomnatura preozbiljno shvatili njegovo pisanije o blagodatima samofinansirajućeg, nezavisnog novinarstva po istoriju i život, što kao ideja jeste sjajno, ali je kao mogućnost (bar za sada) čista fantastika, a fantastika je zato što u Srbiji odavno nema ljudi tipa Vladislava Ribnikara (a ni on nije bio Srbin) koji novinarstvo shvataju kao dostojanstvenu, uglednu, ali niskoprofitnu profesiju, kao misiju prosvećivanja i kultivisanja, a ne sluđivanja i psihotizacije cenjenog publikuma.

Razumljivo je da politikama zasnovanim na masovnom sluđivanju i psihotizaciji – a sve ovdašnje su takve, razlike su tu isključivo kozmetičke – nipošto ne bi dogovarala pojava jednih dnevnih novina koje bi pisale ni po babu ni po stričevima i koje bi imale solidnu finansijsku zaleđinu, koja bi im omogućila da odoli političkim nasrtajima, ucenama i intervencijama.

A sad se setite – ako još možete – relativno skorašnje priče o onoj trojici parajlija koji su mi sredinom devedesetih kukali na neslobodu štampe i medijski bojkot njihovih ličnosti, pa se sete kako su reagovali kad sam im rekao da tom zlu mogu doskočiti lako – tako što će deo (krvavo) zarađenih para uložiti u osnivanje novina i televizije.

Kao da sam im šamar bio opalio, kao da sam im samim pomenom ulaganja u medije u sekundi potrošio milione, eto kako su reagovali. Promrsomudile su parajlije nešto o tome da se „to ne isplati“, pa su podigle dupeta i otišle iz kafane – ostavljajući, btw, meni da platim račun – tako da nisam smogao da im kažem da se ni prodaja krompira ne isplati, ukoliko je krompir truo i ukoliko ga prodaješ za 15 para po kilogramu, a da dobar proizvod, makar to bile novine, ako u njega uložiš ozbiljne pare i ozbiljan rad, uvek ima prođu, čak i u Srbiji. Nego, prekardaših. Da vidimo šta sam hteo da kažem. Protiv neslobode štampe se ne bori apelima na neslobodnu štampu da postane slobodna – jer to njoj ne pada na pamet – nego drešenjem kese i stvaranjem slobodne štampe. Zakon to dozvoljava, ali ne dozvoljavaju foliranje, sitnodušje i – nadasve – nada da će neslobodna štampa jednoga dana pasti u „naše ruke“, mislite o tome, botovi i đuturumi.