Zašto je Pink postao Vučićev privatni javni servis?

Tema novog Mosta RSE bila je televizija Pink i njena uloga u političkom životu Srbije. Sagovornici su bili Snježana Milivojević, profesorka beogradskog Fakulteta političkih nauka, i Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije

Bilo je reči o tome kako je Pink, koji je osnovan da bi služio Miloševićevomrežimu, uspeo da bude blizak sa svakom vlašću nakon Miloševića, zašto je danas Pink moćniji nego što je ikada bio, zašto je Pinkova publika potrebna svim političkim partijama u Srbiji, kako je Pink postao privatni javni servisAleksandra Vučića, koliko je bogatstvo vlasnika Pinka Željka Mitrovića, kako vlast pomaže Pink, kao i o tome zašto je ovih dana preko Pinka lansirana priča o navodnom državnom udaru koja je potresla Srbiju.

Omer Karabeg: Može li se reći da je Pink danas najmoćniji medij u Srbiji?

Snježana Milivojević: Da. Pink je ne samo danas, već je godinama najmoćniji medij u Srbiji i ponaša se kao veliki tranzicioni medijski pobednik. On je preživeo devedesete u kojima je nastao i zadržao je isti uticaj koji je tada imao. To se nije desilo sa drugim medijima, koji su nastali devedesetih, nije se desilo sa nezavisnim medijima, nije se desilo ni sa jednim kvalitetnim medijem, a to je Pinku uspelo.

Vukašin Obradović: Danas je uticaj Pinka veći nego što je bio devedesetih godina, u vreme Miloševića. Tada je Pink uglavnom služio za zabavu i širenje nove, turbofolk kulture, a danas – osim te uloge koju je zadržao, njegova moć se proširila i na informativni program, tako da predstavlja mainstream medij u Srbiji.

Omer Karabeg: Pink je služio ne samo Miloševićevom režimu koji ga je osnovao, već je uspeo da bude blizak svakoj novoj vlasti u Srbiji. Kako mu je to pošlo za rukom?

Snježana Milivojević: Pink je od svog nastanka bio povezan sa JUL-om, političkom partijom koja je participirala u vlasti zato što je na njenom čelu bila supruga Slobodana Miloševića. Pink je napravljen sa idejom da se vlast dopadne i da proširi uticaj na mlađu populaciju. Njegov zadatak je bio da proizvede kulturni milje koji je bio potreban tadašnjoj vlasti.

U vreme kada se zemlja raspadala, kada je na sve strane besneo rat u koji je Srbija na razne načine bila uvučena – legalno ili ilegalno preko paravojnih formacija – Pink je širio atmosferu optimizma i stvarao iluziju da se ovde živi normalno. Pink je izvozio i uvozio ružičastu idilu u kojoj se u ideološkom smislu prepoznavao rukopis JUL-a.

Pink je bio utemeljivač trećerazredne kulture koja je poznata pod sintagmom turbofolk kultura i koja je i danas duša te televizije. Pošto je stekao ogromnu popularnost, svaka je vlast posle pada Miloševića u manjoj ili većoj meri koketirala s Pinkom, ali tek ova vlast se u Pinkovom studiju oseća kao kod kuće.

Vukašin Obradović: Ja bih pokušao da ukažem na jedan sociološko-politički okvir za koji smatram da je vrlo važan, kada govorimo o televiziji Pink. Naime, sve političke stranke u Srbiji, pa i one koje su 5. oktobra oborile Miloševića, shvatile su da gro glasačkog tela čini publika koja gleda televiziju Pink. To je bio razlog što su već 6. oktobra nove vlasti došle na noge Željku Mitroviću, vlasniku Pinka.

Pinkovi gledaoci su glasači kojima se većina stranaka u Srbiji obraća. Zbog toga im je Pink potreban kao saveznik, a ne kao protivnik. U tome možemo tražiti objašnjenje zbog čega je i nakon pada Miloševića sve do danas Pink ostao najuticajniji medij.

Snježana Milivojević: Ja ne mislim da Pink ima nekakvu publiku koja je homogena i koju on kao glasače isporučuje jednoj ili drugoj političkoj partiji. Radi se o komplikovanijem odnosu. Reč je o jednom zapuštenom medijskom sistemu u kome je Pinku dodeljena posebna uloga. U pitanji je pljačka i privatizovanje javnog prostora.

U takvom sistemu vlast dobija mogućnost da se nesmetano i neograničeno reklamira, a glavni zadatak Pinka je da blokira kritiku koja bi eventualno dolazila od drugih medija. Zbog toga Pink dobija povlastice koje drugi mediji nemaju. Dakle, stvar je mnogo ozbiljnija od isporučivanja glasača.

Omer Karabeg: Da li su onda zbog toga potrebni rijaliti programi kao što je Farma u kojoj je do skora glavnu ulogu igrao višestruko osuđivani Kristijan Golubović­? Željko Mitrović, vlasnik Pinka, nedavno je rekao da Kristijana Golubovića, dok spava, gleda više ljudi nego što crnogorska televizija Vijesti ima gledalaca za mesec dana. Da li je za to Pinku potreban Kristijan Golubović?

Snježana Milivojević: Ne mogu da kažem da je za to potreban Kristijan Golubović, ali da bi se to postiglo dozvoljen je Kristijan Golubović. Dozvoljeno je i da Republička radiodifuzna agencija prelazi preko takvih situcija tvrdeći da nema mogućnosti da interveniše. Dozvoljeno je i da premijer izađe na televiziju i hvali Dragana Vučićevića, glavnog urednika Informera, koji uzurpira Pink da bi najavio državni udar. Sve je to dozvoljeno Pinku koji kontaminira javni prostor i onemogućava bilo kakvo artikulisanje suvislog političkog mišljenja i alternative.

Ja mislim da je to na duži rok opasnije za društvo nego isporučivanje glasača za jedan izborni ciklus. U tome ja vidim ključnu ulogu Pinka. Ova današnja vlast ne favorizuje Pink zato što joj on pomaže da dođe do popularnosti, nego zato što ona počiva na populističkom modelu koji je i model Pinka. Reč je o podudarnosti interesa Pinka i ove vlasti.

Omer Karabeg: Gospodine Obradoviću, rekli ste da Pink nikada nije bio moćniji nego sada, za vreme Vučićevog mandata. Zanimljivo je da su raniji premijeri najčešće gostovali na Radio-televiziji Srbije i pokušavali nekako da pod svoj uticaj stave taj takozvani javni servis, mada on to nikada nije bio, dok se Vučić odlučio za Pink. I sada je Pink njegova glavna televizija. Kako se to dogodilo?

Vukašin Obradović: Da bih vam odgovorio na to pitanje, moram da se vratim na ono o čemu je govorila gospođa Milivojević. Ja se s njom potpuno slažem da se radi o uzurpaciji javnog prostora, ali smatram – i to je odgovor na vaše pitanje – da je Pink izabran od strane ove vlasti da bi se preko njega saopštavale glavne polititičke poruke i da to bio privatni servis Vučića i ove vlade, jer Pinkova publika je ciljna grupa kojoj se obraća Aleksandar Vučić. Istraživač javnog mnjenja Srđan Bogosavljević, govoreći o tome na kom uzorku radi istraživanja za Vučića i Srpsku naprednu stranku, rekao je da se tim istraživanjima ne obuhvataju mladi, obrazovani ljudi i Beograđani.

Vučić pre svega želi da osigura svoj uticaj u glavnoj glasačkoj mašini, a to je publika Pinka. U tome se ja donekle razlikujem od gospođe Milivojević. Sada bih se osvrnuo na aktuelni medijski sukob koji je, zapravo, bio povod za poslednju aferu oko takozvanog državnog udara. Da nije objavljen u Kuriru, jedan tekst protiv vlasti nikada ne bi izazvao ovoliku uzbunu. Jer, Kurir, kao i Informer i Pink, pokriva dobar deo glasačkog tela Srpske napredne stranke.

Prelazak Aleksandra Rodića, vlasnika Kurira, u protivnički tabor nanosi veoma ozbiljan udarac projektu stvaranja paralelne stvarnosti, na kome intenzivno radi gospodin Vučić. Otuda cela ova zbrka oko navodnog državnog udara. Bez obzira na značaj koji gospođa Milivojević daje televiziji Pink iz kulturološkog ugla, s čime se slažem, ja ipak smatram da uloga te televizije ne može da se posmatra izvan političkog konteksta koji je veoma važan za razumevanje zbog čega Pink ima toliku moć.

Snježana Milivojević: I ja smatram da Pink ima ogroman politički i ideološki značaj, samo ga ne vezujem za izborni ciklus. To je moja poenta. Rekli smo da su Pink, Informer, Kurir i drugi tabloidi preplavili čitav medijski prostor, ali to isto se radi i sa čitavim javnim životom. Kad govorim o pljačkanju javnog prostora, ne mislim samo na frekvencije Pinka, nego na čitav javni prostor u kome više ne možete da razgovarate drugačije nego onako kako diktiraju Kristijan Golubović i drugi učesnici rijalitija.

Činjenica je da je ovde svaka vlast uvek birala medije sa kojih će se oglašavati i da je sadašnja vlast izabrala Pink za svoj privatni javni servis. Ali ja to vidim kao deo jednog šireg procesa koji se dešava sa ovdašnjim medijima i koji je počeo donošenjem novih medijskih zakona i procesom privatizacije medija. Desile su se neke ključne stvari – gašenje Tanjuga, kupovina Politike, temeljno redefinisanje medijske scene.

Mediji, poput Pinka, su institucije u kojima se artikuliše i vodi politika. Ja mislim da se to više radi u programima televizije Pink nego u Skupštini Srbije.

To što se čitava država trese zbog toga što je došlo do rascepa u tom tabloidnom krugu – najbolji je dokaz koliko se čitava država tabloidizovala, a Pink je u centru toga. Ja zaista mislim da ne postoji neko kompaktno biračko telo koje Pink i tabloidi isporučuju Vučiću. Mediji, poput Pinka, su mnogo značajniji. Oni nisu samo oruđe, samo puki instrument u rukama vlasti, oni su institucije u kojima se artikuliše i vodi politika. Ja mislim da se to više radi u programima televizije Pink nego u Skupštini Srbije.

Omer Karabeg: Pink se ovih dana našao u središtu priče o navodnoj zaveri da se obori vlada Srbije, to jeste da se obori Vučić. Tu priču je na Pinku lansirao glavni urednik tabloida Informer Dragan Vučićević, koji često baš na Pinku intervjuiše Vučića, a onda je Pink satima vrteo emisiju o navodnom udaru protiv Vučića koji se sprema za vreme njegove posete Kini. Ministri su tu priču vrlo ozbiljno shvatili, pa su krenuli da se zaklinju na vernost premijeru, a ministar odbrane je čak rekao da je vojska spemna da čuva premijera. Na kraju je Vučić, kada se vratio iz Kine, otišao – ne na Pink, kao što to obično čini – nego na Radio-televiziju Srbije i rekao da nema nikakvog državnog udara. On je, dakle, demantovao Pink. U svakoj normalnoj zemlji Pink bi bio pozvan na odgovornost zbog širenja tako opasnih dezinformacija, ali u Srbiji se niko ne usuđuje to da uradi.

Vukašin Obradović: Ja bih vas samo delimično ispravio. Nezavisno udruženje novinara Srbije podnelo je dve prijave protiv Pinka Republičkoj radiodifuznoj agenciji. Zašto je bilo tako malo reakcija? Pa upravo zbog toga što, ako kažete nešto protiv aktuelnog režima, rizikujete da prođete kroz “toplog zeca“ tabloida, gde će vam izvući detalje iz spavaće sobe, pisati o vašoj deci ili vas označiti za državnog neprijatelja, kao što je to slučaj sa novinarom Slavišom Lekićem. U takvoj situaciji većina ljudi se drži po strani i izbegava da kritikuje vladu i Aleksanddra Vučića.

Omer Karabeg: Zašto je Pinku bila potrebna priča o državnom udaru na kojoj je toliko insistirao?

Snježana Milivojević: Nisam u stanju da odgonetnem. Ja sam imala utisak da je to jedan od uobičajenih obrazaca proizvodnje straha i širenja panike koji ima za cilj da pokrije neka neslaganja ili pregrupisavanja unutar vlasti. Naime, u poslednje vreme bilo je nekih nagoveštaja o nekakvim neslaganjima u vlasti čije razloge nismo mogli da dokučimo.

A onda ministar policije izlazi i učesnicima samita OEBS-a u Beogradu šalje poruku da je ovo perfektno bezbedna zemlja, što stvarno zvuči burleskno – dva dana posle zemljotresa, nakon što cela zemlja razgovara o tome da li se sprema državni udar, ministar uverava međunarodnu zajednicu da smo mi jedna izrazito bezbedna zemlja. To mi govori da se radilo o operaciji zastrašivanja nas, građana i građanki, a ne potencijalnih pučista ili – kako već da ih nazovem. A zašto se to radi – meni nije jasno, kao što mi nisu jasne ni mnoge stvari koje ova vlast radi.

Omer Karabeg: Da li su Pink i Informer možda radili na svoju ruku, s obzirom da ih je premijer demantovao?

Vukašin Obradović: Ne, mada postoji deo javnosti koji misli da se Pink i Dragan Vučićević sami upuštaju u te avanture, jer ovo nije prvi put da se vode hajke i progoni na Pinku i u Informeru. Međutim, nastup gospodina Vučića na RTS-u uverio nas je da se sav taj izrežirani haos događa sa njegovim odobrenjem i uz njegovo znanje. Jer, da su Dragan Vučićević, glavni urednik Informera, i Željko Mitrović, vlasnik Pinka, to radili na svoju ruku da, eto, malo podignu gledanost, odnosno tiraž svojih medija, normalno bi bilo da Vučić to demantuje i pokaže da se s tim ne slaže.

Umesto toga on je za Vučićevića, koji oličava sve ono najgore na medijskoj sceni Srbije, rekao da ga smatra časnim i pristojnim čovekom i moralnim novinarom. Time je pokazao da stoji iza svih onih poruka koje ovi mediji šalju građanima Srbije. On je ovim nastupom potvrdio naše najgore sumnje da je tabloidizacija Srbije njegov lični projekt.

Snježana Milivojević: Mislim da uopšte ne dolazi u obzir da je to samostalni projekt Informera i Pinka. Pola vlade se te nedelje ceo dan smenjivalo na Pinku govoreći o državnom udaru, a pola policijskog aparata je stajalo iza ministra Stefanovića na njegovoj konferenciji za štampu kada je o tome govorio. Sve se to ne pokreće zato što su se Pink i Informer dogovorili da krenu u avanturu.

Omer Karabeg: Da li vlast pomaže Pink? Ima li Pink stvarne, finansijske koristi od toga što je uz vlast?

Snježana Milivojević: Apsolutno. Pink je i prošle godine bio apsolutno najveći poreski dužnik. Bio je prvi na listi velikih poreskih dužnika, a njegov dug je iznosio dve trećine ukupnog duga 377 drugih poreskih dužnika. Taj dug je bio reprogramiran, to je aktuelni ministar reprogramirao u trenutku kada prethodni dug nije bio vraćen i kada bi po automatizmu taj dug morao da se plati, a ne da se ponovo reprogramira.

Pink povremeno u svom programu saopšti kako je platio ceo dug državi, mada se o tim transakcijama ništa ne zna. Ovo sa dugom je samo finale dugogodišnjeg parazitiranja koje Pinku omogućava bliskost s vlašću. Pink je, koliko se sećam, 1994. godine, kada je nastao, dobio studija, opremu, prava na emitovanje i ko zna šta još.

Vukašin Obradović: Gospodin Mitrović je čovek koji nema nikakvu ideologiju i koji se bez ikakvog problema prilagođava svakom režimu. Zauzvrat, on uvećava svoje bogatstvo. Željko Mitrović je u intervjuu jednom zagrebačkom listu rekao da njegovo bogatstvo, odnosno bogatstvo Pink imperije, iznosi oko milijardu evra. On debelo naplaćuje svoju privrženost svakoj vlasti. Danas se u Srbiji na poslovne ljude vrši pritisak da pokažu svoju lojalnost ovoj vlasti tako što će se oglašavati na televiziji Pink.

U svemu tome ključnu ulogu ima Goran Veselinović, vlasnik agencije Rajt i kum Aleksandra Vučića, koji je zapravo zadužen za ovu sferu poslovanja. Najveći deo sredstava, koja se obezbeđuju za televiziju Pink, ne ide preko države, nego preko marketinških agencija, uglavnom preko agencije Rajt, koja se ranije zvala Profajler, a u kojoj je bio zaposlen i Aleksandar Vučić. Dakle, nema tu nikakve misterije. Željko Mitrović sve svoje usluge debelo naplaćuje.

Omer Karabeg: Mislite li da će Pink preživeti i Vučića?

Snježana Milivojević: Da, preživeće ga. Pink je sada jedna vrlo bogata, solidna i obezbeđena kompanija u koju je uloženo mnogo različitih nečasnih karijera. Znate, jedan od načina rasturanja institucija u ovoj državi je i pravljenje fiktivnih i kvazi institucija. Pink je jedna takva institucija. On je deo jednog burazerskog i klijentelističkog sistema koji, istina, može da se uruši, pa da onda i mediji, koji su njegov deo, izgube oslonac. To se i dešavalo sa nekim ovdašnjim medijima koji su izgledali vrlo stabilni. Meni se, međutim, čini da će se Pink održati, ne samo zbog toga što je blizak sa vlašću, nego i zbog toga što je duboko ukorenjen u ovo tabloidno i razoreno društvo, u čijem je stvaranju i sam učestovao.

Vukašin Obradović: Pink će preživeti i nadživeti Vučića, jer je, kao što kaže gospođa Milivojević, postao deo političkog i parapolitičkog sistema Srbije. Pink više nije klasični medij, Pink je, kao i još neki mediji u Srbiji, preuzeo mesto društvenih institucija. Trebalo bi mnogo toga u Srbiji da se promeni, da se sruši taj klijentelistički sistem da bi opstanak Pinka bio doveden u pitanje.

Ja ne vidim da će se to desiti u bliskoj budućnosti i zato verujem da će Pink i Željko Mitrović još dugo vremena biti konstanta, ne samo našeg medijskog sistema, već – i to je ono što je posebno opasno – i političke klime koja razara demokratsko društveno tkivo Srbije. Zato i kažem da će Pink i Željko Mitrović ostati na medijskom nebu i posle Aleksandra Vučića.