Vrhunsko novinarstvo je moguće i u Srbiji

U poslednjih desetak godina na zapadnom Balkanu svedočimo uspostavljanju nezavisnih neprofitnih centara posvećenih isključivo proizvodnji istraživačkog novinarstva prema najvišim standardima. Ovi centri, od kojih je jedan Centar za istraživačko novinarstvo (CINS) – Fondacija iz Beograda, deo su svetskog trenda preseljenja istraživačkog novinarstva iz mainstream medija u specijalizovane organizacije

CINS je do sada objavio više od 120 istraživačkih priča koje su se bavile korupcijom, organizovanim kriminalom (i kontaktima organizovanog kriminala sa biznis i političkim sektorom), sudstvom i uopšte vladavinom prava, javnim finansijama, a imao je i posebne projekte kao što je bio kockarski biznis u Srbiji. Godišnje CINS objavi oko 25 priča.

Centar je osnovan kao zasebna nevladina, neprofitna organizacija 2012. godine, nakon što je od 2007. radio u okviru Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).

Dobio je 6 nagrada za istraživačko novinarstvo koje svake godine dodeljuju NUNS i Američka ambasada u Srbiji (s tim što su u nekoliko slučajeva CINS-ovi novinari partnerski radili priče sa kolegama iz Centra za istraživačko novinarstvo (CIN) iz Sarajeva i Balkanske istraživačke novinarske mreže (BIRN).

CINS danas čine glavni urednik, 5 novinara, web urednik, direktor, a odnedavno i projekt menadžer. Niko od njih nije zaposlen jer CINS nema dovoljno stabilno finansiranje da može sa izvešnoću da planira izdvajanja državi za plate zaposlenih.

O izazovima funkcionisanja CINS-a na srpskoj medijskoj sceni danas razgovarali smo sa Brankom Čečenom, direktorom ovog centra.

Po kojim uzorima je osnovan CINS kakav je danas?

Po uzoru na Centar za istraživačko novinarstvo u Sarajevu. Ključna je bila inicijativa OCCRP-a (Organized Crime and Corruption Reporting Project – neprofitni, zajednički projekat čitavog niza regionalnih neprofitnih istraživačkih centara i profitnih medija od istočne Evrope do centralne Azije). OCCRP je već imao projekat CIN-a u BiH, a hteli su da naprave mrežu takvih centara u zemljama u razvoju od Baltičkih republika do Azarbejdžana – i Srbija je bila jedna od njih. CIN je uspeo u okruženju koje je čak puno nepovoljnije nego što je to bila Srbija u trenutku kad je CINS osnivan. CIN je funkcionalan model centra za istraživačko novinarstvo.

Šta je misija CINS-a u Srbiji danas? Koju funkciju on ima na medijskoj sceni?

Misija CINS-a je da pokaže da je moguće baviti se istinski nezavisnim novinarstvom sa potpuno politički poslovno i društveno neutralnog polazišta i da pokaže da je vrhunsko profesionalno novinarstvo takođe izvodljivo i ovde. I mislim da uspevamo u tome zbog broja i kvaliteta priča koje proizvodimo. Naše kolege, posebno u komercijalnim medijima, koji nisu baš u poziciji da se potpuno nezavisno bave svojim poslom, možda ne znaju kako ili možda nemaju urednike koji bi im pokazali kako, mogu da vide da je to izvodljivo i da nam se obrate kada im je pomoć potrebna, što oni i rade. Mislim da s obzirom na katastrofalnu situaciju u medijima, koji nisu nezavisni i profesionalni ovde, mi služimo i kao potencijalno seme za neke funkcionalnije, normalnije, nezavisnije i profesionalnije medije koji će možda jednog dana nastati ovde. Dok postojimo mi i slične organizacije kao, na primer, BIRN – dotle postoji nada da je to moguće. U smislu da postoje na internetu i povremeno izlaze u mejnstrim medijima priče u kojima su svi izvori jasno navedeni, sve ključne činjenice su dokazane tako da bi ti dokazi stajali na sudu i kojima se nikako ne može zameriti da su pristrasne ili služe nečijem interesu. A to nije mala stvar u Srbiji danas i postaje sve značajnija što je situacija u medijima i uopšte u društvu lošija, a biva sve lošija svakoga dana.

Koliko vremena u proseku treba za jednu CINS-ovu priču i koji je CINS-ov proces rada na priči?

5 meseci u proseku, s tim što se to menja – sve je više vremena potrebno kako uvodimo nove elemente. Nakon što formiramo projekt, konkurišemo kod donatora i dobijemo novac, rad na priči počinje preliminarnim istraživanjem, a sledi formiranje tema i dodeljivanje tema novinarima, pa istraživanje sa individualnim zadacima i rokovima. Vodeći novinar-reporter istražuje priču, ali pošto ljudi unutar tima imaju različite specijalnosti pridodaju mu se one kolege koje imaju specijalnost koja je potrebna, kao što je na primer rad u Excelu, poznavanje određene oblasti  ili sektora ili baze podataka iz koje crpimo informacije. Prvi nacrt priče se uređuje, pa sledi provera činjenica (fact checking), onda obično pravni skening, a ako tu ima značajnih izmena ponovo se radi fact checking. Na kraju se dodaju i elementi kao što su fotografije i vizualizacije. Posle objavljivanja radi se promocija priče – preko društvenih mreža, a sve priče nastojimo da ubacimo u mainstream medije, pre svega štampu (koja nije toliko kontrolisana). Nekada u tome uspemo, a nekad ne.

U kojoj meri mediji u Srbiji objavljuju CINS-ova istraživanja (koja im se sva besplatno nude na objavljivanje)? Kakav je mehanizam nuđenja priča na objavljivanje? Imamo podatak da je prošle godine čak 75% cinsovih priča objavljeno u drugim medijima.

Objavljeno je, ali samo deo je objavljen regularnim putem, dakle tako što smo nekom mediju ekskluzivno ponudili naše istraživanje. Interes medija je u tome da imaju ekskluzivnu dobru istraživačku priču. Drugi deo objavljenih priča su one koje su mediji obično bez ikakvog pitanja i kontrole pokupili sa našeg sajta pa objavili bez ikakvih prava. Mi se ne bunimo jer želimo da naše priče dođu do što većeg broja ljudi. Ali je definitivno problematično to što mi moramo da molimo da se objave priče u koje je uloženo puno novca i više meseci rada vrhunskih novinara umesto da ih prodajemo. Razlog je to što mediji ne žele da se konfrontiraju sa organizacijama i ostalim entitetima koje mi istražujemo, a mi ne istražujemo nebitne i bespomoćne. Najčešće je problem za medije da objave naše priče jer predviđaju konfrontaciju sa ljudima i organizacijama koje imaju direktnog uticaja na izvore njihovog finansiranja kao npr. preduzeća koja objavljuju reklame. Interesi su različiti, nama se ne govore te stvari, već samo nastojimo da što više priča objavimo u medijima koji dolaze do velikog broja građana. To je naš interes, a šta tačno stoji iza interesa medija i problema koje imaju nisam siguran da smem da tvrdim.

Da li postoje dugoročni dogovori oko preuzimanja priča sa nekim medijima?

Postoje dogovori, ali mediji sami ne žele da razgovaraju o rokovima. Dogovori traju koliko traju. I mediji samo u nekom trenutku izađu iz tog dogovora. Ne znam zašto. Da li su to promene unutar njihovog uređivačkog tima… Ponekad su ti listovi delovi kompleksnog sistema više medija, pa možda tu ima nekih promena odnosa, ili poraste pritisak predstavnika vlasti na njih, pa oni prekinu – ne znam. Objašnjenja ne dobijamo iako ih tražimo. Ali treba imati u vidu i da je naš ritam prilično spor je prođe dosta vremena između dve priče, što ne pogoduje nekom dugoročnom aranžmanu koji bi se možda mogao staviti na papir.

Bilo je problema kada su neki tabloidi preuzimali vaše priče?

To je počelo masovno da se događa u predizbornoj kampanji. Primer je dnevni list „Kurir“ koji se priklonio tadašnjoj opoziciji i počeo otvoreno da je podržava, a s obzirom na to da smo mi istraživali ljude na vlasti jer su oni raspolagali novcem građana, odjednom su otkrili naše priče stare između godine i dve i počeli da ih objavljuju kao svoje ekskluzivne priče pominjući nas negde duboko u tekstu tako da se ta atribucija odnosi samo na dati pasus, dakle skriveno. Kako nisu raspolagali sopstvenim materijalom koji bi mogli da upotrebe, često su elemente priča objavljivali kao posebne ne bi li što duže imali nekakav kritički materijal o vladi i stranci na vlasti i osobama koje se pominju uz tu stranku. To je trajalo sve dok nije utihnulo uzbuđenje oko promene vlasti.

Da li je moguće prodavati priče medijima u Srbiji danas?

U slučaju nekih medija nije moguće prodati priču koja je skupa jer istraživanje traje dugo. Neki drugi imaju novca, ali s obzirom na to koliko je njima jeftino da unutar sopstvenih redakcija i sistema proizvedu dovoljno dobar medijski materijal, njihov menadžment ne želi da plaća spoljnu produkciju i to vam biva i saopšteno. Znaju oni da ta priča vredi, znaju i da košta, ali vam prenose odluku menadžmenta da se spoljni sadržaj ne plaća.

Da li mediji nastavljaju da tragaju dalje podstaknuti CINS-ovim istraživanjima?

Ne, nikad. S jedne strane zato što su u velikom broju slučajeva kontrolisani, a s druge strane ne znaju kako – oni ne bi uspeli da izvedu to što smo mi uradili jer ne raspolažu znanjem, vremenom, brojem ljudi. Vrlo retko se desi da vidimo neki dodatni rad na osnovu naših otkrića u medijima, na primer novinare koji postavljaju pitanja nadležnima ili čak i sami nastoje da nešto otkriju.

Kakve su reakcije vlasti na CINS-ova otkrića?

Obično imamo reakciju odgovorne osobe koja je obično bahata, ali uglavnom takva da se potpuno odbacuje sve što smo objavili. Mediji to uredno prenesu, bez dovođenja u kontra-poziciju sa našim dokazima. Zvanične vlasti ne reaguju, a u retkim prilikama kada reaguju teško je razlučiti da li ta osoba reaguje kao pojedinac ili sa funkcije koju obnaša jer oni sami ne prave tu distinkciju. Tako da ne znam da li je to reakcija vlasti. U svakom slučaju, same ustanove vlasti ignorišu to što mi radimo.

Da li je centar izložen pritiscima zbog svog rada?

Izložen je raznovrsnim pritiscima od kojih su najčešći i najproblematičniji upadi u naš elektronski sistem i hakovanje sajta, kao i pravni pritisci – angažovanje advokatskih kancelarija koje razvijaju tužbe. Tužbe protiv nas nikada nisu uspele, ali služe kao pritisak ne samo u smislu mogućeg pozitivnog ishoda za tužitelje na sudu, već i angažovanja naših kapaciteta – ako se mi bavimo advokatima i tužbama onda ne istražujemo.

Istraživačko novinarstvo se širom sveta sa različitim uspehom seli u neprofitni sektor.  Dok u SAD-u postoje značajni izvori finansiranja, dostupnost donacija u Srbiji je, čini se, krajnje problematična. Praktično ne postoje donatori koji imaju pomoć medijima među svojim ciljevima?  Kako, dakle, zapadni model jednog neprofitnog centra za istraživačko novinarstvo opstaje danas u Srbiji i kako se CINS danas finansira?

CINS se i dalje finansira projektno od donatora, ali neuporedivo teže jer je ogroman broj donatora otišao iz Srbije, a oni koji su ostali su drastično smanjili fondove. Ima još uvek donatora koji odvajaju sredstva za istraživačko novinarstvo, ali vrlo malo. Kako ćemo preživeti – ne znam. Kako ćemo se finansirati – ne znam. Probaćemo sve što nam bude na raspolaganju. A iskreno, ako donatorskoj zajednici i svima drugima u ovoj zemlji, npr. u poslovnom sektoru, ne treba istraživačko novinarstvo – mi ćemo nestati, ali ćemo se pre toga boriti dok budemo mogli.

Postoji li alternativa za potpunu zavisnost od donatora, što je situacija u kojoj je CINS sada?

Alternativa su projekti koji bi barem izvestan deo prihoda doneli iz izvora koji nisu donacije. Kako smo mi medijska organizacija, razmišljamo o medijskim projektima tog tipa, međutim ne nadamo se previše pošto je ovo mala i siromašna zemlja, tržište je malo, a građani nemaju novca da eventualno podrže CINS i slične organizacije na neki način. Što se tiče projekata koji nisu neophodno medijski – o tome je vrlo teško razmišljati zato što su potrebna sredstva za finansiranje koja se ne mogu dobiti iz donacija, a kako ih dobiti – ne znam. Reklame bi bile naš prirodni izvor komercijalnog finansiranja, ali ovde država kontroliše tržište reklama. Mi razmišljamo o samoodrživosti i probaćemo nešto da uradimo jer ovde neće biti više nego samo manje donatorskog novca.

Budući da je CINS nevladina, neprofitna organizacija kakav je njegov odnos sa civilnim sektorom?

Mi intenzivno sarađujemo sa delom civilnog sektora po dva osnova. CINS je član koalicije PrEUgovor koja nadzire poglavlja 23 (pravosuđe i temeljna prava) i 24 (pravda, sloboda i sigurnost) u procesu pridruživanja EU, izveštaje o napretku vlade i akcione planove na tom putu. CINS sa otkrićima svojih priča učestvuje u alternativnim izveštajima koje koalicija objavljuje pre izveštaja EU. S druge strane, tek smo osnovali koaliciju koja treba da se bavi energetikom s obzirom na energetsku politiku Srbije koju smatramo pogrešnom i veoma štetnom. Pokušaćemo da utičemo na nju, a naročito na svest građana o važnosti pitanja energetike i koliko je loša energetska politika ekonomski, ekološki i društveno loša za sve ljude koji žive u ovoj zemlji.

CINS organizuje obuku za novinare. Koji je metod treninga?

Treneri su novinari i urednici CINS-a koji svako za sebe razvijaju module u određenim oblastima (neko se bavi fact checking-om, neko Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i tako dalje). Kada imamo uslova za to, uvek je u srcu treninga praktičan rad – polaznici istražuju konkretne priče koje na kraju i objave. Tokom istraživanja rade sa našim novinarima i urednicima koji pomažu iskustvom i znanjem zbog toga što je to apsolutno najefikasniji, možda i jedini efikasan način učenja, barem u našem iskustvu. Tako da je, kad god to možemo da izvedemo, forma obuke jedan „živi“ trening, onda dugi period konkretnog istraživanja gde polaznici koriste našu infrastrukturu kao da su članovi tima CINS-a, a onda imamo još jedan „živi“ trening. Sve priče polaznika prolaze istu produkciju, postprodukciju i promociju kao i priče CINS-a. To je naš sistem rada. Edukaciju smo radili uz pomoć donatorskih fondova, ali i bez njih. Šta više, ako nam se obrate studenti žurnalistike mi ćemo ih potpuno besplatno trenirati. Vrlo često to radimo za simbolične sume jer edukaciju novinara smatramo delom naše misije. Na treninzima takođe regrutujemo novinare za CINS – svi naši novinari su prošli školu CINS-a. Mislimo da je fer da mladi novinari i studenti novinarstva dobiju priliku da istražuju da bi videli da li je to za njih ili nije.