Umetnost pravljenja ludim ili: Mamuti su krivi za probleme u Srbiji

Zašto na pitanje kada će biti vraćene opljačkane penzije, na konferencijama za štampu novinari dobijaju odgovor kako je prethodna vlast kriva za sve? Kakve to veze ima sa taksistima na Mauricijusu? Kako je Stane Dolanc nasrtljivim novinarima objasnio da Tito živi u nesrećnom braku sa Jovankom?

 

Mamuti su krivi za sve.

To bar proizilazi iz ponašanja vladajuće stranke koja na svaku kritiku na svoj račun odgovara saopštenjem u kome se prethodnici optužuju za kriminal i štetočinsko delovanje.

Ako bi – sledeći istu logiku – i sve prethodne garniture na vlasti primenile isti metod, ne bi se zaustavili sve do mamuta.

Ruku na srce, oni su prethodili slonovima.

Postoji li način da se – u političkom smislu – izbegne reverzibilna evolucija, što će reći – kretanje unatraške?

Naravno da postoji.

To, svakako, ne znači da se ne smeju pokretati teme o nepočinstvima ranijih vlasti, ali ako se – umesto rasprave o temi zbog koje je konferencija sazvana – govori o nečemu sasvim drugom, to se može shvatiti jedino kao izbegavanje odgovora.

Ovdašnje konferencije za štampu neodoljivo podsećaju na jezičku zbrku na Mauricijusu, na kome taksi vozači uživaju da ćaskaju sa strancima, a da se ni o čemu ne mogu sporazumeti. Na pitanje koliko je grad Port Luj udaljen od aerodroma, odgovoriće: „Ima i Kineza“

Više od toga, čak kao dijalog ljudi koji govore različitim jezicima – podjednako nerazumljivim. Ovdašnje konferencije za štampu me zbog toga neodoljivo podsećaju na jezičku zbrku na Mauricijusu, na kome taksi vozači uživaju da ćaskaju sa strancima, a da se ni o čemu ne mogu sporazumeti.

Na pitanje koliko je grad Port Luj udaljen od aerodroma, odgovoriće: „Ima i Kineza“. Nećete bolje proći ni ako se interesujete za vremenske prilike, jer ćete čuti da je najbolji kari u dauntaunu.

Ne liči li vam to na ponašanje ovdašnjih političkih vlastelina koji na pitanje kada će biti vraćene opljačkane penzije odgovaraju kako su pređašnje vlasti razorile i unazadile zemlju?

I o tome se, naravno, može govoriti, ali ne pitam te, čoveče, za to, već za penzije. Ako mi – umesto odgovora – govoriš o svojim političkim protivnicima, tada ćemo, kao na Mauricijusu, svašta čuti – takođe i o Kinezima – ali ni reč o onome o čemu sam pitao.

Da bi konferencija za štampu imala smisla, njeni učesnici bi morali da znaju da se ona saziva kako bi javnost bila obaveštena o svemu što je interesuje.

Novinari, prema tome, imaju prava da pitaju, a zvaničnici obavezu da na pitanja odgovore. Ne smeta ako dijalog ponekad liči na dvoboj u kome je – kao u svakom dvoboju – dozvoljeno da se koriste govorničke i sve druge veštine, pod uslovom da se ne napušta tema zbog koje je konferencija sazvana.

Po daru da okrene razgovor u svoju korist bio je poznat predstavnik za štampu nekadašnjeg predsednika Sovjetskog Saveza Gorbačova – Gerasimov. On je na saletanje novinara u Njujorku da objasni zbog čega Sovjetski Savez nije otvorio ambasadu u Izraelu odgovorio da ta država ima u Tel Avivu Ured za nekretnine.

Kada su novinari zagraktali kako to nije isto Gerasimov im je (znajući za nedodirjiv status imovine u Americi) poručio:

„Nećete mi, valjda, vi reći da nekretnine nisu važne?“

Visoki partijski zvaničnik u bivšoj Jugoslaviji, Dolanc, takođe je bio vešt u odgovorima. Kada su, tako, na jednoj konferenciji za štampu, novinari istrajavali na „slučaju Jovanke“, on je – naročito upornog sagovornika upitao:

„Da li ste vi oženjeni?“

Kada je čuo odrečan odgovor, istoga trenutka je primetio:

„Sreća vaša“.

Ponekad, naravno, i od novinara – bolje reći od njegove upornosti i veštine – zavisi da li će se doći do odgovora.

Ovdašnji politički vlastelini na pitanje kada će biti vraćene opljačkane penzije odgovaraju kako su pređašnje vlasti razorile i unazadile zemlju. I o tome se, naravno, može govoriti, ali ne pitam te, čoveče, za to, već za penzije!

Na konferenciji za štampu u Lagosu, britanski novinar je pitao, u to vreme vojnog upravljača Nigerije, generala Govona na kakvu bi kaznu – u slučaju da ga se federalne vlasti domognu – bio osuđen vođa secesionista u Bijafri Odžukvu?

Govon je rekao da na to pitanje ne može da odgovori.

„U redu“, bio je uporan novinar, „pitaću vas tada za šta bi mu se sudilo.“

„Za veleizdaju.“

„Kakva je kazna za veleizdaju“, sledilo je munjevito novo pitanje.

„Smrt“, odgovorio je Govon.

„Hvala“, promrmljao je zadovoljno novinar, koji je ono što je tražio dobio zaobilaznim putem.

Na konferenciji za štampu je, dakle, dozvoljeno da pomalo izvrdavate odgovor, ali ne i da ga izbegavate.

Oni koji se ljute ili vređaju ili zloupotrebljavaju priliku za cinične i poučne pridike ili – što je takođe loše – u pitanjima novinara traže neku skrivenu nameru, samo odaju da ne trpe neugodna pitanja ili, ne daj bože, kritičko osporavanje. Da im u komuniciranju sa javnošću – umesto dijaloga – više prija naredbodavni monolog.

Uzalud je takve podsećati čemu služe konferencije za štampu, jer – kako je još Šekspir primetio – „niko nije tako gluv kao onaj koji neće da čuje“.

 Foto: FoNet