Urednici medija najbolje sportistkinje srozavaju na nivo „lutaka sa naslovnih strana“

Dok su Tijana Bogdanović i druge naše sportistkinje na Olimpijadi „lepotice“ koje su „osvojile naša srca“ i „zapalile internet“, u medijima nije bilo ni reči, recimo, o lepoti Davora Štefaneka, o ženama čija je srca osvojio ili kako je Rio „odlepio“ za njegovim mišićavim telom. Toliko su se zaneli u oduševljavanju ženskom lepotom umesto njihovim sportskim vrlinama, da bi prosečan medijski konzument mogao da pomisli kako lepših od Srpkinja na planeti nema – dok o sportovima u kojima su te devojke toliko dobre – uglavnom nije bilo ni reči

Nakon što je Tijana Bogdanović osvojila olimpijsko srebro u tekvondou, baš kao i nakon zlata Milice Mandić na prošlim Olimpijskim igrama, u medijima praktično nije bilo ni reči ni o tom sportu ni o tome šta naše takmičarke čini tako uspešnim. Saznali smo, međutim, da je „Tića – lepotica“, da je „osvojila medalju, ali i njihova srca“, kao i da je „zapalila internet“.

Iako je dan pre nje osvojio zlato, u tekstovima o rvaču Davoru Štefaneku nije bilo ovakvih izliva oduševljenja njegovom lepotom: mediji su se bavili njegovom nacionalnošću, razvojnim putem, pripremama za Rio de Žaneiro. Ni reč nije mogla da se pročita o ženama koje mu se udvaraju, o „paljenju interneta“, o tome da je osvojio ženska srca ili da je Rio „odlepio“ za njegovim mišićavim telom.

I Davor Štefanek i Tijana Bogdanović su u standardnom smislu te reči – lepi ljudi. No, pošto je Tijana žena, akcenat je u njenom slučaju stavljen na njenu lepotu umesto na sve ostalo. Ni reči nije bilo o tome kakva je učenica, otkud to da se bavi baš tekvondoom, kako se i koliko pripremala. Zapravo, teško je i zamisliti šta bi se o njoj uopšte i pisalo da ima, recimo, prevelik nos ili neku drugu karakteristiku koja bi izlazila iz domena standardnog. Da li bi je u zvezde kovali da nije „lepa“?

Da kojim slučajem nije „lepa“, da li bi se možda posvetili njenim kvalitetima kao osobe ili sportistkinje? Da li Tijanu Bogdanović više određuje njena „lepota“ ili njeno sportsko dostignuće? I, konačno, zašto bi Štefanekov trud dobio više medijskog prostora od njenog samo zato što je ona žena, i to lepa?

Svet: Muževi, deca i tržni centri

Kada su u pitanju seksistički ispadi u izveštajima s Olimpijskih igara u Riju, Srbija ipak nije izuzetak. Naprotiv. Ispada da je na globalnom nivou bilo toliko seksizma, da je to postala važna tema medijskih analiza.

Koliko god ovakvi prikazi bili „utešni“, primetno je, međutim, da su inostrane kolege bile daleko „maštovitije“ u svojim seksističkim nastupima.

Na top-listi deset najgorih prikaza olimpijki dominiraju oni u kojima se sposobnosti žena porede sa sposobnostima muškaraca, uglavnom na žensku štetu. Tako se, recimo, navodi situacija u kojoj gimnastičarka Simon Bil skoči s dvovisinskog razboja, a izveštač NBC-ja konstatuje: „Čini mi se da će skočiti možda i više od nekih muškaraca.“

Dok je Keti Ledecki obarala plivački rekord na 400 metara slobodnim stilom, jedan drugi izveštač iste medijske kuće konstatovaće kako „neki ljudi tvrde da ona pliva kao muško“.

I Davor Štefanek i Tijana Bogdanović su u standradnom smislu te reči – lepi ljudi. No, pošto je Tijana žena, akcenat je u njenom slučaju stavljen na njenu lepotu, umesto na sve ostalo. Ni reči nije bilo o tome kakva je učenica, otkud to da se bavi baš tekvondom, kako se i koliko pripremala. Zapravo, teško je i zamisliti šta bi se o njoj uopšte i pisalo da ima, recimo, prevelik nos ili neku drugu karakteristiku koja bi izlazila iz domena standardnog. Da li bi je u zvezde kovali da nije „lepa“?

Jedno od istaknutijih mesta na ovoj listi izazvao je zvanični tvit „Čikago tribjuna“, u kojem se navodi kako je „žena ragbiste osvojila bronzu“, ali se ne pominje ni da se žena zove Kori Kogdel, ni streljačka disciplina u kojoj je tu medalju osvojila. Ne pominje se čak ni ime njenog supruga, što nju samu dodatno diskriminiše: niti je važno kako se žena zove, ni čime se bavi, pa ni za koga je zapravo udata – bitno je samo i jedino da je udata, i da je udata za sportistu.

Tekst u onlajn izdanju nešto je bolji i beleži makar imena supružnika, iako je fokus i dalje na njihovom bračnom statusu i njegovom zanimanju.

Osim ovih, globalni skandal izazvao je slučaj mađarske plivačice Katinke Hošu, čije je obaranje rekorda u bazenu izveštač NBC-ja propratio komentarom: „A evo i čoveka koji je od nje napravio potpuno drugačiju sportistkinju – njenog supruga i trenera Šejna Tušupa.“

Tu je priča o američkoj plivačici Dani Volmer koja je više pažnje privukla time što se porodila pre 16 meseci, nego time što je osvojila zlato. Insistiranje na informaciji o porođaju izazvalo je niz komentara čitalaca i čitavu raspravu o tome da li su žene koje se porode „invalidi“ i šta one zapravo mogu ili ne mogu da urade.

Isto tako burne bile su i reakcije na opservaciju izveštača s takmičenja gimnastičarki, koji je primetio da su se američke takmičarke grupisale i da ćaskaju „kao da su u tržnom centru“. Nakon što je javno opomenut zbog seksizma, kolega se još „dublje zakopao“ konstatujući: „Zar i momci ne idu u tržne centre? Ja sam išao.“

Srbija: Lepota iznad svega

Za razliku od svetskih medija koji su se trudili makar da „šaraju“ i prikažu razne forme seksizma, domaći su se u slučaju Tijane Bogdanović, baš kao i u svim ostalim, fokusirali samo i isključivo na lepotu.

Utakmica košarkašica protiv Turske označena je kao „osveta koš lepotica“, dok se u tekstu to i dodatno potencira pričom o „lepoticama u crvenim dresovima“. Isto su prošle i odbojkašice koje su opisane kao „vladarke na terenu, boginje van njega“, uz podnaslov „Evo zašto su naše odbojkašice najlepše“.

Beskrajno pripovedanje o lepoti i lepoticama započelo je i pre odlaska naših takmičarki u Rio, a posebno se zahuktalo nakon otvaranja Olimpijskih igara. Da je juče pao s Marsa i da nema televizor, prosečan medijski konzument lako bi mogao da pomisli kako lepših od Srpkinja na planeti nema i kako je konačno došao trenutak da čitav univerzum zanemi pred takvim čudom.

Sportistkinjama su tako bili posvećeni čitavi editorijali i galerije, gde se njihova superiorna lepota tretirala kao aksiom.

U danima kada nije bilo medalja, činilo se da mediji zapravo amortizuju tu činjenicu svojim konstruktom o supremaciji Srbije na drugim poljima – estetskom, pre svega. Tako je konstatovano da Olimpijskim selom vladaju – ko bi drugi, nego Srpkinje.

Istovremeno, svet je padao na kolena i pred pojavom streljačice Ivane Maksimović Anđušić, dok su izveštaji o košarkašici Milici Dabović (koja je označena kao „vrela“) bili na granici pornografije.

Iako su na prvi pogled „samo“ seksistički, ovakvi medijski prilozi zapravo su mnogo više od toga – problem s njima nije jedino u tome što žene posmatraju kao meso, svodeći ih na „lepa“ lica, duge noge ili čvrste zadnjice. Ovde je problem i u hiperbolisanju lepote srpskih takmičarki u odnosu na ostale: iako su i takmičarke drugih država bile podjednako lepe (kao što je već lepa mladost, posebna ona koja se oblikuje i formira na sportskim terenima), vratili smo se na staru priču o superiornosti „nas“ u odnosu na „njih“, što je na tragu one odavno izanđale teze o „odabranom“ i „nebeskom“ narodu.

Problem je, takođe, i u posledicama koje takvo izveštavanje može da ima. Dok su sportistkinje iz drugih država bile definisane kroz svoj bračni status ili su poređene s muškarcima, našima se dogodilo nešto još gore: one nisu zaslužile čak ni da budu opisane kao nečije supruge, sportistkinje koje će se (nekim čudom) približiti uvek superiornim muškarcima, već su svedene samo na estetiku.

Ako stvari predstavimo u kontekstu inače problematičnog portretisanja žena u medijima, ispada da Srbija tek treba da stigne do takođe niskog nivoa u drugim državama, tj. da se nekako otisne s fizičko-seksualnog na bilo koji drugi nivo, makar on podrazumevao poređenje s muškarcima ili storije o porođajima i muževima.

S druge strane, patološko insistiranje na „lepoti“ šalje i jasnu poruku o idealnoj srpskoj sportistkinji i u startu diskvalifikuje one koje se možda ne uklapaju u standarde i koje (po proceni novinara) baš i nisu „lepe“. I šta onda može da misli i planira tekvondistkinja u nekom siromašnom lokalnom klubu koja muku muči s kilogramima? Ili plivačica čije je lice prekriveno bubuljicama? Košarkašica čije noge nisu ni nalik nogama Milice Dabović?

Kako da se to mlado stvorenje izbori sa standardima koje su mu nametnuli ne društvo, ne okruženje, ne sudije na izboru za mis, ne manekenke, već – novinari i urednici kao vrhunski arbitri lepote i svega ostalog?

Svesni svih mogućih posledica ovakvog izveštavanja, medijski analitičari širom sveta već danima raspravljaju o načinima da se ta situacija nekako popravi.

Kao jedan od preporučenih recepata navodi se veće prisustvo žena u sportskim redakcijama, što bi možda bilo dobro u slučaju medija po belom svetu. U našem slučaju, međutim, čini se da ta rodna šarolikost ne bi mnogo pomogla. Iako žene već sada čine većinu u domaćim medijskim kućama, iako ih ima i na uredničkim pozicijama – to uopšte nije unapredilo sliku žena u medijima. Bilo da se ne bune, ili se bune a niko ih ne čuje, žene u redakcijama nisu uspele da utiču na svoje kolege i objasne im makar šta je i šta sve čini žensko biće.

Šta je onda recept? Dugoročno, recept se u našem slučaju krije u kućama, u vaspitanju, u školama, u ličnom primeru. Na kraće staze, recept su Ustav, Zakon o javnom informisanju i medijima, kao i Kodeks novinara Srbije – dokumenti koji garantuju ravnopravnost svih građana i građanki Srbije u realnom životu i u medijima, a koje su obavezni da poštuju svi koji u medijima rade.

Dopadalo se to dragim kolegama ili ne, i šta god o tome mislili u „svoja četiri zida“.

 Foto: Flickr, Facebook