Svaka vlast ima svoje medije

Za katastrofalno stanje u medijima odgovornost svakako snose država i politička elita koji ne odolevaju potrebi da utiču na medije ali čini se da odgovornost treba tražiti i u samim medijima. Jer, svakoj cenzuri prethodi autocenzura.

Sećam se izveštaja sad već pokojne Verice Barać u kojem su do detalja naznačeni primeri zloupotrebe medija. Ali izveštaj je tada u celini, koliko mi je poznato, od štampanih medija, objavio jedino „Svedok”, da bi mediji koji su ga ignorisali kao da ne postoji, danas počeli da ga svojataju kao svoj „doprinos” medijskim slobodama u Srbiji.

Ovo je samo nastavak onoga što se dešavalo i pre, ali organizacije i mediji koji sada glasno pričaju o cenzuri to nisu činili u vreme prethodnih vlasti. Naprotiv: ignorisali su mnoge primere cenzure, i što je još gore – bili krajnje selektivni u izveštavanju o cenzuri.

Organizacije i mediji koji sada glasno pričaju o cenzuri to nisu činili u vreme prethodnih vlasti

Podsetiću čitaoca na ćutanje većeg dela medija, nevladinih i međunarodnih organizacija na katastrofalne izmene Zakona o medijima 2009. godine.

Sada je dignuta velika prašina zbog obaranja sajta „Peščanik”. Međutim, kada je u vreme prethodne i ove vlasti obaran sajt jednog možda i posećenijeg portala – „Nove srpske političke misli” – većina onih koji su danas glasni u pominjanju cenzure nije reagovala. Najgori napad, koji je doveo do potpune blokade sajta NSPM, desio se kada je objavljen tekst Slobodana Antonića u kojem je oštro kritikovan aktuelni premijer. Tada gotovo niko nije preneo saopštenje NSPM. Sličnu sudbinu imao je i sajt nevladine organizacije „Napredni klub” koji je 20. februara oboren i kome je izbrisan gotovo celokupan prethodni sadržaj.

Kada je septembra 2012, u vreme političke i medijske dominacije Demokratske stranke, uzbunjivački portal „Pištaljka” objavio materijal koji dokazuje vezu Dragana Đilasa i Miroslava Miškovića u listu „Pres”, niko od onih koji se sada nameću kao istaknuti borci protiv cenzure i mešanja politike u medije nije se oglasio. Tek nekoliko meseci kasnije, kada je formirana nova vlada, tu vest je kao „ekskluzivu” i kao svoju „veliku pobedu” objavio jedan tabloid, koji je u vreme vlasti DS-a bio njima naklonjen (s pratećim političko-marketinškim uticajem), a sada se okrenuo novoj vlasti.

Veći deo medija nije digao glas ni kada je vlada Mirka Cvetkovića svojevremeno odlučila da selektivno obešteti pojedine novine kojima je distributivna kuća „Futura” dugovala novac, a čije je obaveze preuzela država.

Zapravo, mnogi primeri u medijima u Srbiji pokazuju da svaka vlast ima „svoje medije” iz čega može da se postavi pitanje: da li neki mediji (i NVO) koji danas kritikuju cenzuru, a prećutkivali su je u ranijem periodu, pokazuju zapravo ljutnju što nisu deo nekog novog medijsko-političkog dogovora sa aktuelnom vlašću?

Čini se da nam ovi, ali i mnogi drugi primeri, govore da i unutar samih medija, i za njihov položaj zainteresovanih NVO i međunarodnih organizacija, postoji velika selektivnost koja nije zasnovana na vrednostima slobode govora i mišljenja, već na principu „naši” i „tuđi” mediji. Pa je, tako, neviđeni skandal kada se obori sajt „Peščanika”, i primer (auto)cenzure kada se smeni šef deska u jednom listu, ali zato nije skandal kada se obori neki drugi, u najmanju ruku podjednako uticajan i posećen sajt, kada se ignoriše sprega politike i krupnog kapitala u medijima (slučaj „Pres”), kada se ćuti o rđavim izmenama Zakona o informisanju, kada samoproklamovani portparoli medijske slobode i nezavisnosti ćute o smeni urednika i novinara „Politike” 2008. koji su se zamerili medijskom savetniku predsednika Tadića, ili kada se zanemari snimak kako izvesna Džesi, moćnik iz kabineta bivšeg predsednika Republike, baca mikrofon i tera sa konferencije novinare jedne televizije?!

Dakle, očito je da unutar samih medija imamo oštru podelu koja se temelji na stavu da će se ignorisati svi oni koji nisu „naši”. Tako se dolazi do toga da su mediji i sloboda govora ugroženi samo kada su određeni mediji ugroženi. Reč je o onim medijima koji misle da imaju monopol na nezavisnost, na novinarsku etiku i ugled. A nemaju!

Da budemo potpuno otvoreni: činjenica je da se danas mnogo otvorenije piše o medijskoj cenzuri nego što je to bio slučaj u vreme vlasti Borisa Tadića i DS.

Ignorisanje određenih informacija i medija samo zato što nisu „naši” je uvertira za autocenzuru. Dešavanja u medijima u Srbiji već su godinama pokazala da je lakše tapšati se po ramenu, deliti nagrade i priznanja unutar zatvorenog kruga za novinarsku izuzetnost i slobodu, a usput prećutkivati mnoge činjenice zarad dogovora s ljudima na vlasti koji su uvek tu samo privremeno.

Međutim, svetlucave nagrade praćene beskrajnim kompromisima narušavaju i iluziju o slobodi u Srbiji, a kamoli slobodu samu.