Treći krug pakla

Posle neuspešne, druge aukcije za privatizaciju Dnevnika AD, rukovodstvo ove kuće traži da se, mimo predviđenog postupka za medijske kuće, raspiše i treći krug prodaje. Šta se krije iza ovog zahteva i da li će zaposleni, koji imaju pravo na besplatne akcije, biti prevareni?

Dogodio se konačno i taj 17. septembar: U 13 časova (priznajem grešku iz prošlog teksta gde je stajalo da će to biti u 10 sati) u Agenciji za privatizaciju je odlučeno da AD Dnevnik ne dobije novog vlasnika, jer se kandidat sa debelim novčanikom – nije ni pojavio.

Bez obzira na tvrdnju, namenjenu novinarima, kako nema nameru da se upušta u takve poslove, novosadski hotelijer i mesar Matijević otkupio je tendersku dokumentaciju, na čemu se sve i završilo. O obaveznoj uplati depozita nema ni traga, a potencijalni vlasnik nije se ni pojavio juče u Agenciji za privatizaciju.

Pošto se rukovodstvu AD Dnevnik ne ispušta lako slastan zalogaj u obliku ogromnog placa, zgrade od 6.000 i desetospratnice od 4.000 kvadratnih metara u samom centru grada, setili su se da napišu pismo (jedan piše, drugi potpisuje) ministrima Tasovcu i Sertiću, sa molbom da se omogući i treći krug privatizacije koji zakon ne poznaje, ali, istini za volju, ni ne zabranjuje.

Pismo puno patetike o najstarijem dečjem listu (Neven, u kojem svi rade honorarno, gradeći tiraž od 1.500 primeraka) koji je pokrenuo čika Jova Zmaj i u kojem je radio slavni Miroslav Antić; tu su revija Dobro jutro i list Poljoprivrednik, koji zajedno ne premašuju tiraž od 15.000 primeraka. Poziva se u pismu i na list Dnevnik i njegovu slavnu antifašističku tradiciju (što danas u Srbiji i nije neka naročita preporuka) mada preduzeće DVP (Dnevnik Vojvodina pres) nije u sastavu AD, već država (kao stopostotni vlasnik AD) raspolaže sa 45 odsto udela u listu Dnevnik. Zato nema nikakvog straha da će se list ugasiti, ali neukim ministrima (jedini dnevni list na srpskom jeziku u Vojvodini) ovo može dobro da dođe za rasprave u vladi u kojoj, istini za volju, sama reč Vojvodina ne izaziva nikakve simpatije. Čak obrnuto.

Šta se onda hoće trećim krugom privatizacije? Odgovor se da jednostavno pronaći – da se za još manje pare dođe do prilično velikog bogatstva i, ako je to moguće, da blago podele oni koji su mu najbliži. Prvobitno je imovina AD Dnevnik bila procenjena na oko 11 miliona eura, ali čestim menjanjem procenitelja i raznim drugim zakulisnim radnjama pala je na 7,5 miliona. Za prvi krug privatizacije po toj ceni niko se nije javio, pa je vrednost prepolovljena. Matijević se nije pokazao naročito prilježnim za ovaj posao i stiče se utisak da je bio nagovoren da otkupi dokumentaciju kako bi drugi, ne baš jaki igrači, odustali. Kada više nema kandidata ostaje samo treći, najpovoljniji krug koji podrazumeva smanjenje vrednosti na oko dva miliona eura. Koliko je ta vrednost beznačajna i daleko od normalne, neka posluži sledeći primer: višestruko manji plac bez ikakve zgrade platio je jedan novosadski privatnik 1,8 miliona evra. Samo 200.000 evra manje nego 10.000 kvadratnih metara zgrade i velikog placa. Ili se možda tom nekadašnjem kupcu vraća ono za šta je zakinut?

Ostaje još nešto nejasno? Zašto se toliko insistira na trećem krugu privatizacije kada postoji dobra i poštena mogućnost da se akcije podele zaposlenima, kako zakon i predviđa. Akcije bi pripale svima (osim zakonskih ograničenja koje se odnosi na one koji su već uzeli besplatne državne akcije verujući u Dinkićevih 1.000 eura), pa i zaposlenima i penzionerima DVP (list Dnevnik). Mada je njima već dosta obećanja akcija u evrima, rubljama… Ako zaposleni dobiju akcije, dobiće i dugove preduzeća, što i nije tako strašno ako deo imovine prodaju po realnoj ceni i budu imali pravo da sami postave rukovodstvo, što je veoma važno.

U slučaju da se u trećem krugu AD Dnevnik privatizuje, važe sve zakonske pretpostavke: nema otpuštanja, delatnost mora da se nastavi…