Vrana vrani oči ne vadi

Studija slučaja: Slavko Ćuruvija, šesnaest godina

Mora biti da sam polako postao dosadan, svakog 11. aprila, na dan ubistva Slavka Ćuruvije. Traje to već petnaest godina – što se mene tiče – pa neću zameriti čitaocu ako pređe na nešto drugo. Ja ne mogu da propustim 11. april svakog proleća. Jednom sam se iz inostranstva javljao SMS porukom prisutnima na taj dan, čisto da se zna da nisam zaboravio.

Ove godine je 11. april pao na Veliku subotu; 1999. pao je na sam Uskrs. Opet smo se skupili ispred ulaza u Lole Ribara 35 i opet smo konstatovali da nas je svake godine sve manje. Broj snimatelja i fotoreportera opasno se približio broju ljudi koji dolaze zbog Slavka Ćuruvije. Ove subote ukazao se i ministar Ivan Tasovac u društvu veoma uslužnog Micija Mirkovića, državnog sekretara za medije. Lepo s njihove strane, retki su se ministri ukazivali na tom godišnjicama. Kao i obično, činodejstvovali su gđa Smajlović i Vukašin Obradović, oboje ispred odgovarajućih novinarskih organizacija. To okupljanje počelo je kao tihi protest i podsećanje da su zločinci još na slobodi; polako se pretvara u ritual sličan onom nesrećnom polaganju venaca svakog 12. marta u dvorištu vlade, gde je ubijen Zoran Đinđić.

Ove godine postoji jedna razlika u odnosu na prethodne: za koji dan počinje suđenje optuženima za organizaciju i izvršenje ubistva Slavka Ćuruvije. Neki su se preuranjeno obradovali da smo – eto – bar jedan slučaj ubistva novinara rasvetlili. Naravno da se opet ističe navodna presudna uloga Veranove i Vučićeve Komisije u tom rasvetljavanju. Optuženi su: Radomir Marković tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije, Milan Radonjić, tadašnji načelnik Beogradskog centra Državne bezbednosti; Ratko Romić, radnik DB na obaveštajnim sektoru; i Miroslav Miki Kurak, pazite sad – rezervista DB, kao izvršilac. Prva trojica su u pritvoru, Kurak je u Africi, lovi krokodile i velike mačke, pa se s njima slika. O eventualnom izručenju po poternici (ako je ima) nema još informacija; soli na rep. Možemo očekivati da mu sude u odsustvu ili da izdvoje predmet do izručenja.

E, sad: optužnica je podignuta na osnovu istog činjeničnog stanja koje je postojalo odmah, tog kobnog 11. aprila 1999. Zašto je trebalo 16 godina da se optužnica podigne? Sada se sve češće pominje da je do izvesnog prodora došlo na bazi svedočenja Legije Ulemeka, koji da se „preumio“, kako bi to nazvao Dulo Mihajlović. Možda se i „preumio“, videćemo kada i ako bude svedočio na suđenju ovoj četvorici bivših kolega. Ne znamo da li je neko obratio pažnju na detalj iz predmeta Budva-Stambolić: kada razmatraju kako bi ubili Vuka u Budvi, a da ne povrede Danu. Jedan od ubica tada kaže, otprilike: pa kako smo ubili Ćuruviju, a Branka Prpa je preživela; tako ćemo i ovo. Sve je to u spisu i nadamo se da se neko time bavio.

Ima tu još jedan razlog zašto se ovaj slučaj vuče već 16 godina. Taj je razlog ornitološke prirode: vrana vrani oči ne vadi. Da se neko iz Službe usudio da ukaže na podstrekače, organizatore i izvršioce ubistva Slavka Ćuruvije – a nije se usudio niko – snašle bi ga posledice. Niko do njih tada nije bio sasvim nevin, pogotovo u tim nekim sektorima Službe. Dakle: ako ti zucneš, zucnućemo i mi o tebi, pa da vidimo. Ima, na žalost, toliko nerasvetljenih ubistava, zanimljivih operacija finansijske i druge prirode, ratnih zločina i ostalog; nema ko nije umočio ovako ili onako, tu ili tamo. Zavera ćutanja, dakle, omerta, kažu na Siciliji. Hoće li Legija Ulemek prekršiti zavet – ne znamo; do sada nije, ni u jednom predmetu u kojem je igrao bilo kakvu ulogu. Znajući čoveka – teško.

Nije nam, dakle, bilo nimalo lakše prošle subote, 11. aprila, ispred Lole Ribara 35, nama, sve manjoj grupi ljudi kojima je stalo do Slavka Ćuruvije i do pravde; ukazanje ministra Tasovca nije pomoglo. Mi, naime, ne zaboravljamo i nemamo nameru da zaboravimo, koliko god to nekome odgovaralo. Zbog nečega mi se čini da se ovo suđenje očekuje kao olakšanje posle kojega neće biti potrebe za tim neprijatnim skupovima svakog 11. aprila. O ubistvu Slavka Ćuruvije mogla bi se napisati jako zanimljiva knjiga, ako se nađe neko mlađi i poletniji. Da li je knjiga dobra, pokazao bi broj tužbi za klevete i uvrede koje bi usledile, tužbe, to jest. Hajde, kao da ne znamo ko je naručio, ko je naredio, ko je organizovao, ko je pratio, a ko nadzirao sa ulice. Ne znamo samo ko je pucao, a taj je bio samo jedan. Sedamnaest metaka od dvadeset u magazinu, dosta rasipanja.

Sve se ovo moglo odavno uraditi – da se htelo – i bez Vučićevih i Veranovih komisija i joint venture public relations senzacija. Vučić mora svega da se lati i onda sve i da zagadi, kao što vidimo. Svaka Vučićeva PR operacija završava se – po pravilu, sada vidimo – nekom sramotom. Valjda su mu takvi savetnici za PR. Ne znam samo šta će tamo Veran, a i ne tiče me se – u krajnjoj liniji; eto ga tamo, što kažu Mostarci.

Meni se sve to gadi sve više: i obećanja oko Milana Pantića; i nesposobnost da se prvo ustanovi razlog smrti Dade Vujasinović, umesto da se istovremeno viče o „ubistvu“ i traže superveštačenja iz Holandije čiji ishod ne znamo, ako ga i bude. Ponajmanje je jasno zašto se Veranova komisija uhvatila pogibije 16 radnika RTS u bombardovanju, kad je slučaj jasan i očigledan: ubila ih bomba NATO pakta. Da ne misle možda da će pronaći i optužiti pilota koji je pritisnuo dugme?

 Foto: Medija Centar