Zašto je internet doneo svetsku krizu informisanja javnosti?

Direktan povod za ovaj tekst je naslovna strana novina “Kurir” od 14.03.2016. na kojoj se pojavljuje informacija kako Američka Vlada “tvrdi” da su vakcine opasne za bebe. Ova “vest” je nastala na osnovu teksta sa Vikipedije, a za komentar o značenju ove vesti preporučujem da pročitate Fejsbuk status Dejana Nikolića:

“‘Istraživači Kurira’ (!) prenose da je u poslednjih 27 godina (dvadeset i sedam godina) u SAD zabeleženo ČAK 4481 slučajeva kojima je američka vlada morala da isplati 3 milijarde dolara odštete zbog pojava autizma i drugih bolesti usled vakcinacije a dolazilo je čak i do smrtnih slučajeva (a sumnja se da je i do 16000 dece imalo posledice). Na stranu to sto je kategorija ‘vaccine injury’ mnogo šira od autizma ili smrti. Ide od povreda usled nestručnog rukovanja injekcijom, preko raznih vrsta alergija itd itd.

Hajde da za trenutak zažmurimo i tretiramo ovo kao normalnu novinarsku priču sa informacijama za tumačenje. Prva stvar je staviti stvari u kontekst. 4481 američka porodica za 27 godina. To je 167 porodica godišnje. U zemlji sa 105 miliona porodica to je 1 slučaj na svakih 600.000 porodica godišnje.

Ako to prenesemo na Srbiju i njenu veličinu, to je 4 porodice godišnje. Jeste, to je 4 porodice previše. Ako uzmemo najgori navedeni slučaj (16.000 slučajeva za 27 godina ), u Srbiji bi to bilo 14 slučajeva različitih, blagih i težih, posledica od vakcinacije za godinu dana. I opet, 14 slučajeva previše. 1 na 550.000 stanovnika. Ja sam samo ovako mogao da računam jer nemamo statistiku odavde.”

Zbog ovakve “vesti” trebalo bi da reaguju novinarska udruženja, i da se vidi da li ovde postoje osnove za tužbu na osnovu Krivičnog zakonika, član 343 – “Izazivanje panike i nereda”.

Ovaj slučaj je još jedan od primera mnogo šireg svetskog problema dovođenja u zabludu javnosti objavljivanjem neproverenih i neistinitih informacija od strane medija koji na svaki mogući način žele povećanje svog “dosega”, ali i pojedinaca koji putem društvenih mreža dele različite “vesti” iz nekih “medija” koje je danas veoma lako i besplatno kreirati na internetu.

Ogromna većina korisnika interneta prate bez kritičkog osvrta vesti koje se njima dopadaju!

Preko 95% korisnika interneta u svetu ne razume kako funkcioniše internet, a nešto manji procenat ovih korisnika potpuno veruje onome što pročita na vebu – ako je to neka informacija koja se slaže sa uverenjima tih korisnika! Drugim rečima, većina korisnika interneta su skoro potpuno medijski nepismeni!

Od 2004. g. u više navrata sam pokušavao da prodam samostalnu edukaciju iz oblasti procenjivanja veb sajtova, a od 2008. g. i edukaciju iz oblasti analize korisnika društvenih mreža – ali bezuspešno. Većina osoba nema svest da su im potrebna znanja iz oblasti evaluacije onlajn izvora i aktivnosti onlajn korisnika, a formalni sistem edukacije, naročito u ovim krajevima, ne obuhvata edukaciju i treninge iz oblasti kritičkog razmišljanja, i načina provere informacija do kojih dolazimo. Od 2012. g. (u ovim krajevima) mi živimo u vremenu neverovatnog porasta broja različitih neproverenih izvora informisanja: od pojedinačnih statusa korisnika društvenih mreža, preko blogova, onlajn magazina, dnevnih vesti…  – koji nemaju nikakve veze sa novinarstvom, javnim glasilima, ili bilo kojom drugom organizovanom formom obaveštavanja javnosti koja se može kontrolisati na nivou provere istinitosti objavljenih informacija.

Sa druge strane, mediji zbog kvantitativnog modela oglašavanja u poslednjih 50+ godina “jure” za tiražima, što je intenzivirano porastom značaja društvenih mreža u procesu distribucije vesti… Ta “jurnjava” je u državama kao što su ovdašnje – sa slabijim pravnim sistemima, dala mogućnost da bez obzira na Zakon o javnom informisanju i medijima, oni svakodnevno objavljivanjem neistinitih informacija krše taj i neke druge zakone – bez ikakvih posledica. U tom kontekstu, novinarska udruženja ne rade svoj posao da na nivou struke reše problem ovakvih medija.

Jedan od predloga za dovođenje u red medija može biti promocija onlajn lokacije na kojoj će se pojedinačno označavati svako registrovano javno glasilo koje krši etičke principe novinarstva, ukazivanjem na svaki pojedinačni sadržaj koji krši te principe – i objašnjenje šta je tačno greška.

Dodatni problem koji ide u prilog ovoj konfuziji informisanosti jesu algoritmi društvenih mreža (naročito Fejsbuka) koji najviše prikazuju  informacije na koje onlajn korisnici reaguju, što je obično nešto sa čim se slažemo i sa čim se ne slažemo. U celom svetu društvene mreže su napravile “mehur od sapunice” neke “sopstvene stvarnosti”, jer većina onlajn korisnika prati informacije i vesti koje njima odgovaraju, što nema nikakve veze sa stvarnošću oko njih.

Kako rešavati problem dezinformisanosti interneta? Povratak relevantnosti medija!

U narednim godinama, čak i u ovim krajevima mediji koji će želeti da opstanu na tržištu shvatiće da im samo rad na povratku poverenja javnosti može doneti stratešku prednost u odnosu na masu nekih XY onlajn medija. Porastom broja relevantnih medija, kompanije koje daju pare za oglašavanje će se sve više okretati ovakvim medijima i kvalitativnim modelima oglašavanja – jer će klasično “naturanje oglasa” imati sve manje smisla…

Relevantnost medija se postiže konstantnim ukazivanjem na načine kako se došlo do određenih informacija od kojih je kreirana vest – navođenjem/linkovanjem pouzdanih izvora, kojih bi po pravilu trebalo da bude bar tri.

Kada čitate vesti na vebu, i nađete na neku vest koja vam je važna – proverite na različitim relevantnim medijima (naročito internacionalnim, ako je vest van ovih prostora) da li postoji i kod njih objavljena vest na ovu temu. Ako je vest “bombastična”, a nema je u drugim relevantnim medijima, sigurno postoji razlog zašto tamo nije objavljena – a to je obično zato što vest nije proverena, ili jednostavno nije istinita.

Nadam se da će se uskoro pojaviti onlajn lokacije koje će potencirati promociju realno kvalitetnih, istinitih i proverenih vesti (političke vesti ovde nisu najvažnije). To je potrebno da bi se što veći broj osoba mogao informisati iz izvora kojima se može verovati, bar za početak na nivou pojedinačnih vesti (jer danas većina medija objavljuje neproverene i neistinite informacije, ili su u varijanti “navijačkih medija”). To je i početak povratka relevantnih medija, odnosno povratak poverenja u pojedine medije…