Tužno štivo

O Izveštaju Saveta za korupciju o potrošnji na medije

Čini mi se da bi bilo potrebno svakome ko radi u javnosti da ovaj izveštaj pročita, svih 140 strana u PDF formatu. Uz upozorenje: posle toga neće se osećati nimalo bolje – naprotiv. Naime, ovaj izveštaj, dopunjavan 26 puta, a i dalje nepotpun, potvrdiće vaše najcrnje slutnje; štaviše ilustrovaće ih veselim detaljima od kojih vam se posle plače. Metodologija je manje-više pouzdana – osim što glavni igrači nisu dostavili tražene podatke, svim naporima, pretnjama i globama Rodoljuba Šabića uprkos. Uopšte uzevši, stav državnih organa, javnih preduzeća i preduzeća sa većinskim državnim vlasništvom prema zahtevima Saveta bio je jednostavan – pljunete nam pod prozor. Ako vas zanimaju detalji, pročitajte, ima na netu; ovde nema prostora za detalje.

Opšti utisak je porazan: korupcija, vatanje krivina, podvale, drska arogancija i nepotizam opšta su pojava, bez ikakve vidljive šanse da sve to bude barem svedeno u neke koliko-toliko podnošljive razmere. Sve smo to ili znali ili slutili godinama, pa smo se nekako i navikli na nemoć i nepravdu, kao i na sve drugo. Ovo osećanje nemoći i rezignacije vidljivo je i iz ovog izveštaja Saveta, mada on odiše određenom stoičkom filozofijom i tvrdoglavošću, što Savetu služi na čast, mada ne vredi ništa. Neko ipak mora… Pasivni otpor koji državni organi i preduzeća pružaju nalik je na gusto blato koje vam se samo hvata na čizme – dok vam čizme ne ostanu u blatu, što pacijenti Saveta i očekuju. Oni su stare čekalice, bez brige, dočekaće i da vi dignete ruke i noge od zaludnog posla.

A da čemu se mi čudimo? Ovde je reč o ogromnim parama: uzdržana procena Saveta je da se u ovih nekoliko godina nekih najmanje 845 miliona evra poreskih obveznika tiho presulo u privatne džepove kojekakvih PR i marketinških menadžera, „vezanih lica“, munđosa, rođaka, kumova i prijatelja, klijenata i plaćenika. Sam podatak da su u mnogo slučajeva postojeći ljudski, tehnički i stručni kapaciteti državnih organa i ostalih davalaca para bili sasvim dovoljni za usluge plaćene drugima dovoljno govori. Toliko o „racionalizaciji“ javne uprave i javnih preduzeća. Osim toga – a ovo spada u komični deo tragikomične priče – prozvodi i usluge plaćeni iz našeg džepa bili su nekako nenalažljivi: te se izgubilo; te vidite tamo; te nema; te evo ga, pa ispadne da je reč o istom video uratku koji je naplaćen više puta od različitih organa…

Tu se sada neizbežno nameće jedino ključno pitanje: ko je klepio lovu? Pažljivo čitanje ovog izveštaja ukazaće na zanimljivu učestalost pominjanja određenih političkih stranaka, marketinških agencija, video-produkcija i medija. Vode G17-URS, sada pokojni, soli na rep; SPS i vezana lica, pre svega u marketinškim i PR agencijama; nešto malo ovih sadašnjih iz SNS itd. Učestalost prijatelja, kumova, rođaka, partijskih drugova i sponzora takođe nije za bacanje.Modus operandi ne razlikuje se od onog iz Nušićevih vremena: ljudi smo, dogovorićemo se; ja tebi – ti meni; neću ostati dužan; pomozi da ti pomognem; ruka ruku mije… Korupcija je, naime, uvek ista; modaliteti i sredstva menjaju se: informatičke usluge; web site; media plan; prisustvo u javnosti; ciljani intervju ministarke ili državnog sekretara, plaćen iz budžeta ucenjivačkim novinama ili televiziji; image enhancing; itd. Sve je to još Cicvarić radio, osim što nije krišom snimao nekog nesrećnika dok šmrče kokain i posle lupeta obeznanjen; nije, naime, bilo TV kamera i kokaina (osim za doktore i apotekare).

E, sad: tu dolazimo na kritičke primedbe na ovaj izveštaj. Ne sumnjam da je sve tamo živa istina i još gore od toga; nije o tome reč. Reč je o tome da je taj izveštaj moralno i emocionalno ravan, da ne kažem nekako postmoderan. Dobro: ne očekujem da Savet za borbu protiv korupcije počne da morališe; njihov posao je više nekako krivično-pravne prirode i to poštujem; neka je ravan i neutralan. Korupcija je, međutim, i moralno pitanje; premijer Vučić bi rekao prevashodno moralne prirode: dok ne promenimo svest itd, znate već. Osim toga ja sam i novinar (od 1969. godine, hvala najlepše), štaviše sam i suvlasnik (10% po ovom izveštaju, hvala još jednom) izvesnog siromašnog, ali poštenog, zakrpljenog, ali čistog nedeljnog lista. Šta sad tu meni smeta? Smeta mi što Savet za borbu protiv korupcije nije osetio potrebu da uporedi novce uplaćene raznim medijima (mi smo tu još najmanji) sa kvalitetom i rezultatima tih medija. Mediji – u ovoj sirotinji – gledaju da zarade nešto; ako može pošteno, a obično može. Država ima svoj legitimni interes da zakupi određenu minutažu i prostor i da tako promiče svoje razne interese i tu nema ničeg spornog – pod uslovom, naravno, da je to vidljivo i jasno označeno. Takve nesporne poslovne aranžmane trebalo bi odvojiti od onih sumnjivih, kojih jeste mnogo više, ali utoliko pre. Savet to nije uradio: u njihovom izveštaju sve je to isto, nema vrednosnih ocena i svi ispadaju podjednako sumnjivi.

Nije, naime, isto kad se novcima poreskih obveznika plati plasman neke nesporne državne ili javne aktivnosti od opšte koristi i kad se plati bestidna, providna i lažljiva propaganda vladajuće stranke, njenih sumanutih projekata i napadi na neistomišljenike. Korupcija je – već smo rekli – i moralno pitanje. Skromno smatram da bi Savet za borbu protiv korupcije trebalo i to da ima u vidu. Dobro: znam i ja da postoji Savet za štampu i Regulatorno šta-već-jeste REM za elektronske medije. Savet za štampu bespomoćan je sasvim, kao što smo videli u više navrata. Taj neki REM već ima neka ovlašćenja, ali ih ne koristi čak ni u najdrastičnijim slučajevima kršenja spostvenih pravila i propisa. Molim: dva dana za redom (ponedeljak i utorak, 18. i 19. januar 2016. u 21 čas) televizija Pink emituje s naročitom upornošću krišom snimljene snimke određenog lica koje prvo šmrče kokain, a zatim dosta zabezeknuto i ne baš uračunljivo priča razne utužive priče. Reč je o istom licu čijim se zdravstvenim nalazima mahalo koliko nedavno na istoj televiziji kao dokazom da nije uračunljivo, ali sada jeste. Taj REM ostao je nem (rima je slučajna). Ta ista televizija primalac je državnih para – kako se kaže u izveštaju Saveta. Svejedno koliko, jer je deset dinara suviše.

I šta sad da radimo? Ništa, kao ni sa ovim izveštajem. Pljunemo im svima pod prozor, jer njih svečano zabole šta javnost i Savet za borbu protiv korupcije misle. Svejedno je – ne brinite – i Evropskoj komisiji i svima ostalima, sve dok Gospodar Vučić pušta pravilne zvuke.

Uz dužno poštovanje i iskreno divljenje stoičkim i herojskim naporima Saveta za borbu protiv korupcije, došao sam – na žalost – do gore navedenih zaključaka. Ni od toga nikome nije nimalo lakše, znam.

 Foto: Fotografije čitalaca Peščanika – Predrag Trokicić