Sve reakcije na slučaj „Magi“

Ivana Borić, koja je razgovarala sa Margitom Stefanović za svoj maturski rad 2002:

Bio je maj 2002. godine. Išla sam u Petu beogradsku gimnaziju i radila maturski rad iz muzičkog, kod profesorke Ljiljane Santovac. Tema je bila R’n’R, sa akcentom na EKV.

Imala sam privilegiju da preko zajedničkih prijatelja upoznam Margitu i čujem celu priču i baš od nje. Govorila je smireno, razumljivo. Intervju nije bio novinarski, nije objavljen u medijima. Margita mi je davala informacije koje su mi trebale da bih napisala kvalitetan maturski rad o jednom muzičkom pravcu, okolnostima u kojima je nastajao i emociji koju je sa sobom nosio. Napisala sam ga, maturirala, imam rad i danas.

Cilj teksta u Nedeljniku bio je da se prikaže susret jedne devojke sa idolom cele generacije, u tom trenutku vrlo bolesnim. Umetnički doprinos Margite Stefanović je nesporan. Trenutak susreta sa Margitom bio je vrlo potresan za mene, to su stvari koje se ne zaboravljaju.

Kad je umrla, imala sam ponude da napišem knjigu: Moj dan sa Margitom. Nije me zanimao novac. Svoju priču sam ispričala novinarki Nedeljnika takođe iz nekomercijalnih razloga. Bližila se godišnjica njene smrti i želeli smo da skrenemo pažnju na to kako je heroin uništio jedno divno, talentovano i perspektivno biće, koje bi se možda i dan-danas bavilo umetnošću.

Sve što sam rekla za Nedeljnik, jesu delovi razgovora koji sam vodila sa Margitom Stefanović tog dana. Razgovor nisam vodila nasamo, sa nama je bio ugledan beogradski slikar, koji je u tom trenutku imao kontakt sa Margitom. Redakciju Nedeljnika sam zamolila da njegovo ime sačuva od javnosti. Razgovor je vođen u njegovom stanu. Sa njim me je upoznala Bebi Dol, porodična prijateljica koja se svega seća, ali ne želi da učestvuje u medijskom maltretiranju.

Bebi Dol me je, na moje insistiranje, povezala sa svojim prijateljem u kog je, kako mi je ovih dana rekla, imala poverenja da će ceo susret sa tada već dosta bolesnom Margitom organizovati u najsigurnijim okolnostima po mene, s obzirom na moje godine. Procena joj je apsolutno bila na mestu. Sve je prošlo u najboljem redu.

Imena i adrese svih koji su mi pomogli da dođem do Margite, sastavim rad i omogućili mi razgovor sa njom, poznata su redakciji od početka.

Dušan Vesić, rokenrol novinar:

Postoje tri razloga zbog kojih vam se obraćam. Prvi, do pre par sati mislio sam da su „Nedeljnik“ ozbiljne novine. Drugi, voleo sam i poštovao Margitu Stefanović. Treći, možda formalni, kako god hoćete, uostalom – indirektno sam pomenut u tekstu „Nije imala razlog, nije imala kada“, nečemu najstrašnijem što sam ikada pročitao u srpskim medijima. Nismo deca, znamo na šta liče srpski mediji. Ali, ovo što ste objavili u broju od 27. avgusta, to je prevazišlo svaku meru lošeg ukusa. Trebalo bi da vas je sramota. Objavljujete tekst u spomen na godišnjicu njene smrti, a onda odete na njen grob i sručite na njega tonu govana.

Na MRTVU ženu? Kakva ste vi to gomila heroja? Čemu toliko laži o MRTVOJ ženi?

Da se odmah razumemo: te „emisije“ od koji h je „Ivani Borić“ muka, pravio sam ja. Može biti da je od mojih „emisija“ „Ivani Borić“ „muka“, ali u njima bar nema laži i bar se za mene zna ko sam i šta sam. Ali, ko je Ivana Borić? Kako to da niko ne zna za nju? Zašto niste objavili njenu sliku? Zašto niko ne zna za taj „intervju“ kog je „pravila s Margitom pred smrt“? Zašto ste izmislili Ivanu Borić? Zašto ste izmislili taj „intervju“? Da biste prodali novine?

Strašno.

Ima, dakle, najmanje petnaest laži u tom tekstu. Dakle, ne jedna, ne dve, ne tri, nego okruglo petnaest.

Prvo, ona jeste bila na egzistencijalnom dnu, ali nije živela u domu za nezbrinuta lica, ni na Voždovcu ni bilo gde drugde. Tamo je prebačena jednom prilikom, više greškom, na putu do Infektivne klinike. Bila je tamo svega nekoliko dana.

Drugo, nije tačno da je ona navukla ostale članove grupe na heroin. To naprosto nije tačno. Nije lepo da prepetljavamo sad ovde ko je bio na heroinu kad je dolazio u Katarinu II ili EKV, a ko nije. Između ostalog, i zato što ima članova EKV koji nisu nikada bili na heroinu, a imaju nekakvu decu koja to čitaju. Sramota je da se mrtvoj ženi pripisuje tako ozbiljna optužba – koja naprosto nije tačna.

Treće, nije tačno da je prodala dva „prilično velika stana u centru prestonice“. Imala je i prodala jedan. Na tom mestu jasno se implicira da je ta dva stana (uključujući taj nepostojeći) prodala zbog svoje ovisnosti o heroinu. Treba reći da bi ga prodala i da nije bila ovisnica o heroinu, jer nije imala od čega da živi.

Četvrto, nije imala hepatitis C. Imala je AIDS, epilepsiju i toksoplazmozu, ali nije imala hepatitis C. U knjizi „Osećanja. O. Sećanja“ Lidije Nikolić ima Margitina otpusna lista sa Infektivne klinike, u kojoj se hepatitis C ne spominje.

Peto, nije pokrivala ruke i noge kako bi „kamuflirala jamaste modrice trulog tkiva koje su se širile telom“, nego ju je povremeno prebijao izvesni Zlaja, koga nikad nije htela da otkrije, pa da mu već neko presudi.

Šesto, priča o pesmi „Sedam dana“ naprosto je izmišljena. Istina o toj pesmi nalazi se takođe u knjizi Lidije Nikolić.

Sedmo, tu pesmu nisu napisali ona i Milan, nego ju je ona sama napisala, tako da se ipak ne može „razlikovati Margitin stih od Milanovog“.

Osmo, Margita nije bila u emotivnoj vezi sa svim članovima benda, nego sa ukupno trojicom od desetak mogućih. Ona jeste bila „i ovakva i onakva“, ali toliko promiskuitetna nije bila.

Deveto, EKV nikada nije imala elementarne uslove za rad a ne „najbolju opremu“, i nisu „snimali u najskupljem studiju“. Tačno je jedino to da su imali „najmoćnije nastupe“ – jer su bili najbolji.

Deseto, pesmu „Ovo je zemlja za nas“ (koja se, inače, zove „Zemlja“) nisu uradili po ukusu kritičara i „tokova novca“. To apsolutno nije tačno.

Jedanaesto, pesma „Slušaj vamo“ grupe Rimtutituki nema nikakve veze sa Ekatarinom Velikom. Pesmu su napravili članovi Partibrejkersa i Električnog orgazma, a Milan je naknadno dosnimio slajd-gitaru da ne bi izostao.

Dvanaesto, ko su ti „mi“ koji su dobili ponudu da učestvuju u kampanji protiv Miloševića, kad je Magi tada jedina bila živa od onih koji su uopšte mogli da dobiju tu ponudu?

Trinaesto, tog septembra nije „pronađen leš crnokose žene“ jer je Margita Stefanović umrla na Infektivnoj klinici.

Četrnaesto, nije umrla sama i napuštena – mada se ta legenda održava godinama. Samo tog dana kad je umrla, došlo je da je obiđe četvoro ljudi.

Petnaesto, nije „sahranjena o trošku države“, jer država nije toliko darežljiva. Sahranu Margite Stefanović platio je Atelje 212.

Tačne su, pak, dve stvari. Prva, da se ne zna gde su uoči smrti Margite Stefanović bili ti koji su se posle kvalifikovali kao njeni „prijatelji“. Druga, tačno je da Margita nije znala ko je Ivana Borić, jer Ivana Borić ni ne postoji.

Takođe, tačno je i to da Margita Stefanović godine 2002. nije mogla da da nikakav intervju. Još 2000. godine, njen odgovor na pitanje „Kako si?“ izgledao je tako da bi počela jednu rečenicu, nastavila drugu i završila treću, u svega desetak reči. To se naprosto nije moglo razumeti. To zna svako ko je u to vreme imao bilo kakav kontakt s Margitom Stefanović – pa bi to znala i „Ivana Borić“, da je postojala. Ta Margita Stefanović – ako uopšte govorimo o istoj ženi – nije bila u stanju da kaže kako je, a ne da da „intervju“.

Kako vas, dakle, nije sramota?

Lidija Nikolić, autorka knjige „Osećanja, O.sećanja“:

Davno je Margita Stefanović, ne bez razloga, prepisala u svoj dnevnik deo 56. Psalma Davidovog, nakon jednog koncerta EKV 1993. godine:

Smiluj se na me, Bože, jer čovek hoće da me proguta, neprijatelj me svaki dan pritešnjuje… Svaki dan izvrću reči moje; što god misle, sve meni o zlu… Skupljaju se, prikrivaju se, paze za petama mojim; jer traže dušu moju.

Danas, više od dve decenije kasnije, ima ponovo razloga da se setimo ovog citata iz Biblije.

Povodom trinaeste godišnjice smrti pijanistkinje, arhitekte i rok-muzičarke Margite Stefanović, u „Nedeljniku“ broj 189. od 27. 8. 2015. godine objavljen je tekst pod naslovom „Nije imala razlog, nije imala kada“ reportera Miljane Nešković, koja je razgovarala sa Ivanom Borić, „jednom od poslednjih osoba koje su videle Margitu“.

Objavljivanje ovakvog članka, koji obiluje neistinitim podacima i uvredama nanesenim Margiti Stefanović, kosi se sa odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima. Pre nego što neko pokrene sudski postupak, nakon čega bi „Nedeljnik“ morao da objavi demant, pokušaću da osporim deo informacija navedenih u pomenutom tekstu.

Kao dugogodišnja prijateljica Margite Stefanović i autorka biografske povesti o njoj „Osećanja.O.Sećanja.“, raspolažem saznanjima i dokumentima koji pokazuju da priča o Margiti iz „Nedeljnika“ nije verodostojna. Sve što ću navesti već je poznato čitaocima moje knjige, ali očigledno nije urednicima „Nedeljnika“, autorkama teksta, a sigurno ni mnogim njihovim čitaocima.

Ivana Borić nije mogla poslednja intervjuisati Margitu „svega nekoliko dana pred smrt“, pošto ju je pronašla „jedne subote rano ujutru u Crkvi Pokrova Presvete Bogorodice“, u vreme kad je Margita „živela u prihvatilištu za odrasle na Voždovcu u Beogradu“, niti ju je mogla „par dana nakon razgovora“ sresti u Resavskoj ulici.

Na osnovu otpusne liste i lekarskog izveštaja o smrti Margite Stefanović, koje sam dobila na Infektivnoj klinici u Beogradu, sa potpisom načelnika, na dan kad je preminula, može se utvrditi da je u ovoj bolnici boravila od 23. 8. do 18. 9. 2002, dakle 25 dana i nije mogla davati nikakve intervjue na ulici „svega nekoliko dana pred smrt“. Nije mogla, jer je tada već izgubila i vid i moć govora i kretanja.

Takođe, tadašnja maturantkinja Ivana nije mogla biti „jedna od poslednih osoba koje su videle Margitu“, jer smo u posetu u bolnicu dolazili, koliko je meni poznato, samo ja i troje Margitinih mladih prijatelja, po imenu Joca, Milica i Iva.

Margita nije mogla čak ni pre 23. 8, kad je dospela u bolnicu, ići u crkvu i šetati ulicama, jer joj se, nakon 13. 7. kad je poslednji put bila kod mene, izgubio svaki trag. Kasnije smo, svi mi koji smo bezuspešno tragali za njom, saznali da je bila smeštena u domu za nezbrinuta lica.

Takođe ne verujem da je Margita i pre toga bila sposobna da daje izjave, jer u izveštaju njenog lekara stoji da je „više meseci imala fokalne lezije mozga izazvane toxoplazmozom – stanje koje je dovelo do neposrednog uzroka smrti“.

„Tog septembra 2002. pronađen je leš crnokose žene. Naknadnom identifikacijom utvrđeno je da je reč o Margiti Stefanović, velikoj Magi iz grupe EKV. Umrla je sama, napuštena i sahranjena je o trošku države.“ – završava svoju priču reporterka Miljana Nešković.

Margita Stefanović je preminula u 7h i 50 min. na Infektivnoj klinici u Beogradu, što smo ja i njeni prijatelji saznali u 13h kad smo joj došli u posetu. Sva dokumenta potrebnu za sahranu „leša crnokose žene“ dobila sam u bolnici u prisustvu socijalnog radnika i pravnika, na osnovu svoje lične karte, jer je Margita preneta u bolnicu bez ikakvih dokumenata, kao NN lice. Budući da je, po rečima medicinskih sestara, bila stari pacijent, oni su je prepoznali odmah po dolasku. Identifikacija „leša“ obavljena je sutradan u kapeli u Višegradskoj ulici, uz prisustvo nas šestoro, njenih prijatelja, i službenice, majke moje učenice. Na predlog tadašnjeg upravnika pozorišta, glumca Svetozara Cvetkovića, Margitinog prijatelja, sahranjena je o trošku Ateljea 212, za koji je honorarno uradila svoju poslednju kompoziciju, za predstavu „Kaput mrtvog čoveka“.

Iz teksta u rubrici „Ona mi je rekla“ takođe saznajemo da je Margita „već neko vreme uzimala heroin kad je upoznala Milana. Polako, ona je upoznala ostale članove benda sa tom drogom. Na neki način, Margita je donela heroin u EKV. Naravno, niko se nije bunio. Govorila je o heroinu otvoreno i jezivo normalno.“ Ovakvom bliskošću i ispovešću ne može se pohvaliti baš niko od Margitinih prijatelja. Sa mnom, nakon 40 godina druženja, kao ni sa ostalim bliskim ljudima, nije o svom problemu razgovarala nikada. Ali je zato otvoreno osuđivala svakog ko puši, pije i drogira se, premda Ivana tvrdi da „Magi nijednom nije rekla da je droga zlo“.

Moguće je da je Ivana Borić, ako takva osoba uopšte postoji, zaista vodila razgovor s Margitom, ali ko zna koliko meseci pred smrt. Moguće je i da joj je Margita ispričala ovakvu priču. Ne zato što je istinita, nego iz drugih razloga – pod nečijom pretnjom, zbog straha, iz šale, u ludilu, zbog malo novca, radi hrane… Možemo nagađati. Sve je moguće.

Kako objasniti to što je nastanak Margitine pesme „7 dana“ (Ne Milanove! Ne zajedničke!), opisan ovako: „Milan i ona su se skidali sa heroina kad su napisali pesmu „Sedam dana“. Margita se sećala svakog detalja. Sedam dana su bili zaključani u nekom stanu. (…) U heroinskim mukama i agoniji napisali su zajedno tu pesmu. Ona ju je smatrala vrhuncem opusa.“ Međutim, u Margitinom ličnom dnevniku postoji ovakvo objašnjenje iste pesme:

danas (!) je 6. juni po kalendaru tekuće 1997. godine, u Beogradu, bivšoj Jugoslaviji, sadašnjoj JUGI (!), budućoj?

dakle, samo da zapišem da je pesma 7 DANA – LUNARNA PESMA/ POEMA/, da je tada u toku POLARNA noć, tokom koje je sedam dana i dan i noć DAN, jer je LE SOLEI / SOL naše SUNCE stalno… gore?

i sanjaš? ili MJESEC u ovoj PJESMI sanja SUNCE

Pošto je ispisala reči pesme, dodala je:

P. S. Uporedi ovo sa (text) originalom iz male plave sveščice…

P. S. S. ali tamo postoji i treća „strofa“ (!) sa ritmičnim kuckanjem slogova reči koje M. nije hteo da peva, jer mislio (?) da nema potrebe

… i već se sećam / izviru sećanja

… na vreme kada smo iz CUGA NA PROBI SKLOPILI pesmu (Milan, Bojan, Žika i ja, pred moje bivanje sa Ž)

Što se tiče ostalih pesama EKV i poruka koje nose, a koje su sudeći po tekstu u „Nedeljniku“ sve narkomanske, Margita je u svojim intervjuima i dnevnicima odavno to objasnila. Gordana Zoranović je zabeležila šta Magi poručuje ljudima koji slušaju EKV: „Još sam davno rekla, što se naših poruka tiče, da svi treba da čuvaju svoju decu i da im pevaju. To je moja poruka, a to je i poruka svih pesama koje pevamo.“ Osnovnu poruku – LJUBAV – Margita je isticala i u drugim svojim intervjuima, kao i ostali članovi benda. Ivan Fece Firči ovako završava svoju izjavu u NIN-u: „Znate, neverovatno je kad vidim da ljudi ne shvataju da EKV u svojim pesmama ima samo jedan zajednički imenitelj – ljubav! Sve je kroz ljubav, sa ljubavlju, prema ljubavi, o ljubavi…!“

Ljubav, međutim, može biti shvaćena na razne načine, te u tekstu čitamo i da je „Margita Stefanović bila u emotivnim vezama sa svim članovima benda… Bila je sa svima…“ Meni je poznato da se Margita zabavljala sa glumcem Srđanom Žikom Todorovićem, bubnjarom benda, sa kojim je živela dve godine. Sa Milanom Mladenovićem nije nikada bila u vezi, iako se često tako navodi, jer je on imao svoju dugogodišnju devojku Maju.

„Margitini prijatelji posle njene smrti dosta su govorili o njoj po emisijama. Uglavnom su je idealizovali kao „crnog anđela“. Ako su joj zaista bili prijatelji, gde su bili kad je živela na ulici?“, pita se danas Ivana. Mi se danas pitamo zašto je Ivana „svog idola“ Margitu takođe ostavila na ulici, umesto da je odvede svojoj kući? Zašto je čekala 13 godina da objavi svoj intervju, poslednji koji je Magi dala? Zašto su uz njega objavljene fotografije Srđana Vejvode, iz moje knjige, bez traženja odobrenja i navođenja izvora i autora? Čemu uopšte služe ovakvi tekstovi?

„Tokom prošlih godina, mnogo je televizijskih emisija napravljeno o grupi EKV, o njihovoj umetnosti, poeziji i muzici protkanoj tragičnim pričama. Od svake mi je bilo muka“, priča za Nedeljnik Ivana Borić…

Tu „mučninu“ izazivaju nastojanja uglednih ljudi da na dostojan način neguju uspomenu na Margitu Stefanović, kroz svoje tekstove, emisije, filmove, fotografije, knjige, kao i pisma i poruke upućene meni… Navešću imena samo nekih od njih: Petar Peca Popović, Svetozar Cvetković, Srđan Vejvoda, Miloš Radović, Mihajlo Pantić, Miodrag Zupanc, Dejan Radovanović, Milan Lojanica, Lambra Dimitrijević, Zoran Predin, Josipa Lisac, Dušan Vesić, Petar Janjatović, Aleksandar Žikić, Zorica Bajin Đukanović, Nebojša Krivokuća, Ivan Bećković, Branka Parlić, Rada Đuričin, Velja Pavlović, Nebojša Krstić Krle, Zoran Kostić Cane, Goran Tarlać…

Svi oni, i još hiljade drugih ljudi, svako na svoj način, podržavaju uverenje Pece Popovića da je „ostavština Margite Stefanović bogatstvo ove zemlje vredno dubokog divljenja.“

Miljana Nešković, novinar Nedeljnika:

Ovog vikenda optužena sam, pre svega, da sam izmislila sagovornika za tekst o susretu bivše maturantkinje Ivane Borić sa Margitom Stefanović: „Nije imala razlog, nije imala kada“, sa nadnaslovom: „Ona mi je rekla“. Sagovornik, jasno, postoji. Postoji i maturski rad koji je devojka na osnovu tog susreta napisala. Takođe, postoje ljudi koji mogu da potvrde da se susret dogodio, da je razgovor trajao nekoliko sati. Jedina greška koja se potkrala u opremanju teksta jeste da je razgovor obavljen par dana pre Margitine smrti. Obavljen je par meseci pre Margitine smrti, krajem školske godine.

Danas na kolegijumu redakcije, prebačeno mi je to što na društvenim mrežama nisam odmah odgovorila na gnusne laži koje su javno iznete prvenstveno od strane Dušana Vesića. Kako kažu, imala sam sve osnove da svima zapušim usta.

U motive gospodina Vesića i ostalih za takvo javno diskreditovanje teksta neću da ulazim. Ostajem pri tome da prepucavanje putem društvenih mreža smatram digitalnom verzijom kafanskog prepucavanja ili prepucavanja preko plota. Nemam problem sa tim da se nekome ne dopada neki moj tekst. Nemam problem ni sa masovnom navikom objavljivanja stavova koji su neopterećeni činjenicama po svim mrežama. Svako ima pravo na to. Sa druge strane, korišćenje ličnog uticaja na mrežama radi širenja jedne vrlo ozbiljne neistine kao što je izmišljanje sagovornika, ne rešava se na mrežama, nego kroz sudski postupak.

Takođe, od mene je zatraženo da preko društvenih mreža objasnim novinarske motive objavljivanja priče o Margiti Stefanović, odista velike umetnice koja je, nažalost, preminula premlada. Motiv je bio drugi ugao priče.

Ivana Borić je Margitu upoznala u trenutku kad je Margita bila vrlo bolesna. Bila je njen fan, i fan grupe Ekatarina Velika. Pre susreta sa Margitom, njihovu sudbinu doživljavala je kao splet loših okolnosti, doživljavala ih je kao žrtve društvenog sistema. Nakon susreta sa Margitom njene reči su je, kao mladu devojku, na neki način osvestile. Ideja teksta bila je predstavljanje druge strane medalje povodom romantizovanog javnog govora o smrtima velikih umetnika koji su sami sebe godinama ubijali i na kraju ubili.

Ideja je bila da se naglasi da nije reč o tragičnoj smrti. Tragična smrt je smrt u saobraćajnoj nesreći. Reč je o tragičnom izboru koji je posledica vrlo složenih poriva. Ideja je bila da se naglasi da droga nije izvor genijalnosti velikih umetnika koji su zbog nje umrli. Ona je ono što ih je zaustavilo i uništilo. Dakle, sve u svemu, nešto o čemu nikad neće biti suvišno pričati. Zbog čega je zabranjeno da svoj ugao priče o tragičnom padu jedne blistave umetnice ispriča i neko ko joj nije bio prijatelj, neko kome je svet droge potpuno stran jer nikad pre tog susreta nije ni razgovarao sa narkomanom, i ko, na neki način, nije pristrastan?

Teza da je Nedeljnik imao senzacionalističke motive za puštanje ove priče takođe je krajnje neosnovana. Da je cilj prodaja novina zar ne bi priča o Margiti bila na naslovnoj?

Izvodi iz razgovora koji su objavljeni, naravno, nisu razgovor u celosti.

Deo u kom Margita govori o svom emotivnom odnosu sa članovima benda objavljen je u smislu razumevanja kreativne energije u kojoj su numere nastajale.

Detalji o njenim ličnim stavovima prema vezama i lična pitanja o kojima je Margita govorila Ivani, nisu objavljeni i neće ni biti objavljeni. Dobro, bar ih mi nećemo objavljivati.

Branko Rosić, zamenik glavnog urednika Nedeljnika:

U redovnoj današnjoj, jutrašnjoj viziti Fejsbuka i Gmaila jasno je da mi je inbox pred pucanjem. Tako je bilo i juče, a i prekjuče. Razlog je tekst o Margiti Stefanović, tačnije o razgovoru Ivane Borić koji je ona kao maturantkinja vodila sa klavijaturistkinjom i veoma važnim članom benda EKV, a objavljenim kroz sećanje u poslednjem broju Nedeljnika.

Pre godinu dana, a povodom izlaska knjige Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi“, biografije o Milanu Mladenoviću, frontmenu EKV, napisao sam tekst za Nedeljnik. Bio je to (neskromno) dobar tekst i što je važnije izuzetno emotivan, a najvažnije – u njemu su se kao sagovornici pojavili sam autor knjige, jedan od preživelih članova benda kao i poznati rok kritičar Dušan Vesić.

Isti taj Dušan Vesić, pozvao me je pre neki dan kada je izašao tekst o Margiti u poslednjem broju Nedeljnika. Na njegovo prvo pitanje: „Roso, šta je ovo?“, rekao sam blamantnu istinu: „Izvini, ja to nisam čitao.“ Vesić je rekao da će poslati mejl u kome će taksativno pobrojati greške iz teksta (mi ga ovde objavljujemo a on ga je već postovao na svom Fejsbuku).

I priznajem, nisam pročitao tekst, ali ga je pročitao moj mlađi kolega ali senzibilitetom vršnjak – Marko Prelević, odgovorni urednik Nedeljnika. Posle pročitanog teksta kao i megabajta postova koje je on izazvao, naravno da o svemu imam stav i mišljenje.

Uslovno, samokritički, tekst ima budalast fazon koji odaje da ni autorka a ni njena sagovornica nemaju ono što bi se prosto nazvalo rokenrol senzibilitet. Ne vladaju materijom (muzičkom) ni žanrovski a i ponavljam, naročito senzibilitetom, gde je jasno da se radi o osobama koje nisu nikada bile deo tog sveta. I to ne samo što mu generacijski ne pripadaju i što su u to doba bile klinke već i što opservacije flertuju sa zaključcima baba i deda iz socijalističke ere, grubo, tipa „padavičar“, „teška muzika“ i gde se kako tekst odmiče fulanje ubrzava i ukrupnjava.

Ali ima jedna stvar, a to je dokazana autentičnost osobe koja izlazi sa svojim identitetom i dokazom da je pričala sa Magi. Ako je sve pogrešno iz teksta i ako se može podvesti pod teško stanje sagovornice koja je, eto, pristala da u svom tada već jasnom definitivnom daunu nešto ispriča nekoj maturantkinji, ne može se osporiti da je razgovor postojao.

Ono što je važnije, ne postoji tapija na jednoznačnu i pravu istinu kada su u pitanju javne ličnosti. Pre nekoliko dana iz Francuske je stigla vest da je slavni pisac Mišel Uelbek osporio delove svoje buduće biografije, ali njeni autori se zaklinju u autentičnost. Gotovo da svaku biografiju prati ista priča koja se zariva uvek u isto – da samo jedna strana ima tapiju na istinu.

A tih kontroverzi ima od kada se i pišu biografije slavnih. Bitlsi su bez ikakve sumnje nešto najznačajnije što dolazi iz ne samo pop kulture. Ali i u njihovim biografijama su se pojavljivale opake epizode kao ona o ubistvu u Hamburgu u kome su tezgarili članovi budućeg benda. Pa i kada se u nekim drugim knjigama pojavila epizoda da je saradnja slavnog menadžera benda Brajana Epstajna i „Buba“ krunisana vikendom u kome se razvratni Epštajn častio mladim telom Džona Lenona.

I to nije presudno za biografije slavnih ljudi, ali postoji u njima i niko ih ne briše.

Kod nas, genetski ili ko zna već kako, postoji nedodirljivost ljudi. Gotova apostolska besprekornost prati i ljude iz crkve, političare, ali i javne ličnosti iz sporta i muzike. Ko bi još smeo da proziva patrijarha na način na koji su to radili mnogi rokenrol starovi sa papom?

Tako je i u srpskom rokenrolu. Ali ono što ostaje to je rad javnih ličnosti. Tako će i Margita Stefanović biti pamćena zbog vanserijskog talenta i kao arhitekta i kao muzičar. Ali, kao i u svim ostalim biografijama, naći će se i mnogi drugi delovi iz njenog života pa i iz ovog razgovora. I to je normalno još od onog vikenda Džona Lenona i Brajana Epstajna. Ili što bi rekli njihovi „smrtni“ neprijatelji iz Rolingstounsa „I know it’s only rock ‘n roll but I like it, like it, yes, I do“.

Marko Prelević, odgovorni urednik Nedeljnika:

U izvesnom smislu, citat kojim Lidija Nikolić počinje svoj nazovi demanti (56. Psalam Davidov) može se odnositi na sve koji se usuđuju da nakon njene smrti pišu o Margiti Stefanović. Međutim, činjenica je da javne ličnosti nisu nikada pošteđene analize od javnosti i da moraju trpeti teorije i naknadne interpretacije svog ponašanja i svojih dela.

Zamislite, čak i nakon smrti.

Zamislite, čak i 13 godina nakon smrti.

I 130 godina nakon smrti.

Wow, kakvo otkriće!

Sve ove različite verzije mogu imati svoj legitimitet, i ako ništa drugo, stvar je slobode govora da budu iznete u javnost. Niko nema tapiju na priču o Magi, a smatramo da iznošenjem gledišta različitih ljudi koji su je, ako i na kratko, ako i na jedno popodne, poznavali, možemo samo obogatiti znanje javnosti o njoj.

Nedeljnik se, mnogo pre nego što je objavljena priča o Margiti Stefanović – a ta priča nije ni po čemu „senzacionalna“ i, verujte odgovornom uredniku, kakva god da je, neće ni za jotu povećati ili smanjiti tiraž Nedeljnika; bio je to valjda Pera Janjatović koji je izneo podatak da je na vrhuncu popularnosti EKV prodavao svega oko 40.000 nosača zvuka, što znači da je to oduvek bilo probrano društvo – etablirao kao magazin u kojem se objavljuju najrazličitija moguća mišljenja. Tako u jednom broju možemo (i želimo) da imamo i Dobricu Ćosića i Borislava Pekića; i Dražu Mihailovića i Koču Popovića; i Duleta Vujoševića i Dragana Džajića; i Ivana Lalića i Vladimira Kecmanovića kojem se ne sviđaju Mikser i Savamala…

Zato je tekst Miljane Nešković, odnosno njen razgovor sa Ivanom Borić („razgovor o razgovoru sa Margitom Stefanović“) našao mesto na tri strane Nedeljnika. Zato u „nadnaslovu“ stoji: „Ona mi je rekla“, kao referenca na pesmu, ali i kao novinarsko-urednička „ograda“ od Jedine Istine.

Namera teksta „Nije imala razlog, nije imala kada“ nije bila da pruži neku sveobuhvatnu Istinu o Margiti Stefanović i EKV. Na manje od deset hiljada karaktera to je, priznaćete, potpuno nemoguće.

Nije, istina, sveobuhvatan. Ali nije ni maliciozan, kako je to deo javnosti pokušao da predstavi na svom omiljenom bunjištu: društvenim mrežama i anonimnim, retko posećenim blogovima.

No, da krenemo dalje sa ničim izazvanom histerijom Lidije Nikolić i Dušana Vesića, ljudi koji su, svako na svoj način, dobrano živeli od (kontra od „živeli za“) Margite Stefanović i EKV. Uvažena Lidija je, recimo, delu čaršije postala najpoznatija kada je svojevremeno na krajnje grub način prekinula promociju Nečije Druge Knjige O Margiti, čime je već tada pokazala da tapiju na Magina „Osećanja“ može imati samo – Lidija Nikolić.

Doduše, po ceni od 2.500 dinara u bolje snabdevenim knjižarama.

Šta je to za najboljeg prijatelja?

EKV je, da se razumemo, bend na kome su svi zaradili sem njih samih. Knjige o njima, kakve su da su, prodavale su se kao alva. Kojekakve kompilacije i remasteri takođe. Pa emisije i dokumentarci. I u moru svega toga, relevantna je samo i jedino knjiga Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi“. Ona nije mešetarska, ona je studiozna knjiga o jednom bendu, iz pera velikog rok novinara.

Ostale knjige se u najmanju ruku mogu nazvati patetičnim epom ili igranjem na grobu. Gospodin Žikić se sa merom bavi jednim bendom, i piše hroniku. Inače je fan, koliko znam, ali za razliku od ostalih – neostrašćen.

Hajdemo dalje:

Objavljivanje ovakvog članka, koji obiluje neistinitim podacima i uvredama nanesenim Margiti Stefanović, kosi se sa odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima. Pre nego što neko pokrene sudski postupak, nakon čega bi Nedeljnik morao da objavi demant, pokušaću da osporim deo informacija navedenih u pomenutom tekstu.

Ne razumem deo koji se odnosi na uvrede i neistinite podatke, jer em što njih u tekstu nema, em što u ovom „odgovoru“ nisu izneti argumenti u prilog tome, kao ni zašto se, u kom delu, tekst kosi sa odredbama Zakona o javnom informisanju.

Ova rečenica, biće, ponajpre svedoči o potpunom bunilu u koje su upali agresivni korifeji iz prvih linija Magine odbrane, te se u njemu počinju pozivati i na nešto što je pravno, profesionalno i na svaki drugi način nemoguće.

Znatiželjan sam ko je taj “neko“ ko će pokrenuti sudski postupak i da li će to biti sama autorka odgovora, kao i po kom osnovu.

Znatiželjan sam ne zbog uvažene Lidije Nikolić, koliko zbog svih ostalih kolega u Srbiji, kojima bi ovaj zanimljivi sudski postupak mogao da služi kao presedan i veoma važan podsetnik.

Tako, kada novinar dobije zadatak da priča s nekim ko je nekada pričao s nekim pokojnikom, on će se ubuduće, ako je po Lidijinom i Dušanovom, morati zapitati da li pokojnik ima prijatelje među živima, da li su ti prijatelji možda napisali neku knjigu, te da li je uopšte dozvoljeno pitati sagovornika da li je ikada sreo tog-i-tog, a da se na ubogog novinara ne sruči lavina nedorečenih optužbi.

Možda bi sve lidije nikolić ove zemlje mogle novinarima utoliko da olakšaju, pa da nam dostave spisak sagovornika o kojima se sme pisati, i onima o kojima se ne sme. Bio bi to mnogo veći doprinos javnom diskursu od hrpe koju su Lidija Nikolić i Dušan Vesić tako olako dostavili.

Kao dugogodišnja prijateljica Margite Stefanović i autorka biografske povesti o njoj „Osećanja.O.Sećanja.“, raspolažem saznanjima i dokumentima koji pokazuju da priča o Margiti iz Nedeljnika nije verodostojna. Sve što ću navesti već je poznato čitaocima moje knjige, ali očigledno nije urednicima Nedeljnika, autorkama teksta, a sigurno ni mnogim njihovim čitaocima.

Uprkos ovom navodu, Lidija Nikolić nije zaista dokazala neistinitost navoda iz našeg teksta. Takođe moram konstatovati da je i sama mogla, bez obzira na polaganje isključivog prava na “istinu“ o Margiti Stefanović, biti subjektivna u interpretaciji podataka kojima raspolaže, upravo kao njena “dugogodišnja prijateljica“. Ima ona stara da je najteže pisati o onome što dobro poznaješ: u redakciji Nedeljnika smo često svesni toga, pa nam se desi da na intervju s nekim koga dobro poznaje član kolegijuma pošaljemo baš nekog drugog novinara, e da ne bi došlo do intimizacije i da bi se postavila prava pitanja.

S jednim se slažem: Lidija Nikolić sigurno zna više o Margiti od svih nas, kao i od većine ljudi koji su ikada poznavali Margitu i voleli njenu umetnost.

Tekst u Nedeljniku mogao bi da bude samo polazna osnova za dalje istraživanje čitalaca – to je često slučaj; otud i feljtoni i izvodi iz knjiga koje Nedeljnik često objavljuje, Dušan Vesić će se možda setiti i velike priče povodom izlaska njegove knjige „Šta bi dao da si na mom mjestu“ – koji sigurno žele više informacija, i koji bi odgovore na pitanja koja traže mogli, između ostalog, da pronađu i u knjizi Lidije Nikolić.

I zato i ovom prilikom, sem na Žikićevo delo, upućujem čitaoce Nedeljnika i na knjigu Lidije Nikolić, uz jednu ogradu: nemojte slepo verovati ni svemu što tamo piše.

Ipak su njih dve bile prijateljice, a „verodostojnost“ je teško pronaći kada su umešane emocije.

Krenimo dalje:

Na osnovu otpusne liste i lekarskog izveštaja o smrti Margite Stefanović, koje sam dobila na Infektivnoj klinici u Beogradu, sa potpisom načelnika, na dan kad je preminula, može se utvrditi da je u ovoj bolnici boravila od 23. 8. do 18. 9. 2002, dakle 25 dana i nije mogla davati nikakve intervjue na ulici „svega nekoliko dana pred smrt“. Nije mogla, jer je tada već izgubila i vid i moć govora i kretanja. Takođe, tadašnja maturantkinja Ivana nije mogla biti „jedna od poslednih osoba koje su videle Margitu“, jer smo u posetu u bolnicu dolazili, koliko je meni poznato, samo ja i troje Margitinih mladih prijatelja, po imenu Joca, Milica i Iva.

Već smo se, nadam se, složili da Ivana Borić postoji, a to nam je potvrdila ne samo ona sama, već i Bebi Dol. Njeno postojanje je Dušan Vesić, ipak, ozbiljno dovodio u pitanje, mada mi se čini da je i taj poriv razumljiv. Možda nije ni čudo da ljudi koji žive u prošlosti i od prošlosti, koji se hrane teško proverljivim informacijama i svoje labilno pamćenje nameću kao jedinu istinu, dovode u pitanje nečije stvarno postojanje.

Lidija Nikolić, dakle, ne negira mogućnost da se susret mogao desiti, samo ne “nekoliko dana“ već možda mesec ili dva meseca pred smrt ili nekoliko dana pred boravak u bolnici, što ne menja suštinu već predstavlja bespotrebno sitničarenje oko stvari koje se već više ne mogu precizno uvtrditi.

Već ovim “koliko je meni poznato“ autorka odgovora priznaje da ni informacije kojima ona raspolaže nisu sasvim pouzdane. Ukoliko se za autorku demantija “izgubio svaki trag“ to ne mora značiti da u tom periodu drugi ljudi nisu mogli videti Margitu i razgovarati sa njom. Pominju se tu negde i „fokalne lezije mozga“, bez primedbe da one, što će vam svaki student medicine reći, mogu, ali ne moraju nužno značiti potpuno izgubljenu moć govora.

Identifikacija „leša“ obavljena je sutradan u kapeli u Višegradskoj ulici, uz prisustvo nas šestoro, njenih prijatelja, i službenice, majke moje učenice. Na predlog tadašnjeg upravnika pozorišta, glumca Svetozara Cvetkovića, Margitinog prijatelja, sahranjena je o trošku Ateljea 212, za koji je honorarno uradila svoju poslednju kompoziciju, za predstavu „Kaput mrtvog čoveka“.

Suštinski, ova ispravka se ne razlikuje mnogo od onoga što stoji u intervjuu. Margita je dovedena u bolnicu kao NN lice i kasnije identifikovana. Takođe, čim je socijalni radnik bio prisutan jasno je da je razmatrana sahrana o trošku države, a u krajnjem, i Atelje 212 se finansira od Grada Beograda. Na neki način, koliko god morbidno zvučalo, i svi drugi građani Beograda učestvovali su u sahrani Margite Stefanović. I vi i ja, uvažena Lidija, iako ste vi bili u kapeli, a ja nisam.

Ali, to zaista nije bila tema ni teksta ni „demantija“.

Sa mnom, nakon 40 godina druženja, kao ni sa ostalim bliskim ljudima, nije o svom problemu razgovarala nikada. Ali je zato otvoreno osuđivala svakog ko puši, pije i drogira se

Ove dve rečenice su međusobno kontradiktorne. Da li “nije razgovarala nikada“ ili je “otvoreno osuđivala svakog ko puši, pije i drogira se“? Ne treba uzeti Lidiji Nikolić za zlo, prošlo je mnogo vremena, a čak ni u onu obimnu knjigu nije moglo sve da se strpa. Ali, čini mi se da već ovde dolazimo na klizav teren kopanja po sećanjima. Oh wait, pa to je omiljena igra, zabava i profesija Lidije Nikolić i Dušana Vesića.

A onda autorka „demantija“ briljira:

Moguće je i da joj je Margita ispričala ovakvu priču. Ne zato što je istinita, nego iz drugih razloga – pod nečijom pretnjom, zbog straha, iz šale, u ludilu, zbog malo novca, radi hrane… Možemo nagađati. Sve je moguće.

Ivana Borić je podrobno opisala u kakvom je stanju Margita bila kada joj je kupila hranu, tako da zaista “sve je moguće“, a u svakom slučaju takva mogućnost nije sakrivena od čitalaca. I umesto da tu stavi tačku, da se nađemo na „sve je moguće“ – a nije „moguće“, nego se desilo, o čemu postoje dokazi i ljudi koji su bili prisutni – Lidija Nikolić u svom neveštom „demantiju“ nastavlja citatom iz Margitinog dnevnika, o nastanku pesme „Sedam dana“.

Pomalo je degutantno iznositi zapise iz ličnog dnevnika kako bi se opravdali sopstveni stavovi ali svakako dubljom analizom ne uočava se kako ovaj zapis, ukoliko on zaista jeste iz Margitinog dnevnika, opovrgava deo koji se odnosi na ovu pesmu iz intervjua. I pesma i zapis su uobličeni stvaralačkom slobodom i otvoreni za interpretaciju, i ne moraju biti u međusobnoj kontradikciji. Zar i rečenica u kojoj Lidija Nikolić citira Firčijev intervju za NIN („Znate, neverovatno je kad vidim da ljudi ne shvataju da EKV u svojim pesmama ima samo jedan zajednički imenitelj – ljubav“) nije upravo pokazatelj koliko su ljudi slobodni da umetnost, a pesme EKV to jesu, interpretiraju na način na koji žele.

U tome jeste suština umetnosti, naročito one velike, one koja ostavlja dublji trag – da je dovoljno univerzalna da se svi u njoj pronalaze i na različite načine tumače njene poruke.

Ne vidimo zašto bi ovo bilo predmet rasprave, ali smo svakako zahvalni autorki odgovora na doprinosu i obogaćivanju shvatanja umetnosti EKV kao i Margite Stefanović.

Ivana Borić nije, kako to navodi Lidija Nikolić, „čekala 13 godina da objavi svoj intervju“, jer to nije ni intervju već razgovor za maturski rad. Do teme se došlo sasvim slučajno, kada je Ivana to u jednom razgovoru pomenula novinarki Nedeljnika, a ova pomislila da bi to bila dobra priča za novine, posebno jer se bliži godišnjica Margitine smrti. No jedna stvar mi je potpuno jasna kod čuđenja Lidije Nikolić zbog Ivaninog „čekanja“. Lidije i slični, znamo to sada već ogoljeno, ne bi i nisu čekali 13 godina. Oni su požurili da objave sve što znaju – na vreme.

U svakom slučaju, Ivana Borić, kao i svako ko je Margitu poznavao ili čak samo kroz njenu muziku, ima pravo na lični stav o ovom pitanju, a na taj stav može ili ne mora uticati spisak zvučnih imena koje daje autorka odgovora, valjda u pokušaju da nas impresionira.

Opet, ne sporim – i cenim da će se Lidija Nikolić složiti u tome – da nije ista odgovornost nekoga ko tvrdi da je bio prijatelj i nekoga ko je samo jednom sreo Margitu na ulici.

Zato mi je neukusno, lešinarski, i potpuno suprotno onome što je, valjda, bila namera ovog „demantija“ i onog polupismenog uratka Dušana Vesića, nabrajanje s koliko je muškaraca Margita zaista spavala, kao i Vesićevo priznanje da je znao za „izvesnog Zlaju“ koji je Margitu tukao.

Alal ti vera, majstore, što si znao.

I pazite još tog „prijatelja i poštovaoca“ koji 13 godina posle nečije smrti može da napiše ovo: „Još 2000. godine, njen odgovor na pitanje ‘Kako si?’ izgledao je tako da bi počela jednu rečenicu, nastavila drugu i završila treću, u svega desetak reči. To se naprosto nije moglo razumeti. To zna svako ko je u to vreme imao bilo kakav kontakt s Margitom Stefanović.“

Draga Magi, crni anđele Beograda, izvini što smo te uznemirili.

Ali možda, gde god da si, treba da znaš: sa ovakvim prijateljima, tebi neprijatelji stvarno nisu bili potrebni.

Veljko Lalić, glavni urednik Nedeljnika:

Moram da priznam da su me iznenadile reakcije nekolicine ljudi na tekst o Margiti Stefanović i demanti vladike Jovana Ćulibrka na naslov u poslednjem Nedeljniku.

Mi kao list koji u poslednje tri godine nijednom nismo imali demanti, objašnjenje, pojašnjenje, izvinjenje, da ne pominjem tužbu, a koji smo prvi u Srbiji štampali logo Saveta za štampu i pozivali sve da se drže njegovih propisa, mogli smo samo da se zapanjimo kada su se odjednom pojavila dva „demantija“.

Margitini prijatelji su rekli da smo „izmislili tekst“, a vladika da smo „izmislili naslov“.

Oko Margite nisam mnogo znao jer sam u tu subotu uzeo da pročitam tekst, dok sam kod vladike lično dao naslov, u stvari dao ga je Nenad Čaluković (pošto kod nas svaki tekst četvorica čitaju) a ja ga malo skratio, pa moram da kažem da ne osećam nikakvu potrebu da se izvinim, jer je vladika doslovce rekao: „Mislim da ćemo svi mi morati da dobrano odvagnemo svaku riječ, prošlu i buduću, u pogledu Stepinca“, odakle je i došao naslov „Srbi, dobro vagajte svaku reč o Stepincu“.

Vladika danas kaže kako je on mislio i na nas i na Hrvate, ali pošto mi nismo ni NY Times, ni Globus, jasno je bilo da nema potrebe da nabrajamo sve nacije. Da ne pričam da je intervju dogovoren povodom slučaja Stepinac i odnosa SPC prema njemu, da je vladika dosta ublažio originalnu verziju, tako da nije bilo naslova koji je bolje sublimirao njegovo obraćanje ovim povodom. Uostalom, u nastavku odgovora gde hvali Stepinca kako se držao pred komunističkim sudom“, vladika doslovno kaže: „zamislite da su i Stepincu i patrijarhu Pavlu ustaše ubile brata…“ (ko to da zamisli, Srbi ili Hrvati, prim. aut.)

I taman kad se smirilo to s vladikom, usledila je priča Margitinih prijatelja o tekstu o sećanju jedne tada tinejdžerke koja je uradila poslednji intervju za maturski rad. Znam samo da me je Branko Rosić u petak pitao da neko hoće da demantuje tekst i da sam rekao – naravno. Odjednom – sve se pojavilo na društvenim mrežama.

Pažljivo sam čitao svaki tekst, ispitivao saradnike, urednike, ljutio se na Rosića koji najbolje poznaje tu oblast zašto ga nije pročitao, da bih onda ipak video da je sve pokrenuo jedan urednik iz konkurentskog lista (to nek više stvarno njima služi na čast), tako da mi je sve postalo jasno.

Neki ljudi su nas branili, hvala im na tome, ali posle 15 čitanja i teškog kolegijuma Nedeljnika zaključujem da, ipak, nemamo za šta da se izvinimo, osim ljudima koje je lično pogodio tekst. Profesionalno, nema mesta za demanti. Naša sagovornica postoji, ne radi u tabloidu, već ima kolumnu u magazinu Profit, i dalje štiti slikara u čijem je stanu urađen intervju, Bebi Dol porukom potvrđuje celu priču. I mnogi drugi znaju za ovu priču, mnogi mene zovu i kažu da je odličan tekst, što ja, na primer, ne mislim. Ali je profesionalno urađen.

Da se ne bavim demantovanjem gde se navodi da „nije spavala sa celom grupom, već trojicom“, da je nije sahranila država, već Atelje 212, koji je valjda privatni, itd.

Ovde je važna činjenica da to nije naš tekst o EKV (pisao ga je Rosić prošle godine) već sećanje jedne devojke na tužan susret koji je imala sa svojim idolom za jedan maturski rad. Šta je tu tabloidno? U kom to novinarstvu treba da se proveravaju sagovornici, evo nas sada zovu i da kažu da Stepincu brata nisu ubile ustaše, već partizani. Šta je trebalo, da pročitamo sve knjige koje je pomenuo vladika kako bismo ga objavili?

I za sve to nas napadaju veliki liberali i rokeri. Za njih je degutantno pričati o heroinu?! Ej, nas zovu džiberima, a oni od Magi prave Cecu. I zato je meni to najveći fenomen. Hoće da nas ućutkaju? Smeta im što Draža kod nas brani Panovića? Pa šta je trebalo, da mu zabranimo kolumnu?! Je l’ vi slušate sebe? Jeleni Milić, koja je valjda najglasnija za slobodu govora, kaže kako joj više smeta što je Ljilja Smajlović pustila tekst u Politici, nego Kecmanović koji ga je napisao.

Koja je to logika? Mislite da Ljilja voli sve autore u Politici? Ili ja sve u Nedeljniku? Zar stvarno verujete da sam toliko otvoren da mi se jednako dopadaju Prelević i Draža, Malović i Kecman? Uspeh ovih novina je što može da stavi Dobricu i Latinku na naslovnu, što dobija pravo jedini da štampa Le Mond diplomatique, jer znaju da mi ništa nećemo da izbacimo.

Kako uopšte vi zamišljate novinarstvo? Pozovem ja Dražu i kažem mu: ajde ovo izbaci. Ili kažem Kecmanoviću da sam ja pre tri nedelje napisao da je moj rođak i prijatelj Ivan Lalić jedan od najvažnijih Srba, a on ga napada.

To je sve propaganda, a ne novinarstvo. Mi u tome ne želimo da učestvujemo. Mi svake nedelje, kad imamo neku dilemu, a imamo šest kolegijuma nedeljno, i na njima smo pričali o Magi, izbacimo tekst. Pričamo da li je novinarski da se pusti. Imamo svi različit stav. Ne postoji Nedeljnik, šta je to… Otvorena i nezavisna medijska kuća. Niskoprofitna, ali samostalna. To smeta kolegama koje nas napadaju…

Ali to su oni… Mi nastavljamo da pišemo kako mislimo da treba. Da radimo šest intervjua koje danas radimo, petnaest tema od kojih mnoge neće da ugledaju svetlo dana. Volim kad meni sruše kolumnu, kad je promene. To smo mi, i svi, kao što vidite, imamo različit stav.

I zato, ako mene lično pitate, da sam video onaj tekst, verovatno ga ne bih ni pustio. Ali ne zbog onoga navode Lidija i Vesić, već što mi ne drži pažnju do kraja. Novinarski, sve na mestu. To je jedino pitanje koje mi postavljamo sebi kada imamo sporan tekst…

I to je jedini moto Nedeljnika, kao takvog.