Uskrsnuće satire

Pre nekoliko večeri, u pozorištu „Slavija”, obeležili smo osamdeseti rođendan „Ježa”. Bilo je mnogo ljudi, i oni su se smejali onome što već znaju: da njihova stvarnost više nije ovde, i da žive u paralelnom svetu, toliko apsurdnom da ga satira i ne dotiče.

Iste večeri (na Tucindan) potrefile su se dve godišnjice, dva velikana srpske satire, i saradnika „Ježa”: stopedeset godina Nušića i sto godina Ćopića.

Pisci koji su izašli pred publiku uglavnom su se držali vlasti, jer bez pristupa moćnima nema ni satire. A nju je neko definisao kao ironiju ili sarkazam pretvorene u žanr, pa se kroz tekst ili ilustraciju (karikaturu) sila vlasti podvrgava književnom obredu podsmevanja.

Ovde satira ne uspeva, više nikoga nije briga šta piše „Jež”, šta govore beogradski aforističari, ako već nema televizije sa takvim imenom.

Da kažem još da srpski ministar kulture nije udostojio slavljenike svoje čak ni simbolične pažnje, iako je uredno obavešten i pozvan.

„Jež”, inače, živi od entuzijazma grupe pisaca – nostalgičara i štampara Fiće, i svi oni održavaju žar da se velikan ne ugasi od starosti i nemoći. Ovde satira ne uspeva, više nikoga nije briga šta piše „Jež”, šta govore beogradski aforističari, ako već nema televizije sa takvim imenom. Jednom davno, zbog „Jeretičke priče”, Branko Ćopić je istinski nagrabusio, i jedva preživeo drakonsku političku anatemu svoje književnosti.

Tako je to u Srbiji, pre svega zbog nesklada između satiričnog alata koji nam stoji na raspolaganju, i antologijskih gluposti koje čine ciljevi satirične književnosti. Nije potrebna nikakva persiflažna retrospekcija pripadnika ovdašnje elite, dovoljno je samo prikazati ih takvima kakvi su. Oni dobro znaju da ih ništa ne može učiniti smešnijim nego što jesu.

Nije potrebna nikakva persiflažna retrospekcija pripadnika ovdašnje elite, dovoljno je samo prikazati ih takvima kakvi su. Oni dobro znaju da ih ništa ne može učiniti smešnijim nego što jesu. Zbog toga je parlament urnebesniji od „Ježa”.

Zbog toga je parlament urnebesniji od „Ježa”, izjave političkih ikona neverovatnije od svake literarne fikcije apsurda. Nema satire koja može da ih dostigne. I zbog toga oni pet para ne daju na podsmevanje, njihovo je samo da izvedu svoje nastupe koji su negacija svake ozbiljnosti u literaturi, pogotovo satiričnoj.

Slučaj sa francuskim nedeljnikom „Šarli ebdo”, sasvim je drugačiji. Njegovi, sada već mrtvi stvaraoci, manuli su se ćorava posla da popravljaju vlast tako što će je ismevati. I to, naravno, ali i sve drugo što se bilo kome može učiniti kao sveto. Jer, za satiričnu literaturu nema tabua, ako ga ima nema literature, i „Šarli ebdo” bi bio davno mrtav. Samo jeretičko upadanje u zabranjene teme, sejanje sumnje u nesumnjive kultove i razaranje mitova koji su razaranjem stvarani, vodi u slobodu stvaralaštva.

Nasilno osporavanje toga, ključno je svedočanstvo o osvajanju novih prostora za slobodnu reč ili likovnu poruku, uprkos nasilju i u skladu s njegovom fanatičnom filozofijom. Francusko društvo, koje i samo živi u tragičnim kontroverzama, u preispitivanju socijalne iskrenosti slobode, bratstva i jednakosti, u raspirivanju delikatne, ali jasne ksenofobije – našlo se pred neizbežnim preispitivanjem sopstvenog vrednosnog sistema. Ali, ono što ostaje neophodno, u šta se ne sme dirati i za šta nema cene – to je sloboda mišljenja i govora. Bez toga slede porazi i smrt na sve strane. Nestanak Francuske kakvu znamo, a druge nema.

Francusko društvo, koje i samo živi u tragičnim kontroverzama, u preispitivanju socijalne iskrenosti slobode, bratstva i jednakosti, u raspirivanju delikatne, ali jasne ksenofobije – našlo se pred neizbežnim preispitivanjem sopstvenog vrednosnog sistema.

Cena je dakle velika, ali nije bez smisla. Ekstremisti (ma koji oni bili, ma kakvi ih motivi vodili), nisu udarili na vitalne institucije Francuske. Ali na duh Francuske jesu! Poginuli policajci samo su uzgredne žrtve. Dakle, ovde bi morao da otpadne stereotip o klasičnoj ubilačkoj predistoriji koja u sebi sadrži socijalno-manjinski sindrom, ponižavajući položaj „drugačijih” Francuza odraslih u njoj, koji je ne priznaju ni za maćehu.

Ovde je reč o udaru na ljudske slobode uopšte, uz ideju o stvaranju klaustrofobičnog sveta, i to tamo odakle su potekle neke najvrednije ideje ljudskog uma. To bi moralo da bude polje borbe, a ne reaktivna mobilizacija sa revanšističkom filozofijom antiislamizma.

U Parizu se, uz iracionalno razaranje neistomišljenika, odigrava renesansa satire, kao moćnog odgovora na orgijanje mračnih sila. To je nadmoćna odbrana duha od fanatizma, i poruka da nema svoga ili bilo čijega plastičnog postamenta koji ne zaslužuje podsmeh. Mnogi spomenici u istoriji nikada nisu pali pred silom, ali pred ismevanjem su se urušili sami od sebe.

Inače postoje mnoge nedoumice o tome gde je krajnji domet satire. Masakr u Parizu dao nam je bar deo odgovora: od ignorisanja do smrti.

Da li to konačno znači kako je srpska satira nekako uspela da ostvari vrhunac slobode, tako što je prećutana? Naravno ne! Njen uticaj usklađen je sa nihilizmom kulture društva, sa negacijom literature uopšte i marginom za one koji se usuđuju da misle. Niti se pisci boje vlasti, niti vladari zaziru od satire. Ovde ne mora niko da puca, jer satirične redakcije više ne postoje. Još ima „Jeretičkih priča”, ali niko to od onih što bi mogli da se štrecnu ne čita, i baš ga briga.