U ime naroda

Berni Sanders i Donald Tramp kao dva najupečatljivija fenomena ove predsedničke trke možda su donekle odškrinuli vrata za neke nove vetrove u američkoj politici. A možda je ipak bio u pravu američki pisac Gor Vidal kada je govorio da u SAD postoji samo jedna politička partija sa dva desna krila

Dok je još trajala filadelfijska konvencija Demokratske stranke, na kojoj su se učesnici utrkivali u salvama pohvala koje će izneti na račun Hilari Klinton, „Vikiliks” je bacio još jednu „bombu”. Nakon što je pre svega nekoliko dana uzdrmao temelje demokrata pokazavši da su partijske strukture u trci za predsedničku nominaciju favorizovale Klintonovu u odnosu na Bernija Sandersa, sajt Džulijana Asanža je objavio novi, podjednako ubojit materijal. Jedna od ključnih tema i ovog kontingenta ponovo je senator iz Vermonta koji je od velikog dela establišmenta prokazan kao komunista. Na audio-snimcima telefonskih razgovora čuju se i njegovi simpatizeri koji su „besni zbog onog što se radi Sandersu”, dok pak ima i onih koji upozoravaju da je neophodno da se demokrate što pre „otarase” Bernija.

Koliko je moguće razbiti klišea i napraviti istinski prodor u američkom političkom sistemu možda je najbolje pokazala ova predsednička kampanja, uzbudljivija od mnogih prethodnih. Otežana vertikalna prohodnost i slabašna povezanost sa bazom i stvarnim građanskim interesima odavno su postale opšte mesto u ovako važnim političkim projektima. Ovog puta se, međutim, ispostavilo da prostor za nekakav drugačiji kurs, koji ne ide utabanim stazama političkih dinastija, ne treba nužno tražiti među američkim liberalima. Da je levičarskom kandidatu među njima zapečaćena sudbina potpisniku ovih redova je početkom godine nagovestila nekolicina liberalnih američkih intelektualaca, mahom glasača Demokratske stranke. Premda se to tada nije činilo potpuno izvesnim, oni su odbacili mogućnost kandidature i Elizabet Voren (ovakvim krugovima verovatno najbliskije kandidatkinje) i Bernija Sandersa, za koje su ocenili da nemaju nikakve šanse pred zahuktalom „mašinerijom Klintonovih”.

Do obrta je, međutim, došlo na drugom kraju političkog spektra. Uistinu je retko ko mogao zamisliti da će Donald Tramp dogurati ovako daleko. Kontroverzni tajkun koji je od početka kampanje iritirao javnost bahatim istupima ipak je „počistio” sve protivkandidate. Bilo je zaista mučno gledati jednog od njegovih glavnih oponenata Teda Kruza kako nastoji da ukrade Trampov šou na završnoj konvenciji. Šta misle o ovakvom načinu političkog mešetarenja rekli su okupljeni republikanci u sali u Klivlendu – Kruz je uz uzvike negodovanja ispraćen sa bine.

Berni Sanders i Donald Tramp kao dva najupečatljivija fenomena ove predsedničke trke možda su donekle odškrinuli vrata za neke nove vetrove u američkoj politici. A možda je ipak bio u pravu američki pisac Gor Vidal kada je govorio da u SAD postoji samo jedna politička partija sa dva desna krila.

Uzbunjivači ili novinari

Objavljujući korespondenciju demokrata „Vikiliks” je opet otkrio nešto o čemu se uglavnom samo šaputalo. Naime, iz prepiske se vidi da je jedan od vodećih istraživačkih novinara uticajnog lista „Politiko” svoj tekst najpre poslao medijskom timu demokrata, a tek potom svojim urednicima. Praksa na koju se u svim redakcijama uglavnom gleda s podozrenjem očigledno se dešava i najboljima. Tako je svojevremeno u javnost procurila informacija da je jedan reporter „Njujork tajmsa” pre objavljivanja portparolu CIA prosledio kolumnu ugledne komentatorke Marin Daud.

Ni u jednom ni u drugom navedenom slučaju nije bilo suštinskih izmena u sadržajima tekstova, ali je opet podgrejana debata o dobroj žurnalističkoj praksi i kakvih uzusa bi struka trebalo da se pridržava. Sporni članak Kena Vogela je bio kritički nastrojen prema demokratama i načinu prikupljanja novca za kampanju, a argumenti u njegovu odbranu su uglavnom na liniji da je novinar samo želeo još jednom da proveri tačnost iznesenih podataka i upotrebu usko specijalizovanih termina. I nema u tome ništa loše. Međutim, kako upozorava Džin Vajngarten, kolumnista i dvostruki pulicerovac, za proveru činjenica bilo je dovoljno poslati samo delove koji se citiraju. Nipošto ceo članak.

Kritičari su očekivano odmah ustvrdili da je ovo krunski dokaz da su takozvani liberalni američki mediji „u krevetu” sa demokratama, ali je ponovo otvoreno i još jedno, suštinski važnije pitanje o odnosu medija i uzbunjivača.

Otkako su otkrića „Vikiliksa” uzdrmala svet postala je još očiglednija simbioza između takozvanih novih i tradicionalnih medija. O važnosti ove sprege govorio je i Asanž.

„Na početku smo mislili da ćemo samo postaviti dokumenta na internet a onda će ih ljudi komentarisati. Ispostavilo se da smo objavili dokumenta i niko nije primetio. Onda nam je sinulo da naš posao nije samo da obelodanimo informacije; naš cilj je da objavimo informacije koje će imati nekog uticaja.” A za takav sled događaja ipak je neophodna platforma koju pružaju obučeni novinari. Štaviše, što protok informacija bude postajao intenzivniji, to će biti važnija njihova profesionalna obrada. Čini se da je ipak još prerano za igranje na grobu tradicionalnih medija.

 Foto: Foto: Michael Vadon / Flickr