Opasne vakcine u Srbiji – kako nam mediji podvaljuju priče

Kada nemamo sve informacije o nečemu i kada ne znamo kako da procenjujemo izvore informacija (jer nas o tome vrlo malo ako i uopšte uče u školi), skloni smo da poverujemo medijskim manipulacijama, koje se na ovakvim člancima mogu vrlo jednostavno pokazati. Držanjem stanovništva na veoma niskom nivou medijske pismenosti dovodi do lake manipulacije tog istog stanovništva

Neće nas ubiti vakcine, ali će nas dotući ovakvo novinarstvo. 

Godine 1961, moja mama je bila mala devojčica od 9 godina, a njen otac, moj deda, tada načelnik Infektivne klinke u subotičkoj bolnici. Epidemija dečije paralize pogodila je i Srbiju. Mnogi su ostali nepokretni ili su umrli.  Te 1961, stigle su prve vakcine protiv ove bolesti koje su bile napravljene  nekoliko godina ranije. Oformljen je sistem i redoled davanja vakcine u Subotici, a moj deda je insistirao da njegova deca ne idu preko reda.  I u tom čekanju, obe njegove ćerke su se zarazile ovim virusom. Dok je starija lakše prebolela, za moju mamu je to bilo pitanje života i smrti. S obzirom na to da pišem ovaj članak, znači da je i ona preživela, ali ne bez posledica. Od 1962. godine, zahvaljujući vakcinaciji, u Srbiji nije zabeležen nijedan slučaj ove bolesti.

Stravični naslovi donose čitanost

Ipak, ovo nije članak koji ikoga treba ubediti u to da su vakcine jedan od najboljih ljudskih izuma. Što svakako jesu. Problem je način na koji nam mediji često predstavljaju informacije koje su nama važne da bismo mogli doneti ispravne odluke koje se tiču nas i naše dece. Da je medijska pismenost obavezni predmet u školama, ovosedmični članak Kurira „VAKCINE ZA BEBE IZAZIVAJU AUTIZAM, TEŠKE BOLESTI I SMRT: Amerika platila 3 milijarde odštete!“ mogao bi biti tek predmet pravnih organa da se ispita da li se ovim člankom potiče na paniku.

Ali, avaj. Bombastični i stravični naslovi, opremljeni šokantnim slikama koja nas emotivno strašno pogađaju te velikim crvenim i crnim slovima koja vrište opasnost teraju nas da otvorimo članak. I ako i ne pročitamo ceo tekst, što prosečni čitalac uglavnom ni ne radi, ostane nam ta stravična slika u glavi i u nju verujemo. Da se razumemo – sve medijske objave imaju dva cilja.

Jedan je da nas ubedi da u nešto verujemo.

Drugi je da nas ubedi da nešto kupimo.

Mi, publika, tu smo, dakle, često tretirani kao roba. Da bi postigli te ciljeve, mediji će se koristiti različitim sredstvima – pomno odabranim fotografijama, odabirom fonta i boja, video snimaka i audia, a svi oni preneće nam neku poruku koju su autori zamislili. Na taj način, već u samom startu imaju moć da nam sugerišu šta da mislimo. Zbog čega?

Opet, zbog dva cilja.

Da zarade profit.

Da steknu moć.

Tako je Kurir na naslovnicu stavio vrišteću bebu kojoj preti ogromna igla koja dolazi da ozbiljno povredi to nedužno, malo dete, sve sa crnom pozadinom na kojoj nam se predstavljaju neki dokumenti. Sve ovo je neko od Kurirovih grafičkih urednika složio s ciljem da nas ubedi u istinitost naslova „VAKCINE ZA BEBE IZAZIVAJU AUTIZAM, TEŠKE BOLESTI I SMRT: Amerika platila 3 milijarde odštete!“. Ipak, u samom članku nema gotovo nikakve poveznice sa autizmom, osim u anterfileu MMR i autizam gde se novinar poziva neimenove studije i publikacije. Takva, i to samo jedna studija zaista je  i postojala 90-ih i brzo je povučena jer nije bila tačna (pogledati anterfile gde je objašnjeno).

Šta zapravo pokazuju američki dokumenti?

Ono što samo Kurir ekskluzivno sme da objavi, kako su najavili, nalazi se na internetu već godinama. Te vešto skrivane dokumente američke vlade, kako to Kurir naziva, agencije HRSA (što je skraćenica za Health Resources and Services Administration, koja je deo američkog ministarstva zdravlja) do kojih je njihov Istraživački biro ekskluzivno došao, naći ćete na internetu za manje od minut. A ako vas baš mrzi da sami tražite, evo ga i link.

Za razliku od naslova, u članku nigde, ali baš nigde nemamo nikakve podatke o autizmu i teškim bolestima. Dakle, šta možemo pročitati u tim „tajnim“ dokumentima?  Recimo da Sjedinjene Američke Države (SAD) imaju najsigurnije i najefektivnije snabdevanje vakcinama u svojoj istoriji. U velikoj većini slučajeva, piše dalje, vakcine nemaju nikakve nuspojave, a ako se i manifestuju neke – većinom su blage. Ipak, nekada posledica može biti. Zbog toga Američka vlada ima program pod nazivom Injuri compensation program, odnosno program kompenzacija od povreda nastalih od vakcina.

Pod kompenzacijama misli se na novce koje oštećenom dodeli sud, a plaća država. Takav program možete videti na ovom sajtu i njime se omogućuje novčana kompenzacija osobama  za koje se utvrdi da su povređene određenim vakcinama koje se rutinski daju deci i odraslima, kao što je vakcina protiv gripe, malih boginja, zauštaka, rubella ili polio.

SAD: na 1 milion doza vakcina, 1 osoba je kompenzirana 

Ok. Sad kad smo razumeli da program novčanih kompenzacija nije ni skriven ni tajan, i da svako može da ga vidi, hajde da pogledamo za šta se novci zaista i daju. Kako piše u dokumentima koje je Kurir predstavio, a zaboravio da napomene, kada se nekome i odobri kompenzacija, to ne znači nužno da je vakcina izazvala navodnu povredu. Zapravo, piše na sajtu, „preko 80% svih kompenzacija koje su dodeljene su rezultat dogovorene nagodbe između stranki… gde nije utvrđeno da je vakcina izazvala povredu“ (za više informacija pogledajte ovde). Zašto se te nagodbe rade? Pa, kako navode, obe strane u sporu na taj način umanjuju rizik gubitka, imaju želju da smanje vreme i troškove suđenja i brzo rešavaju zahtev.  Listu različitih posledica za koje se može tražiti obeštećenje pogledajte ovde.

Dobro. Do sada smo ustanovili da je sve ono što Kurir predstavlja kao eksluzivno i tajnovito zapravo je vrlo transparentno i dostupno. Hajmo sad na brojeve. Kada se veliki brojevi ne stave u odgovarajući kontekst, oni mogu zvučati strašno. Kada se uzme u obzir da je Amerika ogromna zemlja, sa 320 miliona, sve brojeve bolje je gledati kroz procente.

Za početak, dd 2006. do 2014. u SAD-u je distribuirano 2,5 milijardi doza vakcina, navodi se na HRSA sajtu. U tom periodu kompenzirana je 2.146 osoba. To znači da je otprilike na 1 milion doza vakcina 1 osoba je kompenzirana.

Podaci koje je Kurir predstavio jesu donekle tačni, a to je da je od 1998. do 2015. predato 16.794 zahteva za kompenzaciju. Tokom 28 godina odobreno ih je  4.526 i za to je izdvojeno oko 3,3 milijarde dolara. Taj „strogo čuvani tajni dokument“ nalazi se ovde. Posljednji podaci iz marta 2016. pokazuju da je od 1998. godine do marta 2016. najviše odobrenih slučejeva kompenzacija bilo za DTP vakcinu (1.273), Influenza (1.399) i MMR (377).

Kada brojeve stavimo u kontekst

Ako uzmemo da je prosečno po godini bio podnet 161 zahtev za kompenzaciju, to je za populaciju SAD-a 0.00004% stanovništva. Prevedeno za Srbiju, to je 2,8 osoba (namerno gledamo celu populaciju jer su u ovom programu uključene i vakcine protiv sezonske gripe). Znači, dve do tri osobe na godinu imale bi neke posledice vakcine, koje mogu varirati od jače alergijske reakcije pa i do ozbiljnijih komplikacija, koje mogu biti i rezultat rada samog lekara (recimo, vakcina je data detetu ili odrasloj osobi kad je bolesna).

Ok, sad, kad smo ove brojeve stavili u kontekst, pa je jasno da bi ti američki brojevi bili od 2 do 3 osobe godišnje u našoj zemlji, da li to i dalje zvuči toliko strašno? Znam, reći ćete – ali i to je strašno ako je moje dete ili ako sam ja u toj statistici. Tačno.

Svakodnevno prihvatamo male rizike

Ipak, mi kao ljudi svakodnevno prihvatamo male rizike u našim životima. Vozimo auto iako znamo da možemo doživeti nesreću (recimo, u 2013. u Srbiji je na putevima smrtno stradalo 643 osoba, a  18.444 ih je povređeno), šetamo iako znamo da nam cigla sa stare zgrade može razbiti glavu, pišemo poruke i telefoniramo dok vozimo, uzimamo različite lekove od kojih svi, ali baš svi mogu imati nekakve nuspojave… Jednostavno, živimo svesni da uvek postoji mali rizik i mi kalkulišemo da je dobrobit veća od mogućnosti fatalnog ishoda. Pa tako i sa vakcinama.

Na kraju, i sam članak Kurira daje zaključak kako se „poenta čitave priče za i protiv vakcinacije“ svodi na to da većina lekara u svetu tvrdi da vakcinacija nije opasna ni po život ni po zdravlje deteta, ali da je od krucijalnog značaja da dete bude apsolutno zdravo da bi bilo vakcinisano. Međutim, zarad čitanost, klikova i uticanja na ljude, ove podatke Kurir predstavlja kroz stravičan naslov koji sa tekstom ima najmanje veze.

Kada nemamo sve informacije o nečemu i kada ne znamo kako da procenjujemo izvore informacija  (jer nas o tome vrlo malo ako i uopšte uče u školi), skloni smo da poverujemo medijskim manipulacijama, koje se na ovakvim člancima mogu vrlo jednostavno pokazati. Držanjem stanovništva na veoma niskom nivou medijske pismenosti dovodi do lake manipulacije tog istog stanovništva.

Neće nas ubiti vakcine, ali će nas dotući ovakvo novinarstvo.