Tražimo li od novinara previše?

Sociolog Srećko Mihailović: „Zašto od novinara tražimo ono što ne tražimo od nas samih?“

Beogradski sociolog Srećko Mihailović urednik je i koautor knjige „Od novinara do nadničara; prekarni rad i život“, koju je početkom ove godine objavio Centar za razvoj sindikalizma u suradnji s Fondacijom za otvoreno društvo i Novinsko-izdavačkim poduzećem Dan Graf. Knjiga ustvari prikazuje rezultate empirijskog istraživanja Mihailovićeva tima o nizu pitanja vezanih uz novinarstvo, javno informiranje i prekarni način zapošljavanja: po čemu se „prekarni“ život novinara razlikuje od prekarnog života drugih radnika, te kako takav status novinara utječe na upotrebnu vrijednost informacija koje čitaoci/gledaoci/slušaoci od njih dobivaju.

Knjiga u uvodnim dijelovima pruža i teorijsko ishodište istraživanja, a u njemu se propituju neke teze koje se kod nas u Hrvatskoj, u javnim razgovorima o novinarstvu često nedovoljno reflektira. Primjerice, Mihailović tvrdi da mediji sami po sebi nisu javno dobro, odnosno da su oni među njima koji rade u javnom interesu prije izuzetak, negoli pravilo; da neprofitni mediji, jednako kao ni drugi, nisu pošteđeni utjecaja niti političkog i privatnog interesa; da „slobodni mediji“ ne mogu biti ireverzibilni, jednom za svagda osvojeni standard, pa da je stoga primjerenije govoriti o medijima koji teže slobodi nego o slobodnim medijima…

Ali prepustimo ipak riječ Srećku Mihailoviću.

Možete li nam iznijeti osnovnu motivaciju vas i vaših suradnika za ovo istraživanje?

Nevidljivost prekarnih radnika i svekolikih procesa prekarizacije rada i života podržana je od strane kapitalista i njihove države, a ćutke i od političkih partija, akademske zajednice, tzv. javnih intelektualaca, organizacija civilnog društva. Izvan ovog velikog kruga socijalno obnevidelih nalazimo tek poneku nevladinu organizaciju uglavnom leve orijentacije („manje levičarska grupe“) i poneki sindikat. Otvorene su za temu

U lancu kapitalističke ishrane na predatorskom vrhu su kapitalisti, radnicu su na dnu. Oni koji nisu kapitalisti, a sebe ne vide kao radnike, hteli bi po svaku cenu da izbegnu dno i da uspostave održivu udaljenost prema vrhovnim predatorima. U toj „sredini“ muvaju se mnogi, od tzv. srednje klase, preko akademske zajednice, do uposlenika u tzv. kreativnoj industriji. No, vrag je odneo šalu, pa su „iskliznuća“ iz zlatne sredine u pravcu socijalnog dna sve brojnija i sve češća. Tako smo dobili novi tip prekarijata. Ovi prekarijanci su u šoku pod naletima onesiguravanja života i rada, ali još nisu pali na dno i ušli u stanje socijane hibernacije, zombizacije i fatalističkog mirenja sa svim i svačim i sa svakom nevoljom. Još vide i nastoje da budu vidljivi. I glasni.

To vas je očito motiviralo?

Eto, hteli smo da budemo glasni nas nekolicina sociologa i sličnih, da učinimo nešto protiv nevidljivosti prekarnih radnika, da istražujemo „prekarijum“, prekarijat, prekarne radnike i njihov prekarni život.

Procesi takozvane fleksibilizacije rada i onesiguravanja radničkog života najkrupnija su posledica gotovo apsolutne klasne hegemonije vlasnika kapitala (uz trabante, vlasnike drugh oblika kapitala). Sa prekarizacijom biva nam nametnut istorijski najveći socijalni inžinjering, rašireniji i dublji od inžinjeringa koji su nametali Hitler i Staljin. Pred civilizacijskim posledicama svekolike prekarizacije, možemo ćutati, prekriti oči, zapušiti uši, poput ona čuvena tri majmuna. Možemo, ali ne moramo. Nije prisila tolika da svako mora da odustane od svog poziva.

Prekarizacija radnika je generički destruktivna i svakako anticivilizaciska pojava. Ekstremno onesiguravanje života uništava ljudskost. Od prekarnog rada se ne može istinski živeti. Životi prekarizovanih radnika su gori od života robova, ako zbog ničeg drugog onda zbog toga što su ideolozi neoliberalizma prekarizovanom radniku nametnuli osećaj krivice: Sam si kriv za stanje u kojem si se našao!

U podlozi je ipak liberalna ideja jednakopravnosti…

Poseban razlog za istraživanje procesa prekarizacije nalazim u heurističkom statusu ovog fenomena. Koncept prekarizacije je heuristički i praktično plodniji od danas revitalizovanog koncepta jednakosti s kojim se malo šta može uraditi izvan hrišćanske teodicije, kao i one vulgarnokomunističke, ali i sada aktualne paralevičarske teodiceje. Jednakost je oduvek mantra svih vernika, iako svi oni prihvataju da budu jednaki s drugima, ali ne i da drugi budu jednaki s njima. Mnogo je više onih sa kojima „vernik“ ne bi da bude jednak, a mnogo je manje onih sa kojima bi rado bio jednak – i otuda je motivacioni potencijal koncepta jednakosti prilično nizak. Uostalom, jednakost nije statusno obeležje, za razliku od prekarnosti. Jednakost je stvar aspiracija, a prekarnost je dinamičko obeležje društvenostatusnog propadanja. Koncept jednakosti ne genereriše solidarnost koja je ključ svake kolektivne akcije, za razliku od prekarnosti i prekarizacije.

U uvodu napominjete da je prekarni rad, a pogotovo život prekarnih radnika, dosad slabo istraživano područje. Zašto postoji tako mali broj socioloških istraživanja koja se bave prekarizacijom i prekarijatom? Ima li to kakve veze s „projektnim“ načinom na koji se danas pretežno financiraju znanstveni radovi?

Evropska dosetka s „projektnim“ finansiranjem, kao da je rešila sukob „budžetskog“ i „tržišnog“ finansiranja, a u stvari samo je dovršila trijadu loših puteva dolaženja do materijalne osnove nauke, kulture, medija… „Projektno“ finansiranje, uostalom kao i „budžetsko“ samo podstiče šmiru u nauci i drugim delatnostima o kojima je ovde reč. Čini se čak da je projektno finansiranje pogodnije za onu vrstu rada koje samo izgleda kao rad, rad („projekt“) koji zadovoljava formalnu stranu stvari, a suštinu izganja na periferiju, gura je pod tepih. Treba samo pogledati taj vokablar „projektnih zadataka“, te velike isprazne reči, te reči „šifre“ koje služe samo za razumevanje i došaptavanje „poslodavaca“ i „izvršioca“. Prazno, šuplje i u krajnjoj liniji besmisleno. Takvom „projektu“ odgovara, barem kada je reč o društvenim naukama, i rezultat rada na realizaciji projekta. A tek izveštaj o obavljenom poslu, to je samo dugo lice Janusa oslikanog u projektnom zadatku. Sve se kao radi, a u stvari ne radi se ništa osim rada na stvaranju privida o radu. Naravno da preterujem i da nije sve tako crno. Ali kad čovek pogleda te specijaliste – jedni za pisanje i prepisivanje projektnih zadataka, drugi za pisanje i prepisivanje projekata, treći za pisanje i prepisivanje izveštaja o radu – kada pogleda tu novu birokratiju, čovek teško može da ne preteruje u negativnom opisivanju ishoda tih „novih“ mešetarenja. Ovome treba dodati da nema znatnije razlike između različitih finansijera, investitora, fondacija, države i drugih „raspisivača“ tendera, konkursa i drugih formi prikupljanja ponuda. Doduše, možda postoje razlike (samo) u različitoj stimulaciji direktne i šire shvaćene korupcije, a tu prednjači država, a bogme i neke strane fondacije.

Kako ste onda uopće prikupili sredstva za istraživanje?

U ovakvom kontekstu odvijanja naučnog rada i nije čudno što smo u pokušaju nalaženja para za realizaciju istraživanja prekarizacije rada i radničkog života i za nastavak tog istraživanja obišli ukupno 22 potencijalna „donatora“. Odbijeni smo s različitim obrazloženjima od svih osim od Fondacije za otvoreno društvo. Temu istraživanja smo zajedno situirali na uzorak medijskih radnika i poduzorak fizičkih radnika kao kontrolnu grupu.

No, treba imati na umu da bi bilo iznenađujuće da se drukčije desilo. Reč je o opštoj pojavi. Moderni kapitalizam neće da finansira istraživanje katastrofalnih posledica aktualne neoliberalne prakse. Zašto bi, uostalom finansirao istraživačke najave sopstvenog kraha? To bi bilo kao čovek još za života plaća izradu sopstvenog nekrologa u kojem su pobrojane sve nepodobštine skorog pokojnika.

Druga, ili možda prva, strana ovog problema je pitanje, a šta rade sami društveni naučnici na tome da i pored izrazito nepovoljnog finansijskog stanja nauke, ipak analiziraju ključne odnose savremenog društva i pogubne trendove koje uređuju vlasnici života nekoliko milijardi žitelja ove sve jadnije planete.

U vašim prilozima knjizi (zadržimo se zasad na tekstu Sve nesigurniji rad i život medijskih radnika) dovodite u pitanje neke stvari koje se, barem u javnim raspravama o medijima koje se vode u Hrvatskoj, najčešće smatraju samorazumljivima. Spomenimo prvo tezu da mediji sami po sebi nisu javno dobro, odnosno da su mediji koji rade u javnom interesu prije izuzetak, nego pravilo. Kako biste je objasnili?

Danas su tri tvrdnje o medijima postale opšte mesto: 1) tvrdnja da propadaju i nestaju mediji koji rade u javnom interesu (uključiv i televiziju i štampane medije), uporedo s urušavanjem novinarskog integriteta i radno-pravnog statusa novinara; 2) tvrdnja da u proizvodnji javnosti tabloidni mediji preuzimaju vodstvo; i 3) tvrdnja da se šansa za slobodu medija nalazi u neprofitnim medijima, internet portalima pre svih. Ako su navedene tvrdnje zaista banalne, onda nam predstoji promišljanje i preispitivanje tih banalnosti!

O šansama i konkretnim aktivnostima kojima bi se podržalo medijsko zastupanje javnog interesa, smisleno je govoriti preko osmišljavanja aktivnosti za podizanje akcionih i organizacijskih kapaciteta građanske javnosti i medija. Samo u radnom smislu moguće je razdvojiti projekte ispitivanja i osmišljavanja aktivnosti na planu medija i na planu javnosti.

Otuda se emancipatorski kapaciteti medijskih radnika ne mogu ispitivati bez ispitivanja emancipacijskih kapaciteta građanske javnosti ili kapaciteta bilo koje relevantne društvene grupe okrenute ka demokratiji i socijalnoj državi.

Sve dok postoji hijerarhija interesa, a postoji i ona je izraz društvenog realiteta i klasne strukture svakog savremenog društva, sumnjivo je svako zalaganje za javni interes jer je istorijski dokazivo da se iza opšteg interesa po pravilu krije (ili ne krije) neki parcijalni interes. No, i pored toga i pored toga što ne postoji socioklasno utemeljenje javnog interesa, neki mediji se više a drugi manje (ili ni malo) zalažu za javni interes. Kvaka je u tom zalaganju, u njegovom širenju i jačanju.

Može li se uopće putem „umne rasprave“ doći do određivanja javnog interesa u uvjetima u kojima različiti hegemoni kroz kanale javne komunikacije promoviraju vlastite interese, a mediji pritom najviše pridonose reprodukciji bez-umne, iracionalne javnosti?

Ko određuje javni interes? Ko izvan javnosti može da određuje javni interes? Ko ima taj prerogativ ili ko može da ga preuzme? I upravo ovde nalazimo glavni prigovor konceptu javnog interesa. Ko je njegov autor? Da li će uopšte vladajuća klasa dozvoliti onu interpretaciju i definiciju javnog interesa koja njoj neposredno ne koristi i nije potpuno usklađena s njenim interesima.

Kako je strukturirana sama javnost, nije li i ona klasno stratifikovana i razdeljena fundamentalno različitim interesima? Pa ipak, u demokratskim zemljama ima uslova i ima snage za raspravu i može da se čuje glas zastupnika javnog interesa. Verovatno su klimatske promene najbolji primer za raspravu u kojoj mogu, a ne moraju, da se razdvoje profitni interesi od civilizacijskog interesa.

Postoji izvesna analogija između tržišta i njegove uloge u regulaciji privrednih aktivnosti i arene javne rasprave u kojoj se u većoj ili češće u manjoj meri arikuliše javni interes. No treba da postoje barem kakvi-takvi uslovi za javnu raspravu i treba da postoje društvene grupe i nezavisni pojedinci koji imaju kapacitet za učešće u javnoj raspravi.

Nije svaka klasa, niti su sve društvene grupe u stanju da artikulišu svoje interese, otuda je velika verovatnoća da će u artikulaciji opšteg interesa dominirati interesi neke posebne društvene grupe ili klase. Nema sumnje da su u današnjem svetu šanse za artikulaciju i ostvarivanje kako sopstvenog tako i javnog interesa radničke klase manje u odnosu na snagu onih društvenih grupa i klasa koje su u stanju da nametnu svoje viđenje opštih interesa i javnog dobra. No, to nije razlog za odustajanje od borbe za interese potlačenih i prekarizovanih društvenih grupa i klasa. Takođe ni za odustajanje od borbe za javno dobro i opšte interese kako u onom delu koji je određen korpusom ljudskih i socijalnih prava već definisanih na globalnom nivou, tako i u onom delu koji generiše javna rasprava.

Kako to izgleda na konkretnoj političkoj pozornici?

Ukupno uzev, jedni neće da učestvuju u javnoj raspravi, niti hoće da uvaže njene rezultate, jer poseduju moć da nametnu svoju interpretaciju javnog interesa. Drugi, pak ostaju ispod nivoa javne rasprave jer su osujećeni i ograničeni sopstvenim statusom, odnosno klasnim položajem. Tako je javna rasprava prepuštene međuklasi ili tzv. srednjoj klasi koja je razapeta između aspiracije da uđe u gornju klasu i straha da ne bude gurnuta u donju, radničku klasu. Prekarizacija razotkriva „sjaj i bedu“ ove međuklase i njene pripadnike čini svesnijim položaja u kojem se nalaze. I tako dobijamo apsurdnu situaciju, vladajuća klasa radi protiv same sebe time što u trci za profitom prekarizuje svoje saveznike iz tzv. srednje klase i time od saveznika pravi neprijatelja. S druge strane, radnička klasa s pridošlicama iz srednje klase dobija šanse za stvaranje (idejne) infrastrukture, a upravo je to ono što joj je nedostajalo. Sve u svemu, procedura javne rasprave je daleko od sjajnog sredstva za artikulaciju opšteg interesa i javnog dobra, no kao i sa onim čuvenim isticanjem primata demokratije nad drugim oblicima vladavine, i ovde se može reći da na vidiku nema boljeg puta.

Gdje su granice „dozvoljenog“ pluralizma? Kako biste prokomentirali slučajeve kada država financijski pomaže medij koji eksplicitno promovira neofašizam (u Hrvatskoj npr. Hrvatsko slovo)?

Vlasnici medija, a shodno tome i menadžment medija ponašaju se udvorički prema vlasti i svakoj moći. Po njihovoj računici to je profitabilnije od neutralnog stava, a pogotovu od opozicionog stava. Nekoliki mediji u Srbiji rade tako što pogađaju misli i želje vođe nacije, a u odnosu na ono što on kaže i čini često idu i korak dalje, ekstremnije!

Sa druge strane država se udvarački ponaša preme nekim medijima. Jedne mazi i pazi, a druge gazi. Treba samo pogledati rezultate „projektnog finansiranja“ u Srbiji pa videti rezultat međusobnog šlihtanja države i pojedinih medija. A zaista ne znam zašto bi i da li bi jedna demokratska država finansirala neofašistički ili nacionalistički medij? Ili država nije demokratska ili medij nije neofašistički ili nacionalistički!

Jedna od „samorazumljivih“ istina, zastupljena pogotovo od strane ljevijih sudionika medijsko-političkih razgovora u Hrvatskoj, jest da neprofitni mediji, samom svojom „neprofitnom“ intencijom i činjenicom da su financirani putem javnih natječaja, gotovo nužno djeluju u javnom interesu. Vi naprotiv tvrdite da niti oni, kao ni drugi mediji, nisu pošteđeni utjecaja niti političkog i privatnog interesa. Zašto?

Novac jeste nužan uslov za postojanje medija (iako se s internetom i tu neke stvari menjaju), ali on nije i dovoljan uslov za delovanje medija u javnom interesu. Sveprisutnost političkih i privatnih interesa (a ovi nisu samo materijalni) ne dozvoljava pojavu drugih i drukčijih interesa. Za javni interes valja se izboriti, a pitanje kakvo je socijalno utemeljenje tog nastojanja. Delanje u javnom interesu se ne dešava u bezvazdušnom prostoru. Mestimična usmerenost medija ka javnom interesu je često ventil za otpušivanje prenapregnutog stanja.

Nade ima onoliko koliko se udružuju (ulaze u saveze, koalicije) od dominantih i hegemonijskih privatnih i političkih interesa nezavisne grupe i pojedinci, tj. oni koji teže ka toj nezavisnosti i bore se za nju. Nije to uvek samo neka amorfna javnost. Uostalom i sam prekarijat nosi izvestan potencijal. Evo, o tome svedoče i nekoliko spontane, „ulične“, „ne-politične“ protestne demonstracije (za razliku od takodje postojećih „demonstracija podrške“).

Kakva su dosadašnja iskustva s medijskom reformom u Srbiji, u pogledu javnog financiranja sadržaja u medijima? Smatrate li ju uspješnom?

Većina naših reformi ima za podlogu ideju da se nešto menja ali da ostane isto. Donekle je tako i sa medijskom reformom u Srbiji. Uostalom, nema te reforme koja bi dodirnula „državno-privatne“ tabloide. Kao što nema ni takve reforme koja bi zaustavila tabloidizaciju (bivših?) državnih medija.

„Projektno finansiranje“ je moglo da bude neko rešenje samo pod uslovom da je bilo javno finansiranje. Ali, ono je bilo manje-više tajno, a javno samo za pojedine vlasnike medija. Tako to ide sa konkursima, tenderima, javnim nabavkama – na Balkanu!

Što se dešava u slučajevima kada su novinari vlasnici medija? Počinju li se oni ponašati kao vlasnici, tj. težiti maksimalizaciji profita, ili zadržavaju novinarsku „logiku“ ponašanja tj, štite poziciju profesije?

Vlasnicima i moćnicima, kapital i moć daju kapacitet za najrazličitija ponašanja, ali oni se ipak ponašaju onako kako se tipično ponašaju vlasnici i moćnici. Kao da im registar ponašanja ograničava kapital i opsednutost profitom, odnosno moć i želja za još više moći.

Ipak, verujem da među vlasnicima medija bivšim novinarima ima nešto više poštovanja prema profesionalnom integritetu novinara. To je još češći slučaj sa medijima koji su u kolektivnom vlasništvu novinara. Uostalom, nije država slučajno onemogućavala raznim trikovima prelazak medija u vlasništvo novinara čak i onda kada dotični medij niko nije hteo da kupi.

Postoji li uopće ikakav „model“ koji bi mogao garantirati nezavisnost novinara (i to u njihovoj posvećenosti onakvom javnom informiranju kakvo bi bilo u funkciji demokracije)? Nije li „nezavisnost“ ipak prije svega etička kategorija – je li moguća bez one kantovske „hrabrosti“ za izlazak iz nezrelosti?

Nema garancija osim ako Boga ipak ima, nema jednom zauvek osvojene slobode (medija), nema jednom zauvek uspostavljene demokratije, nema date ili poklonjene, a bogme ni naturene slobode medija.

U osnovi, zastupnici javnog interesa su građanska javnost i mediji. Ako imamo nerazvijenu ili ućutkanu javnost i medije koji su ispod nivo zadataka vezanih za javni interes, onda se valja zapitati: A šta onda? Ima li mogućnost za preokrat? Kako „staviti u funkciju“ javnost i medije? U stvari, korektinje je govoriti o kreatorima građanske javnosti i aktivnom građanstvu na jednoj strani, i na drugoj, o novinarima i ostalim medijskim radnicima. U ovom kontekstu pravo je pitanje, koliko kreatori građanske javnosti i novinari rade u javnom interesu i u interesu slobode i koliko u tom poslu imaju podršku celokupne građanske javnosti i svih medijskih radnika. Samo nezavisna građanska javnost može podupirati (ne i „garantovati“) nezavisnost novinara i drugih medijskih radnika. Istovremeno, bez medija koji teže nezavisnosti, nema nezavisne građanske javnosti.

Iluzija je da novinari mogu sami da se izbore za mogućnost zastupanja javnog interesa, a da na drugoj strani imamo pasivnu javnost i ućutkane (ili nepostojeće) stejkholdere. Pitanje: „A šta rade novinari“, ili „Šta bi novinari mogli da rade“ je neodvojivo od pitanja „A šta radi javnost?“. Samo u sadejstvu novinara i stejkholdera građanske javnosti, moguće je očekivati dobre rezultate u zastupanju javnog interesa i interesa slobode.

Istraživati pitanje akcionih i organizacijskih kapaciteta medijskih radnika, novinara pre svih, bez analize stanja i emancipacijskih kapaciteta građanske javnosti, iluzoran je posao i tu se ne mogu očekivati validni rezultati.

Jedna od teza koje iznosite jest da je primjerenije govoriti o medijima koji teže slobodi nego o slobodnim medijima, tj. da „slobodni mediji“ ne mogu biti ireverzibilni, jednom za svagda osvojeni standard. Zar nije vrlo slična stvar i s demokratskom državom, čiji bi mediji trebali biti neizostavni uvjet?

Generalno, sloboda medija se ne razlikuje bitnije od slobode u drugim delovima društva. Razlike se javljaju u meri u kojoj je sloboda medija jedan od preduslova emancipatorskih aktivnosti u datom društvu. S druge strane, otpori slobodi medija i prisvajanje medija od dominantnih društvenih grupa i onih koji teže dominaciji, srazmerni su mogućnostima medija kao veoma korisnog sredstva u deemancipaciji i u krajnjoj liniji u porobljavanju društva. Mediji, dakle, imaju Janusovu prirodu, ne samo zbog njihova dva lica, već i simbolički jer je Janus bio i bog svakog početka – a mediji su upotrebljivi i u aktivnostima za osvajanje slobode i u aktivnostima protiv slobode. Otuda su mediji na meti i zastupnika i protivnika slobode.

S duge strane, povećavaju se mogućnosti slobode medija u meri u kojoj nove tehnologije otvaraju nove mogućnosti, a proširenje prostora te slobode, iako je mnogima u oku upravo nešto suprotno, nestajanje štampanih medija zbog novih tehnologija. Cinično bi mogli da primetimo da nestaju mediji koje su pod snažnim uticajem političke i finansijske moći, a da nastaju novi mediji koji su manje pod uticajem bilo koje hegemonije. (Naravno, ovo ne znači da je internet „bezopasan“; on je gotovo bukvalno „protočni bojler“ za sve i svašta, pa i za zastupnike slobode, ali i njene protivnike.)

Meru slobode medija nalazimo u njihovom zastupanju javnog interesa i u radu medija na proširenju ganica slobode uopšte. Možemo posebno izdvojiti zastupanje prekarizovanih društvenih grupa i pojedinaca, a to podrazumeva i društveno isključene, marginalizovane, socijalno ranjive grupe…

Kako biste prokomentirali podatke do kojih ste došli putem ankete, da velika većina novinara u Srbiji smatra kako u vašoj zemlji nema slobode medija, odnosno da država kontrolira medije, a da je autocenzura vrlo raširena pojava?

Sloboda medija u Srbiji (ali i drugde), rezultanta je državne i/ili finansijske kontrole medija i autocenzure novinara bilo da je ona stvar slobodne odluke, bio da je prisilna, odnosno iznuđena pretnjom smanjenja pa i ukidanja radnih prava, naknada za uloženi rad ili neke druge statusne kazne. I sami medijski radnici za stanje u medijima odgovornost dele između države i pripadnika sopstvene profesije. U vaganju onoga što novinar „dobija“ konformističkim ponašanjem i autocenzurom i onoga što gubi držanjem do dostojanstvenog rada, strada profesionalni integritet i identitet. Naravno, pri svemu tome, evidentna je slabost medijskih asocijacija koje nisu u stanju da zaštite profesiju i svoje članove.

Međutim, postoji fenomen „dogorevanja do noktiju“, a s prekarizacijom mnogima nokti već krvare. Autori prekarizacije to ne vide ili neće da vide ili računaju da će se skloniti na vreme. Prekarizacija ide i vertikalno i horizontalno čime sve odreda trpa u isti koš „poniženih i uvređenih“. Lako je moguće da u tom papenovom loncu dođe do kumulacije ideacije i kumulacije njoj primerene prakse, a potom i objedinjavanje umnosti i akcionosti. U papenovom loncu uvek nekome prekipi. Generalno, tako biva jer je pravilo da moć umnožena do krajnjih granica počinje da se samodokazuje radeći protiv same sebe.

Koje su specifičnosti prekarnog položaja novinara u usporedbi s prekarnošću drugih (npr fizičkih) radnika?

U razmatranju razlika i istosti posledica prekarizacije fizičkih radnika i prekarizacije medijskih radnika, heuristički je plodno povezati rad i odsustvo rada sa Maslovljevom hijerarhijom potreba. Nema sumnje da je rad temelj materijalnih potreba (u terminologiji Abrahama Maslova – temelj zadovoljavanja fizioloških potreba) i potrebe za sigurnošću, no u njegovoj piramidalnoj klasifikaciji postoje i druge potrebe, a ovde treba posebno istaći potrebe samoaktualizacije koje se nalaze na vrhu piramide. No, s obzirom na hijerarhiju potreba neke društvene grupe, pa i čitave klase, prinudno su orijenisane na zadovoljavanje primarnijih potreba. Prekarizacija rada u ekstremnom vidu svakog pojedinca prisiljava na brigu o ovim egzistencijalnim potrebama; oni su stalno pod pretnjom redukcije i gubitka uslova egzistencije. Fizički radnici veoma često ne uspevaju da nadiđu problem preživljavanja i da dosegnu potrebe „višeg reda“. Treba se prisetiti da smo među nezaposlenim fizičkim radnicima naišli na izrazito visok stepen zbrinjavajuće prekarizacije (preko 90 posto, dok ona obuhvata „samo“ dve trećine nezaposlenih medijskih radnika). Krajnje pojednostavljeno i gotovo banalno i cinično, možemo reči da ekstremna prekarizacija dovodi u pitanje egzistenciju fizičkog radnika i njihovu potrebu za sigurnošću, a u slučaju medijskog radnika, pored potreba egzistencije i potrebe sigurnosti, ugroženi su i svi različiti vidovi samoaktualizacije.

Kako prekarizacija novinara, odnosno medijskih profesionalaca, utječe na javno informiranje? Tvrdite da bi se novinarstvo pod utjecajem prekarnih odnosa moglo posve urušiti…

U odgovoru na ovo pitanje navodim jedan naš nalaz. Na pitanje – Kada bi mogli šta bi izabrali, 1.070 novinara je u našem istraživanju odgovorilo ovako:

– da imam sigurno radno mesto i po cenu cenzure i autocenzure – 22 posto;

– da mogu slobodno da pišem pa makar imao loš status i malu platu – 37 posto;

– da radim nešto što nema veze za novinarstvom – 41 posto.

Ako ove brojke zaokružimo, vidimo da od 10 novinara četvoro bira bekstvo iz profesije, četvoro bira integritet profesije i po cenu lošeg statusa i male plate, a dvoje bira sigurnost radnog mesta i po cenu cenzure i autocenzure.

Zašto novinari kao profesionalna društvena grupa, usprkos pretežno visokoj obrazovanosti i informiranosti, pokazuju tako nisku razinu unutarnje solidarnosti i borbenosti za popravljanje vlastitih uvjeta rada? Barem je tako ovdje u Hrvatskoj…

Nema sumnje da ovoliko ili onoliko (formalno) obrazovanje nije preduslov solidarnosti, inače bi, valjda, od akademika mogli očekivati visok nivo solidarnosti. Pa zar nismo svedoci odsustva solidarnosti u nauci, uostalom zar nam mnogoželjeni kapitalizam ne razbija svako zrno solidarnosti, naturajući bespoštednu konkurenciju i tamo gde je ona besmislena i krajnje iracionalna.

Znanje ne donosi solidarnost niti u onim društvenim grupama u kojima se prepoznaje potreba za solidarnošću. Sve dok se može preživeti kao pojedinac, solidarnost nije put kojim se često ide. No ovo vaše pitanje je pogodno za jedan zaključni komentar.

Osnovne uloge medija, u jednom banalnom i do kraja uprošćenom pristupu, možemo da redukujemo na (1) pružanje pouzdanih informacija, i na (2) ulogu „psa čuvara“ (watchdog). U sledećem koraku možemo komotno da zaključimo i bez dubljeg istraživanja, gotovo pomoću površnog posmatranja, da mediji danas u Srbiji ne rade valjano svoj posao, odnosno da ne obavljaju te dve ključne funkcije. Naše istraživanje pokazuje da iznetu ocenu dele i sami medijski radnici, a da odgovornost vide kako u svojoj profesiji tako i u okruženju, odnosno u koaliciji političkih stranaka i privatnog kapitala.

Ali, zašto od novinara tražimo ono što ne tražimo od nas samih? Tražimo da budu istinoljubivi, hrabri, pametni, kritični, da budu zastupnici javnog interesa, da kažu ono što mi ne smemo da kažemo. No, da ne tražimo od njih da budu sve ono što mi nismo? Zašto ih pljujemo kad oni nisu onakvi kakvi bi mi trebali da budemo? Odgovornost je i na njima, ali i na nama!

Mi ne možemo da nastupamo hrabrije, mi ne možemo da kažemo šta mislimo, mi ne možemo da kritikujemo, jer ne možemo da rizikujemo radno mesto, ne možemo da rizikujemo naš stil života ili standard naše porodice, dece… Kao da ih novinari nemaju.

Kažemo, pa to je njihov posao. No, da li je ičiji posao da se podmeće, da rizikuje toliko mnogo? Ili jeposao svih nas da stvaramo takve društvene uslove u kojima javna reč neće povlačiti posledice po onoga koji ju je javno izneo?

 

---

Ovaj tekst izrađen je u partnerstvu s Osservatorio Balcani e Caucaso za projekt European Centre for Press and Media Freedom (ECPMF) i sufinanciran sredstvima Europske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost Udruge za nezavisnu medijsku kulturu i ni na koji se način ne može smatrati da održava gledišta Europske komisije.

 Foto: Medija centar Beograd