Vrzino kolo rijalitija

Nezadovoljstvo rijaliti programima kulminiralo je potpisivanjem peticije da se oni zabrane. Peticiju prati niz tekstova i izjava u medijima čiji se autori, baš kao i potpisnici peticije, zgražaju nad sadržajem tih programa. Tako su i vuci siti i ovce na broju. Jedan veliki broj građana Srbije, ako je suditi prema izveštajima o gledanosti, ponovo je dobio program u čijem gledanju uživa. Jedan drugi deo, očito manji, građana Srbije ponovo je dobio priliku da demonstrira svoj istančani ukus i svoju brigu za mentalno zdravlje „nacije“ (vidi ekstreman primer za to, recimo,ovde), koja svoj krajnji oblik – briga, dakle – dobija u zalaganju da se sporni programi – zabrane. Što se medija tiče, buka koja se ponovo digla oko ovih programa ide im naruku, jer dobijaju publicitet veći od onog za koji su platili. Sa stanovišta vlasti, uvek je dobro kada se u javnom prostoru razgovor vodi o nečemu drugom, a ne o konkretnim lošim učincima samih tih vlasti

Pa hajde da im i mi ovde učinimo uslugu. Šta stoji iza zgražanja nad činjenicom da u ovom trenutku na više nacionalnih televizija dominiraju rijaliti programi? Prvo, da su to programi čiji je sadržaj ispod minimuma koji mora biti ispunjen da bi se nešto javno prikazalo. Nešto konkretnije, programima i njihovim učesnicima, a posredno onda i gledaocima, zamera se da su primitivni, vulgarni, ignorantski, moralno, najblaže rečeno, sumnjivi, a u stvari vredni svake osude i praktično isključivanja iz društva. Pored toga, implicitno se pretpostavlja da se publika koja prati te programe i uživa u njima, pasivno identifikuje s njihovim akterima, bez kritičke distance usvaja njihova ponašanja i vrednosti kojima se oni rukovode, te onda sve to primenjuje i u svojim svakodnevnim aktivnostima u realnom životu. Povrh toga, to je publika koja je nesposobna da racionalno prosuđuje šta je za nju dobro, pa mora imati tutore koji će joj propisati šta sme, a šta ne sme da gleda i kako u stvari treba da se ponaša.

Tako priča o rijaliti programima postaje u stvari priča o poželjnom modelu obrazovanja. Onaj deo građana Srbije koji bi sebe da vidi kao „bolji“, tako se zalaže za jedan „siledžijski“ model obrazovanja, u kome sebi daje za pravo da propisuje šta se sme, a šta se ne sme, dodelivši sebi unapred, i bez ikakve mogućnosti provere, poziciju moralno i kulturno superiornog sudije. No, od tog „samopovlađivanja“ vlastitoj potrebi da sebe vide kao „bolje“, zagovornici jednog takvog, javnog, obrazovnog modela još gore čine onima za čiju se duševnu dobrobit navodno staraju. Naime, otkuda bilo kome ideja da su svi gledaoci rijaliti programa jednaki? Nadalje, otkuda ideja da su svi oni pasivni posmatrači koji se bez otpora identifikuju sa akterima tih programa i nekritički usvajaju stavove koje oni otelovljuju? Konačno, ako sve to i jeste tako – a verovatnije je da nije – koju vrstu potreba gledaoci tih programa na taj način zadovoljavaju, a što im je inače uskraćeno u ostatku medijskog i realnog prostora?

Ima već desetak godina kako se ovi programi emitiju na domaćim televizijama i izazivaju prigušeno oduševljenje i glasno zgražanje, a da još nije napravljeno istraživanje koje bi dalo jasnu sliku o njihovim gledaocima (što je podatak koji dobro ilustruje odnos – ignorisanja, naravno – prema tom delu publike, od strane onih koji za nju tobože strepe; u tom smislu, mediji su u moralnoj prednosti nad „dušebrižnicima“, jer uvažavaju taj segment publike, na šta im on zahvalno uzvraća pažnjom). Mi danas nemamo prosečan profil domaćeg gledaoca ili gledateljke rijaliti programa. Sve što se u javnosti o tome govori, kaže se bez ikakvog osnova, pa utoliko treba biti oprezan kada se na osnovu površnih zapažanja izvode dalekosežni zaključci. Nema razloga da se pretpostavi da je publika rijaliti programa pasivna. Nema razloga da se pretpostavi da ona zdravo za gotovo prihvata vrednosti koje u tim programima zagovaraju pojedini učesnici. Naprotiv, sva je prilika da ti programi među svojim gledaocima provociraju i neslaganja i kritičke komentare i polemike oko ponašanja glavnih aktera. Povrh toga, to je publika koja ima potrebu da svoje mišljenje podeli sa drugima u javnom prostoru koji deli sa rijaliti programima. Otuda niz posebnih emisija gde ti ljudi mogu da se uključe i kažu svoj stav.

To se ni po čemu ne razlikuje od ponašanja takozvanih pristojnih i normalnih gledalaca, dakle onih sa „istančanim ukusom“ i „visokim obrazovanjem“. Reditelji i scenaristi rijaliti programa – baš kao i reditelji i scenaristi tv sapunica – oblikuju i sam program i svoje „glumce“ tako da se u prvi plan postave bitna moralna pitanja (makar i na jedan naopak, izvitopren način) i preispitaju važeći tabui (recimo, seksualni), što provocira gledaoce, kojima potom isti mediji otvaraju prostor za rasprave o tim provokativnim temama. Nije isključeno da se veliki broj gledalaca rijaliti programa iskreno zgraža nad ponašanjem pojedinih učesnika, baš kao što to čine i njihovi kritičari. Takođe nije isključeno da ti gledaoci prave jasne veze između onoga što vide u svakodnevnom životu i onoga što gledaju, te da preko rijaliti programa zauzimaju jasan stav i prema pojavama koje ih okružuju u svarnom svetu. Konačno, ti gledaoci su sigurno u stanju da ono što vide u rijaliti programu projektuju i na aktere na političkoj sceni. Uz sve to, rijaliti programi im daju, u najmanju ruku, iluziju da bar u toj sferi zabave mogu na nešto da utiču time što će glasati da se poneki učesnik izbaci – što je privilegija koju uglavnom nemaju kada je reč o političkom životu zemlje.

Naravno, neko bi sad mogao da kaže da je baš u tome i stvar – reč je o iluziji, o zameni za pravi život. Prepuštajući se toj iluziji, gledaoci rijaliti programa sami sebe lišavaju mogućnosti da utiču na događaje u realnom svetu. Ali po čemu se oni, u tom smislu, razlikuju od samozvanog „boljeg“ dela Srbije. Prvi na TV ekranu gledaju primitivne, vulgarne, neobrazovane, moralno, najblaže rečeno, sumnjive – a u stvari vredne svake osude i praktično isključivanja iz društva – osobe i negoduju i zgražaju se. Potonji na političkoj pozornici gledaju iste takve primitivne, vulgarne, neobrazovane, moralno, najblaže rečeno, sumnjive – a u stvari vredne svake osude i praktično isključivanja iz društva – osobe i negoduju i zgražaju se. Prvi se onda uključuju u programe uživo i kritikuju aktere koji im se najmanje dopadaju i glasaju da se oni izbace. A potonji – kritikuju prve.