Volšebni Tanjug

U tom čudesnom svetu samovolje ne postoji „može“, „ne može“, još manje postoji „ispravno“, „neispravno“, tu postoji samo „hoću“, neću“ i „sviđa mi se“, „ne sviđa mi se“

Iako je Tanjug pravno prestao da postoji, volšebno proizvodi najviše vesti i fotografija i još je najpouzdanija agencija“.

Evo rečenice iz pera Politikine novindžike koja savršeno ilustruje temu naše današnje kolumne – početak doba postfaktičnosti, u kome će biti sve više nepostojećih institucija koje „volšebno“, ali „perfektno“ funkcionišu i u kome činjenice – uključujući i najočiglednije, pa i naučne, više neće značiti ništa, a još će manje nekoga obavezivati na bilo šta.

Osupnuta usponom Trampove beznačajnosti, termin „postfaktičnost“ prva je upotrebila naša prija, Angela Merkel, a šta tačno postfaktičnost jeste, do u sitna crevca se možete obavestiti u najnovijim kolumnama Miljenka Jergovića u Jutarnjem listu i Teofila Pančića u Vremenu, kojima se, evo, i ja pridružujem, u nameri da cenjenom Danasovom publikumu na Tanjugovom primeru pojasnim kako postfaktičnost deluje u praksisu.

Pre nego što krenemo u akciju, treba spomenuti da na „prostorima bivše Jugoslavije“ postfaktičnost ima dugu tradiciju i da je veliko pitanje da li su se ti prostori (i ljudi koji ih nastanjuju) ikada obazirali na činjenice ukoliko se, naravno, ne poklapaju sa ličnim interesima i kolektivnim fantazijama. U tom čudesnom svetu samovolje ne postoji „može“, „ne može“, još manje postoji „ispravno“, „neispravno“, tu postoji samo „hoću“, neću“ i „sviđa mi se“, „ne sviđa mi se“.

Slobodan Milošević, koji baš nije voleo da biva poražen, pa je – kada je poražen, a Srbija načisto razlupana – proglasio „veličanstvenu pobedu“, jeste bio jedan od velikana srpskog neobaziranja na činjenice, ali nipošto nije bio njegov rodonačelnik. O, ne! Setite se samo – ako još možete – kako se princu Đorđu Karađorđeviću nije „svidela“ austrougarska aneksija Bosne, pa je naumio da sa dvadeset tri olupana topa i deset hiljada vojnika krene na Beč, što bi zacelo i uradio da na jedvite jade nije bio sprečen.

Idemo sada na Tanjug. Tu agenciju je – iz razloga u koje nisam upućen i koji me, uostalom, i ne interesuju – država Srbija poodavno ukinula pravnim aktom, ali to se, predvidivo, nije „svidelo“ Tanjugovim uposlenicima. I šta su uposlenici uradili? Potražili drugi posao? Pokrenuli privatni posao? Ma jok! Naprosto su se oglušili o činjenicu da je Tanjug ukinut, nastavili da dolaze na posao i da „volšebno proizvode najviše vesti i fotografija“. A šta je uradila država Srbija? Posrala se na svoj pravni akt, eto šta, zažmurila pred činjenicom da tanjugovci „neće“ da budu ukinuti i počela da se pretvara da se ništa nije dogodilo. Zbog toga se – a i zbog drugih stvari – nemojte začuditi ako jednog dana, koji uopšte ne mora da bude daleko, Tanjug „proizvede“ ovakvu vest: „Iako je umro pre tri godine, D. M. iz LJiga je nastavio da krade žičanu ogradu pored auto-puta LJig – Preljina, a organi gonjenja mu ne mogu ništa jer je mrtav.“