Teror verbalnog delikta

Kako se odbraniti od zveckanja olovkama i da li bilo čije mastilo može da bude isto toliko ubitačno kao kalašnjikov.

Koliko je slobodna sloboda govora i kako će se temeljni princip demokratije ubuduće tumačiti, kad ni do sada nije bilo jasno gde se završava pravo na izražavanje mišljenja a gde počinje ugrožavanje bezbednosti.

Posle masakra u redakciji satiričnog časopisa u Francuskoj se brani neograničeno pravo novinara na slobodu izražavanja, čak i ako je njihovim pisanjem pogođena muslimanska ili hrišćanska verska zajednica. Ali, po zakonu koji je usvojen u novembru prošle godine u cilju borbe protiv džihada, za verbalnu podršku terorizmu ne važi sloboda govora. Ako se posumnja da je rečima podržao zločine, novinar ili bilo koji drugi pojedinac može biti osuđen i na sedam godina zatvora. Nekoliko dana posle terorističkog napada u Parizu Ministarstvo pravde zahtevalo je da se takvi postupci maksimalno ubrzaju.

Kako se odbraniti od zveckanja olovkama i da li bilo čije mastilo može da bude isto toliko ubitačno kao „kalašnjikov”?

Uhapšeno je stotinak osumnjičenih a neki od njih su već osuđeni na kaznu zatvora zato što su „opravdavali teroriste”, što je postalo kažnjivo uprkos zaklinjanju u slobodu govora. U ovako zapaljivoj atmosferi kriterijumi za sudsko odmeravanje podrške budućim ili već izvršenim terorističkim napadima se pooštravaju. Osuđeni mogu biti ljudi čija bi provokacija u mirnodopskim uslovima bila shvaćena kao sloboda govora.

Podjednako se, po novom francuskom zakonu, kažnjava verbalna podrška već počinjenom zločinu, kao i podsticaj za neki budući terorizam.

Provokativni crnoputi francuski komičar Djedone Mbala Mbala već dugo je simbol tog pokušaja da se između slobodnog govora i ugrožavanja bezbednosti odredi demarkaciona linija. U prošlosti je četrdeset puta hapšen, najčešće zbog govora mržnje uperenog protiv Jevreja.

Njemu će se po hitnom postupku suditi samo zato što je na Fejsbuku napisao: „Ja sam Šarli Kulibali”, što je aluzija na slogan solidarnosti s ubijenim karikaturistima „Šarlija ebdoa” i na teroristu Amedija Kulibalija. To se u ovakvim okolnostima tumači kao podrška terorizmu, a ne kao neukusna satira na postojeće razvrstavanje izmeću dozvoljene i zabranjene blasfemije.

Francuzima ni ostalim Evropljanima nije palo na pamet da po istim aršinima kazne internetske sledbenike Andersa Brejvika, koji je pre tri i po godine u ime odbrane Evrope od „najezde islamskih imigranata” pobio 77 ljudi u letnjem kampu podmlatka norveške Radničke partije. Prema istraživanju norveškog nedeljnika „Morgenbladet”, blog „Raport komandanta Brejvika” ima na hiljade sledbenika u celom svetu, ali najviše ih je u Evropi. Neki od njih žele da oforme novi „pannacionalni pokret, na bazi Brejvikove ideologije”, dok je manifest norveškog teroriste od hiljadu i pet stotina stranica preveden na 14 jezika.

Islamski velikodostojnici negoduju zbog toga što se u Francuskoj primenjuju dvostruki standardi. Njihova vera zabranjuje objavljivanje lika proroka Muhameda, većina muslimana širom sveta je uvređena zbog toga što se uopšte u medijima pojavljuje njihov prorok i to smatra svetogrđem. Ali, Francuska nikad neće doneti zakon protiv svetogrđa, tvrdi premijer Manuel Vals, iako su dan pre napada u Parizu predstavnici različitih verskih zajednica u Alzasu tražili da propisi protiv bogohuljenja, kakvi su u ovom regionu nekada primenjivani, ponovo uđu u upotrebu.

Ni kad se sloboda govora najrigoroznije štiti, ne možemo da tolerišemo one koji u prepunom pozorištu lažno izazivaju paniku uzvikujući „požar”, parafraza je jednog od najčešće pominjanih mišljenja Vendela Holmsa.

Skupština Saveta Evrope je još 2010. preporučila da evropske države ukinu zakone kojim se kažnjava blasfemija, ali ovakvi propisi ostali su na snazi u sedam država, dok je holandski parlament pre nešto više od dve godine ukinuo zakon o blasfemiji, donet još tridesetih godina prošlog veka.

Kako se odbraniti od zveckanja olovkama i da li bilo čije mastilo može da bude isto toliko ubitačno kao „kalašnjikov”?

Prvim amandmanom Ustava, u SAD je zabranjeno da se u ime bilo koje religije donose zakoni o blasfemiji i garantuje se sloboda govora i mišljenja. Ali, neke granice moraju da postoje. Kad se o tome debatuje često se danas citiraju mudrosti čuvenog pravnika i sudije vrhovnog suda Olivera Vendela Holmsa (1841–1935). Ni kad se sloboda govora najrigoroznije štiti, ne možemo da tolerišemo one koji u prepunom pozorištu lažno izazivaju paniku uzvikujući „požar”, parafraza je jednog od najčešće pominjanih mišljenja Vendela Holmsa.

U praksi, američki zvaničnici su s najvišeg mesta često podizali lažni alarm, a njih je sledila i sedma sila, što je doprinelo mnogim „oružanim stampedima” od kojih su stradali nebrojeni civili. Niko im nije sudio ni za verbalni ni za oružani delikt.

Posle Brejvikovog masakra, Norvežani su masovno podržali tadašnjeg premijera Jensa Stoltenberga, a sada generalnog sekretara NATO-a. On je tražio da odgovor na terorizam bude još više demokratije i slobode govora jer je to jedini način da se ekstremista dotuče. Mnogi danas upozoravaju da Francuska ne sme da pogreši onako kako je to učinio Vašington posle 11. septembra, pokrenuvši „globalni rat protiv terorizma”. Taj rat nije dobijen a ni strategija se ne preispituje.