Zemlja medijskih sloboda

Traje rasprava između ministra kulture i informisanja i predstavnika nezavisnih udruženja novinara oko odluke ministra da preinači odluke stručne komisije o finansiranju projekata iz oblasti informisanja. Par stotina projekata podržano je sa nešto manjim brojem miliona dinara, u proseku svaki je projekat dobio nešto preko pola miliona. Sporno je bilo devet projekata, od kojih je ministar odlučio da uprkos odluci komisije, tri potpuno odbaci a da ostalima dodeli manje (četiri projekta), odnosno više (dva projekta) novca. Na par stotina projekata, broj od devet spornih odluka izgleda kao statistička greška. Ali, sada ispada da je tih devet važnije od ostalih trista i nešto. Kako je to moguće?

Odgovor se može pronaći u samom saopštenju ministra. Da je pažljivo pročitao svoju izjavu, ministar bi i sam shvatio šta sve nije u redu. Ovde se, dakle, ne bavimo kvalitetom samih projekata (iskustvo uči da su verovatno svi približno isti i da je o svakom ministar mogao reći ono što je izgovorio o spornih devet, pa je onda i utoliko njegova odluka bila arbitrarna). Analiziramo samo saopštenje kao potvrdu lošeg stanja u medijima. Evo šta u stvari kaže ministar.

„Ovogodišnji konkursi ministarstva za medije sprovedeni su besprekorno u pogledu poštovanja zakonskih procedura i transparentnosti procesa, a reakcija je pokazala licemerje dobro poznatih ’larmadžija’ na medijskoj sceni.“ Kao i ostatak vlade sa predsednikom na čelu, i ovo ministarstvo je naprosto besprekorno, ali ministru „larmadžije“ ne daju mira. Iza ove izjave jasno stojikoncept izložbe iz galerije „Progres“. Sve bi bilo, dakle, besprekorno da nema „larmadžija“. Ali, zašto su „larmadžije“ uopšte važne, ako je njihov broj zanemarljivo mali?

„Konkursi su istakli u prvi plan nespremnost dela medijske zajednice da u sprovođenju medijskih zakona preuzme svoj deo odgovornosti.“ Naravno, krivci su uvek na drugoj strani, ali ovde sad više nije reč o nekoliko „larmadžija“. Sad je to već „deo medijske zajednice“, gotovo strukturni element bez koga zajednica kao da ne može, pa se ministar nervira što taj deo, za razliku od ostalih, odbija da sarađuje. Ovde se takođe naziru obrisi naopake logike. Ministar sebe ne vidi na čelu servisa (ministarstva) koji treba da izađe u susret potrebama (medijske) zajednice. Naprotiv, on je tu sa svojim saradnicima da propiše i bitno izmeni tu (medijsku) zajednicu bez obzira na mišljenja i primedbe koje mu iz te zajednice stižu, jer je on, videli smo, „besprekoran“ i zna više i bolje od ostatka (medijske) zajednice.

Pa ipak, „među podržanim projektima se nalazi zavidan broj onih koje su predložili mediji i pojedinci izuzetno kritični prema vladi“. I dalje: „To je jedno od merila uspeha ovog konkursa i prava slika medijskih sloboda u našoj zemlji.“ Ovde se već jasno vidi da se ministar muči s rečima, pa kaže u stvari ono što ne želi. Čim je za medije i pojedince upotrebio kvalifikativ „izuzetno kritični prema vladi“, potvrdio je zapravo da medijske slobode u „našoj zemlji“ ne postoje. U zemlji medijskih sloboda, podrazumevalo bi se da je svaki medij kritičan prema vladi kada za to ima razloga (a ova vlada sa predsednikom na čelu pruža ih ih na pregršt svakodnevno). U zemlji medijskih sloboda mediji ne bi mogli da se dele na one koji nisu kritični i na one koji su izuzetno kritični prema vladi. U zemlji medijskih sloboda, potonje bi bilo nemoguće izdvojiti i prebrojati, jer bi to značilo izdvojiti i prebrojati sve. I ovde iza reči ministra jasno radi logika „necenzurisanih laži“.

„Lako je od komarca napraviti slona; a još lakše je sve vreme vikati ‘vuk’ ili, od milošte, ‘vučić’. Lako je graditi javni profil na prvoboračkom statusu i staroj slavi. Ministarstvo kulture i informisanja i vlada i dalje čvrsto veruju u medijske reforme i u pluralizam na medijskoj sceni, te da će, ako medijska udruženja i sami mediji ne preuzmu svoj deo odgovornosti, buka i dreka uvek nadjačati javni interes, što bi bilo pogubno za demokratiju u Srbiji.“ Kako je lako od komarca napraviti slona u zemlji medijskih sloboda, ministar bi morao posebno da objasni. Ali, mimo toga, on bi ozbiljno morao da se zamisli nad vlastitom konstatacijom da u zemlji medijskih sloboda „buka i dreka“ uvek „nadjačaju javni interes“. Ministar bi zbog ovoga morao odmah da se povuče sa svog položaja, jer je sam sebi izrekao najoštriju kritiku. Ili ministar, kao autori pomenute izložbe, misli da sloboda vodi ka „buci i dreci“, te tako šteti krhkom „javnom interesu“. Iz čega sledi da su medijske slobode u stvari nepoželjne, ali ih ministar i ostatak vlade sa predsednikom na čelu ipak trpe, uprkos ugroženom „javnom interesu“.

Pošto je nevešt sa rečima, pomognimo ministru. On je verovatno hteo da kritikuje „larmadžije“ u zemlji medijskih sloboda. Tu onda gradacija dostiže kulminaciju. Nekoliko „larmadžija“ uspelo je u saopštenju ministra da izraste do „dela medijske scene“, a zatim i da „nadjača javni interes“, otelovljen valjda u ministrovim odlukama i ostatku scene. Ako ih je zaista nekoliko, kao što ministar – ovaj put s pravom – tvrdi, kako mogu da nadjačaju javni interes u konkurenciji sa svim ostalim – ima ih nekoliko stotina – medijima? Taj paradoks moguć je samo u zemlji medijskih nesloboda, i ministar kulture i informisanja bi – formacijski – to morao da zna. Za ministra nekolicina neposlušnih preteže u odnosu na stotine poslušnih. Njemu je ta nekolicina važnija od ostatka, pa zato skreće, kao i pomenuta izložba, pažnju na nju.

Tako saopštenje ministra kulture i informisanja znači zapravo sve suprotno od onoga što se u samom saopštenju eksplicitno i netačno kaže. Ništa tu nije bilo besprekorno (a ni transparentno) i već samo saopštenje pokazuje da Srbija nije zemlja medijskih sloboda.

Transparentnost je, pak, priča za sebe. Prošlogodišnji izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije pokazao je da se ključni režimski mediji ne finansiraju projektno i preko konkursa ministarstva za kulturu i informisanje. Državni novac se u te medije sliva iz raznih drugih, netransparentnih pravaca. Sva ova buka oko konkursa jeste u stvari paravan iza koga se krije vaninstitucionalno i vansistemsko državno finansiranje režimskih (a navodno privatnih) medija. O tome ministar, naravno, ćuti. U njegovoj zemlji medijskih sloboda to je zabranjena tema.

 Gore: Fotografije čitalaca Peščanika, Vladimir Nedeljković