Zašto dva dana nisam nosio novine dedi

Kako su tabloidi izveštavanjem o zločinu kod Zaječara kada je silovana i ubijena trogodišnja devojčica izbacili novine iz ruke jednog dede

Znate, moj deda Lala je veliki laf. Kad smo bili klinci vodio nas je u selo, pravio nam logorsku vatru, dozvoljavao nam da je preskačemo i osećamo se prekul zbog toga, a onda bismo seli oko vatre i na njoj pekli kobasice nabodene na štap.

Bio mi je prvi fudbalski trener, u istom tom selu napravio je teren na kojem mogu da pucam levom do prekosutra i sanjam neke nedosanjane snove.

Nikada ga nisam video ljutog, neraspoloženog i nenasmejanog. Kad se smeje oči mu se maltene i ne vide, ima tetovažu na levoj ruci, a krupni obrazi mu se često veoma zarumene i objasne svetu zbog čega su ga u detinjstvu zvali Cvekla.

Ima svoje fazone koje koristi od kako znam za sebe, ponavlja ih svakog dana i mi se smejemo.

„Je l’ se sećaš ti kad sam te ja tukao“, jedan je od njih, iako mrava nikada nije zgazio, pa ti ako se kao ako kažeš da se sećaš onda dobro, a ako se ne sećaš onda mora opet pošto si zaboravio.

Bio je obućar. Bio je dobar obućar. Zarađivao je dosta, pravio je cipele, prodavao ih lepo i na vašarima oko Beograda uzimao dosta para. Znao je i sa kumom da dobro popije tu u obližnjoj kafani.

Više ne šusteriše, ne sedi u kafani sa kumom, ali i dalje baca fazone. Penzionerski ide do Dunava i tamo namerno tera kontru ostalim penzionerima kada se pokrene neka dubokoumna rasprava, ne bi li to zakuvao malo.

Mene u međuvremenu levica nigde nije odvela osim do beogradskih balona u kojima smrde markeri. Postao sam novinar i tako u slobodno vreme piskaram ne bih li izbacio iz sebe sve te priče koje čuče negde u zabačenim delovima mog mozga.

Svakog jutra u redakciji dobijemo sve dnevne listove. Dakle, Alo, Kurir, Informer, Blic, Večernje novosti, Politiku, Danas i Novosadski dnevnik. Neko ih prelista, neko ih upotrebi, a neko ih, da se ne ljute ti koji tamo rade, iskoristi kao poslužavnik kada se poruči hrana.

Na kraju poslednje smene koja traje do jedan ujutru novine idu u kantu za reciklažu. Doduše, ne baš uvek, ponekad se pojavim ja, heroj odštampanih slova i novinskog papira od kojeg boja ostaje na prstima i spasem ih.

Sve listove na kraju smene odnesem dedi i on u listanju i čitanju, iako je opšte poznato da nema ničeg bajatijeg od vesti od juče, ubije pola sutrašnjeg sporog penzionerskog dana.

Em se obraduje, em to, kako kaže, nisu bilo kakve novine – to su novine sa B92 koje mu je doneo unuk lično, ej.

Tu grobljansku smenu od pet popodne do jedan ujutru radio sam u ponedeljak i utorak. Novine su obe noći ostale u tami kutije za reciklažu. Kao kakav nakinđureni rimski car, pokazao sam palac na dole. Trepnuo nisam.

Dedu sam sledećeg jutra slagao, rekao sam mu da sam zaboravio novine, a nikada to ne bih uradio.

Nisam hteo da mu ih odnesem. Nisam mogao.

Silovana je i ubijena trogodišnja Anđelina. Odvedena je sa rođendana na kojem je bio i ubica. Zaista jezive stvari, stvari sa kojih se skreće pogled, koje izazivaju mučninu i na koje se – klikće.

Tabloidi, umesto psi čuvari demokratije, kako su nas na fakultetu učili o tome šta su novinari, samo besni psi željni krvi, razvlače ubijenu devojčicu već danima po naslovnim stranama.

Zver, piše jedan od njih, sa sve crvenom bojom koja se sliva sa slova. Drugi donose detalje silovanja, u kakvom je stanju posle bilo telo devojčice, gde su joj bila creva i pozivaju da „skota treba ubiti“.

Osim toga, tu je i pozivanje na ubistvo zločinca i navodne izjave ljudi zatvorenika iz zatvora u kojem je će on biti, pa i oni pričaju šta će mu raditi u znak dobrodošlice.

Inače, brojni stručnjaci, kao i otac Tijane Jurić, istakli su da su protiv smrtne kazne za ljude koji počine čak i tako strašne zločine.

Tako profesor Pravnog fakulteta Milan Škulić kaže da je potpisivanje peticije za uvođenje smrtne kazne počiniocima najtežih krivičnih dela, posebno kada su u pitanju deca, ljudska reakcija, ali da je tako nešto nemoguće iz formalno pravnih razloga, dok direktorka bolnice „Laza Lazarević“, neuropsihijatar Slavica Đukić Dejanović, kaže da odgovor na agresiju nikako ne sme biti agresija, jer to rađa samo novu agresiju.

Sve su mnogo bolje analizirali neki iskusniji, veći i pametniji novinari od mene.

„Šta god mislili ‘u svoja četiri zida’, kakvo god zlo nekome hteli da nanesemo i kakve god razloge imali ili nemali, takvim izjavama u medijima jednostavno nije mesto: ne samo zbog poštovanja kulture i etike javne reči (što takođe postoji kao odredba Kodeksa) već i zbog toga što civilizovana društva na nasilje ne odgovaraju nasiljem, a civilizovani mediji i ne pomišljaju da ga propagiraju. Jer, ako bi se to nastavilo i postalo praksa, šta bismo dobili na kraju? Civilnu policiju koja ubija po ličnom ‘osećaju’ pravde? Ili pojedince koji idu okolo i ubijaju i nabijaju na kolac svakog ko im se iz ovog ili onog razloga ne dopada“, piše Tamara Skroza u odličnom tekstu za Cenzolovku.

Da ne pominjemo neke teške reči gde je interes javnosti u svemu tome, kao i stvari poput „dostojanstva žrtve“ i šta je sa kodeksom novinara. Niko nikoga ne kažnjava zbog odsustva bilo čega i zato je tako kako je.

„Kodeksom je propisano da novinar mora da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, što je kršeno i u ovom slučaju. Zakon u članu 79 propisuje da se ‘prikazom ili opisom scene nasilja u mediju ili medijskom sadržaju ne sme povrediti dostojanstvo žrtve nasilja’. Nažalost, ovaj član Zakona nema kaznenu odredbu, koja bi urednike i vlasnike tabloida mogla da odvrati od iznošenja detalja zločina koji svakako nisu u javnom interesu, već samo dodatno vređaju dostojanstvo žrtve i njene rodbine“, navodi Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije za „Danas“.

Jasno je da je tabloidima samo jedna stvar sveta – šta prodaje novine. To je legitimno. Da novine u Srbiji prodaje objektivno novinarstvo sa odmerenim naslovima takvi bi i oni bili, ali nije tako.

Poverenik za informacije od javnog značaja izvršiće nadzor u MUP-u zbog pojavljivanja detalja iz istrage o ubistvu trogodišnje devojčice u medijima.

Kako je saopšteno, podaci o ličnosti iz istrage u vezi sa silovanjem i ubistvom maloletne A. S. iz Vratarnice pojavili su se u više dnevnih listova.

„Imajući u vidu da se u više tekstova zločin ‘analizira’ na način koji ukazuje na direktan pristup izveštača izveštajima o istražnim radnjama, zapisnicima, čak i obdukcionom nalazu, može se raditi ne samo o povredama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti nego i drugih zakona, poput Zakona o javnom informisanju i medijima, Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, što ukazuje na potrebu da pored Poverenika, preduzimanjem odgovarajućih mera, reaguju i drugi nadležni“, piše u saopštenju.

“Da li ‘vesti’ kao ‘silovao sam je i mrtvu’ novinari izmišljaju ili su izvor državni organi koji tretiraju osumnjičenog? Šta od to dvoje je gore”, tvitovao je Poverenik Rodoljub Šabić.

Informisati, edukovati, socijalizovati, zabaviti – osnovne funkcije medija koje su nas učili na fakultetu. Tim redosledom.

Koja je funkcija svega što se poslednjih dana vuče po naslovnim stranama? Informisati i edukovati sigurno nije.

Šta je više potrebno od vesti da je trogodišnja devojčica silovana i ubijena. Detalji svega što se dogodilo korak po korak sigurno nisu.

Tabloidi zabavljaju narod ubijenom devojčicom, a jedan deda Lala zbog toga ne čita novine u sporom penzionerskom danu.