Zašto Kaić piše o cenzuri

Po načinu na koji piše (uglavnom nepismeno), a još više kako zaključuje (prilično neuko), jasno mi je zašto je Ištvan Kaić saradnik u nekakvom Institutu za javnu politiku Vladimira Popovića Bebe. Po sadržaju teksta o cenzuri u „Politici” jasno mi je i zašto ga javno hvali premijer Aleksandar Vučić.

Ono što mi nije jasno jeste zašto baš on piše o cenzuri u srpskim medijima o kojoj, bar prema onome što je napisao, gotovo da ništa ne zna. Ali je zato siguran kako je u Vučićevoj Srbiji nema, i za to ne nudi nijedan argument. Kao do juče tehničko lice – kako Kaić i Dmitrović doživljavaju funkciju šefa deska (što je, takođe, elementarno neznanje) – mogao sam mu dati nekoliko svežih primera klasične cenzure koja se sprovodila i sprovodi u „Večernjim novostima”. Verujem da bi mu i svaki drugi pošteni novinar i urednik bilo kojeg lista izašao u susret sa sličnim dokazima, pa bi možda njegov tekst izgledao manje naručen, više objektivan, a pre svega profesionalan i baziran na činjenicama.

Dakle, cenzura u Srbiji postoji i uvek je postojala. Nekadašnje profesionalne cenzore zamenili su urednici partijski poslušnici, koji se decenijama postavljaju sa zadatkom da vođe mogu mirnije da spavaju. Za tu vrstu brukanja profesije obična nadoknada su visoke plate i razne privilegije, jer cenzurisanje, posebno ako hoćete da izgleda „stručno”, nije ni naivno ni lako. Da ne govorim koliko može biti i opasno ako kojim slučajem cenzurišete pogrešnu informaciju ili ličnost. A bilo je i takvih primera. Iz takve svuda prisutne cenzure rodila se autocenzura koja, da nije cenzure, ne bi sama za sebe ni postojala, niti bi je iko i pominjao. Zato je danas mnogo lakše pričati o autocenzuri i nekakvom kukavičluku novinara ili, pak, o uređivačkoj politici, nego o stalnim pritiscima na medije čiji je rezultat pre svega – cenzura.

No, da se vratimo na slučaj Škoro, koji je, po Kaiću, isfabrikovan samo s jednim zadatkom: da se dokaže da postoji cenzura, a time oblati premijer Vučić i njegova vlada. Dakle, zvanično sam pozvan kao, kako konstatuje, anonimni novinar (samo takve zovu) i šef deska „Novosti”, 27. aprila, na dan formiranja Vučićeve vlade, da gostujem na RTS-u. Tamo sam nastupio kao profesionalac (ta ga je činjenica baš zabolela) i svaki vaspitani čovek i novinar. Odgovorio sam na sva pitanja i objasnio šta mislim o pojedinim kadrovskim rešenjima premijera, kao i to da nije dobro što se za svaku „sitnicu ide kod Vučića” i da time slabe institucije ove države. Civilizovano, mirno, dostojanstveno.

Na pristojnu kritiku vlasti usledilo je nepristojno i veoma bahato saopštenje SNS-a koje je doprinelo da snimak mog gostovanja na RTS-u i danas, gotovo tri meseca kasnije, bude jedan od najgledanijih na društvenim mrežama. Potom je usledila još nepristojnija i zdravom razumu nejasna odluka glavnog urednika i direktora „Novosti” o mojoj smeni. Svakako, najveće zgražanje, ali i burnu reakciju javnosti, izazvalo je samo obrazloženje glavnog urednika koje po sadržini ne bi mogli da progutaju ni bivši čitaoci nekadašnjeg „Kekeca”. Pošto je uvideo da to ne prolazi baš kako je očekivano, moj glavni urednik se javno, kao i Kaić, obratio Škorobraniteljima, napadajući ih u pomamnoj želji da odbrani i sebe i Vučića. I onda je nehotice izrekao najtežu optužnicu za samog Vučića da „ako hoće, premijer može za samo 15 minuta da đuture smeni kompletno rukovodstvo ’Politike’” zbog onoga o čemu pišu. Svojim stavom glavni urednik „Novosti” je praktično izneo krunski dokaz kako se od strane vlasti doživljavaju mediji i urednici i šta je po njemu uloga premijera. Naravno, niko iz SNS-a nije reagovao na tako nešto, a morao je, jer je to bio znak da se može cenzurisati i uklanjati svako ko drugačije misli, samo ako Vučić klimne glavom. Vidim da Ištvan Kaić bezrezervno veruje u Dmitrovićevo objašnjenje o mojoj smeni, pa nema razloga da mu ovaj deo o „đuture smenama” odbaci!

Pošto su za Kaića moje prebacivanje po kazni u „Sport” i profesionalna i svaka druga diskriminacija prostor za ironiju, evo, javno mu nudim da jedno vreme obavlja tu značajnu funkciju pomoćnika urednika umesto mene. Naravno, s pripadajućom platom od koje bi odmah pao u nesvest kad bi znao koliko je niska i neredovna. A pošto Dmitrovićeve misli već uzima zdravo za gotovo, možda uspe i da ga spreči u nameri da ugasi „Sport”. Premijer Kaića javno hvali, a to će Dmitrović sigurno umeti da ceni. Pritom, tu je i nezaobilazni Beba. Ono što sam preživeo i preživljavam posle mog gostovanja na RTS-u, ne bih poželeo nikom, pa ni Ištvanu.

Ukoliko ima nameru da se i ubuduće ozbiljno bavi analitikom, Kaić bi morao, bar zbog čitalaca, da pažljivije proverava činjenice koje iznosi. U stvari, ako on nije u stanju, Beba je mogao umesto njega da proveri da u vreme Đinđićeve vlasti i ubistva nisam bio odgovorni urednik „Revije 92”, pa samim tim nisam ni mogao da ga satanizujem. Ali, zato pouzdano znam da je Aleksandar Vučić s radikalima to nemilice činio godinama. I možda bi za Kaića i Bebu bilo zanimljivo da se utvrdi odakle tolika promena kod premijera u odnosu na Đinđića. Da li je onda mislio ono što govori ili sada, kad ne propušta priliku da ga pomene? Dostojno ozbiljne analize, posebno za saradnika Bebinog instituta, koji je i sam dao značajan doprinos satanizaciji Đinđića i uspostavljanju besprizorne cenzure u Srbiji.

Šta god da je Kaića nateralo da tri meseca kasnije analizira moj nastup na RTS-u i posledice koje je proizveo, samo je potvrdio da ono za šta druge optužuje praktično sam proizvodi. A posebno je razočaravajuće kad jedan mlad čovek nalazi opravdanja i ima razumevanja za evidentnu nepravdu. Ali, to je Ištvan. Tako je izašao iz anonimnosti. Nažalost, na pogrešan način.