“Prema stavu 8, člana 142. Zakona o javnom informisanju i medijima, posledice neuspešne privatizacije nastaju ‘ako zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija’. Neprihvatanje ovoga podrazumeva da im je taj način privatizacije ponuđen. Ako ponude nije bilo, nije moglo biti ni njenog neprihvatanja. U tom slučaju, ponuda bi mogla uslediti i posle stavljanja van snage Odluke Vlade o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća Novinska agencija Tanjug. Tu odluku bi mogla da opozove i sâma Vlada”
Prema članu 142. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima (dalje i medijski zakon), izdavač medija čiji je osnivač Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava, osim javnih servisa na nacionalnom ili pokrajinskom nivou, privatizuje se po opštim propisima o prodaji kapitala. Ukoliko do 1. jula 2015. godine kapital izdavača medija ne bude prodat, postupak prodaje se, po članu 142. stav 7. medijskog zakona, obustavlja a kapital privatizuje prenosom akcija zaposlenima bez naknade. Ako zaposleni ne prihvate besplatni prenos akcija, medij, po članu 142. stav 8. medijskog zakona, prestaje da postoji i briše se iz registra, a odluku o promeni delatnosti izdavača medija ili odluku o ukidanju izdavača medija donosi njegov osnivač.
U raljama ovih odredaba našla se i Novinska agencija Tanjug. Ona je osnovana još 1943. godine, a sadašnji status duguje Zakonu o Javnom preduzeću Novinska agencija Tanjug, donetom u SR Jugoslaviji, koji je po raspadu te države nastavio život kao zakon Republike Srbije, njenog pravnog sledbenika.
Ovo javno preduzeće nije iskoristilo mogućnost privatizacije prenosom akcija na zaposlene bez naknade, u smislu člana 142. stav 7. medijskog zakona, pa je Republika, preko Vlade koja vrši njena osnivačka prava, trebalo da donese ili odluku o ukidanju Tanjuga kao izdavača ili odluku o promeni njegove delatnosti. Vlada nije postupila ni na jedan od ovih načina i tako je napravila neshvatljivu grešku: brkajući različite pojmove, proglasila je prestanak izdavača medija umesto prestanka medija. Izdavač medija je po članu 32. medijskog zakona, fizičko ili pravno lice koje se bavi izdavanjem i distribucijom medijskih sadržaja. Medij je, po članu 29. medijskog zakona, sredstvo javnog obaveštavanja bez svojstva pravnog lica, a čine ga naročito servis novinske agencije, dnevna ili periodična novina, radijski ili televizijski program, njihova elektronska izdanja, internet stranica i internet portal. Kad do privatizacije izdavača medija ne dođe ni prenosom besplatnih akcija (kao krajnjom opcijom), onda, po članu 142. stav 8. medijskog zakona, prestaje da postoji medij a ne izdavač medija. Sudbina izdavača zavisi od toga da li je njegov osnivač odlučio da ga ukine ili da mu samo promeni delatnost. A ta odluka je izostala.
Poistovećujući izdavača medija sa medijem, Vlada je umesto da konstatuje prestanak servisa Novinske agencije Tanjug, konstatovala prestanak Javnog preduzeća Tanjug! Usled mešanja ova dva pojma nije došlo ni do prestanka Tanjuga (jer odluka osnivača o tome nije doneta), ni do prestanka servisa te novinske agencije (jer nema odluke kojom se konstatuje njegovo gašenje).
U Odluci o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća Novinske agancije Tanjug, koju je 3. novembra 2015. godine potpisao premijer, Vlada navodi: „Tanjug je prestao sa radom 31. oktobra 2015. godine, u skladu sa članom 146. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima“. Prvi deo ovog iskaza je pogrešan, jer Tanjug nije medij da bi, po članu 142. stav 7. medijskog zakona, prestao da postoji izostajanjem privatizacije besplatnim prenosom akcijskog kapitala na zaposlene; on je izdavač medija pa se ne gasi na osnovu samog zakona, već po odluci o ukidanju koju, u smislu člana 142. stav 8. medijskog zakona, donosi Vlada vršeći osnivačka prava Republike. Drugi deo iskaza je pogrešan, jer se u njemu navedena zakonska odredba odnosi na prestanak važenja zakona o osnivanju Tanjuga a ne na prestanak samog Tanjuga.
Iz rečenog proizlazi da je Vlada, najpre, morala da donese odluku o ukidanju Javnog preduzeća Novinska agencija Tanjug, pa tek onda da pristupi uređivanju pravnih posledica njenog prestanka. A i samo uređivanje ovih posledica moralo je biti uslovljeno relevantnim zakonskim okvirom, kojeg čine odredbe o likvidaciji sadržane u čl. 524-548. Zakona o privrednim društvima koje se, po članu 1. stav 1. Zakona o javnim preduzećima, primenjuje i na javno preduzeće o kojem je ovde reč. Naravno, primena je shodna, što znači prilagođena karakteru preduzeća.
Da je Vlada ovo imala u vidu, Odluka o pravnim posledicama prestanka Tanjuga morala bi da ima drugačiju sadržinu. U uvodu Odluke trebalo bi da piše da se zasniva na aktu Vlade o ukidanju tog javnog preduzeća, zasnovanom na članu 142. stav 8. Zakona o javnom informisanju i medijima, koji ujedno predstavlja i odluku o pokretanju postupka likvidacije. Dispozitiv odluke trebalo bi da ima u vidu propise o likvidaciji privrednog društva, a naročito one o: registraciji odluke kojom se pokreće likvidacija, likvidacionom upravniku, prijavi potraživanja, likvidacionim bilansima, obustavi likvidacije i njenom okončanju. Poseban značaj imaju propisi o registraciji, likvidacionom upravniku, obustavi i okončanju likvidacije.
Danom registracije odluke o likvidacije, javno preduzeće nastavlja sa radom, ali firma dobija prefiks – u likvidaciji. Od tada bi firma ovog izdavača trebalo da glasi: Javno preduzeće Novinska agencija Tanjug, u likvidaciji.
Likvidacioni upravnik postaje zakonski zastupnik firme u likvidaciji. Njega je u ovom slučaju trebalo da imenuje Vlada odlukom o ukidanju Tanjuga. Da je to učinila on bi postao organ zastupanja, dok bi ranijem direktoru prestao mandat. Naravno, ukoliko mu u momentu pokretanja likvidacije već nije prestao. Ako jeste, on to ne bi mogao biti.
Obustava likvidacije moguća je i zbog nastavljanja firme sa poslovanjem. U ovom slučaju Vlada bi, u vršenju osnivačkih prava Republike, morala da donese odluku o promeni delatnosti Tanjuga (a ne odluku o ukidanju), na osnovu člana 142. stav 8. medijskog zakona. To bi za ovo javno preduzeće bila i šansa za spas primenom člana 16. st. 2. i 3. medijskog zakona.
Zaposleni bi šansu za spas mogli potražiti i u odredbama st. 7. i 8. člana 142. medijskog zakona. Prema stavu 8. posledice neuspešne privatizacije nastaju „ako zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija“. Neprihvatanje ovoga podrazumeva da im je taj način privatizacije ponuđen. Ako ponude nije bilo, nije moglo biti ni njenog neprihvatanja. U tom slučaju, ponuda bi mogla uslediti i posle stavljanja van snage Odluke Vlade o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća Novinska agencija Tanjug. Tu odluku bi mogla da opozove i sâma Vlada.
Ako Vlada to ne učini, za ispitivanje zakonitosti njene odluke i rešenja Tanjuga u likvidaciji kojima su povređena prava zaposlenih, nadležan je privredni sud, jer je, po članu 25. stav 1. tačka 4. Zakona o uređivanju sudova, on nadležan da rešava sporove „povodom stečaja i likvidacije“.
Prof. dr Zoran Ivošević, redovni profesor Pravnog fakulteta univerziteta Union u penziji
Povodom nejasnog statusa Novinske agencije Tanjug, a imajući u vidu Odluku Vlade o njenom gašenju, UNS je zamolio redovnog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta Union dr Zorana Ivoševića za pravnu analizu ovog slučaja.
Foto: Medija centar Beograd
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Filmovi o novinarima i za novinare
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.