A ko štiti novinarke?

Istraživačkim novinarstvom počela je da se bavi u Centru za istraživačko novinarstvo Srbije. Dobitnica je međunarodne nagrade Data Journalism Award koja je 2017. dodeljena KRIK-u za projekat „Baza imovine političara“, kao i godišnje nagrade za istraživačko novinarstvo 2017. godine. Govori engleski i italijanski jezik.

Bojanu Pavlović juče je presrelo nekoliko muškaraca koji su se predstavili kao pripadnici MUPa, a potom još dvojica neidentifikovanih lica, od kojih joj je jedan oteo mobilni telefon i zadržao ga sve dok jedan od vođa navijača Partizana, kojem se sudi za nasilje, nije tražio da joj se vrati telefon. Sa dotičnim pripadnikom navijačke grupe Janjičari u društvu je u kafiću bilo štićeno lice, sin predsednika Srbije.
Bilo bi logično da se predstavnici obezbeđenja legitimišu i da oni obave radnje koje su predviđene protokolom o štićenim licima. Umesto toga, oni koji su se predstavili kao predstavnici MUPa prepustili su novinarku licima o kojima izveštava.

Neophodno je da se o ovom slučaju utvrde sve činjenice, da se ne ostavi ni jedna dilema o ovom događaju, utvrdi da li je bilo prekoračenja ovlašćenja, uzimanja zakona u ruke od strane neovlašćenih lica i učine jasnim procedure kada je reč o novinarskom izveštavanju o štićenim licima. Ako se to ne dogodi, strah za bezbednost Bojane Pavlović biće opravdan, kao i ostalih članova redakcije KRIKa. Ostaće i nejasno ko je ovde u stvari štićen i od koga, a ko su zaštitari…

Bio sam šest godina štićeno lice. Promenilo se više od dvadeset policajaca koji su u različitim periodima bili zaduženi za moju bezbednost. Uvek sam nastojao da utičem koliko god je moguće na to da budu neprimetni, da budu pristojni u komunikaciji, da zadovolje sve forme normalnog ophođenja. Svakako da je bilo i situacija kada nisam ni pokušavao da im se mešam u posao, kada je trebalo ozbiljno intervenisati.
U njihovim rukama često je velika odgovornost, a napete situacije zahtevaju prisebnost. Kada se bilo ko umeša u procedure, on ugrožava bezbednost svih učesnika u događaju.

***

Kada se pogledaju glavni naslovi medija danas, videće se puno tekstova o 19. godišnjici ubistva novinara Milana Pantića, o dodeljivanju nagrade koja nosi ime pokojnog kolege Dejana Anastasijevića, na kojeg je svojevremeno pokušan atentat, i naslovi o ovom incidentu sa Bojanom Pavlović.
Nekažnjivost je zajednički imenitelj.

***

Nikada mi neće biti jasno zašto su huligani zaštićena vrsta i poželjni drugari, u našoj zemlji, umesto na primer, ljudi iz Digitalne ili Kreativne Srbije ili bar onih koji nesebično pomažu slabijima, isključenima…. Serijali Insajdera započeti su dokumentacijom o brojnim presudama koje nisu izvršene, beskonačnim odlaganjima izdržavanja kazni, odugovlačenju sudskih procesa…

Onda se serijal pretvorio u horor u životu Brankice Stanković, kojoj je sa tribina horski poručeno da će se „provesti kao Ćuruvija“… Umesto drastičnog obračuna kroz pravosudni sistem sa huliganstvom, konkretnim delima i konkretnim prekršiteljima, svako je nastavio da živi svojim životom osim Brankice koju je ponekad moralo da čuva i po desetak policijaca. Potom sam i sam izgubio slobodu, sa obezbeđenjem.
Danas imamo nastavak. Kao da se ništa nije dogodilo. I dalje su novinari žrtve huliganstva, ali i celo društvo kao da je zarobljeno nedodirljivošću ljudi sa one strane zakona.

***

Razgovarao sam sa nekoliko ambasadora o suočavanju sa prošlošću. Kada se prisetim šta smo sve uradili u B92, Fondu B92, Rexu, Samizdatu… Reklo bi se da smo pokrili celu lepezu od informisanja do edukacije, kulture. I pored svega toga, kao da smo na početku.

Veličanje osuđenih za ratne zločine, njihovo prisustvo u političkom i javnom životu vuče nas u neku crnu rupu. Revizija istorije preti da pređe u nepovratni proces koji će gušiti napredak kao u nekim susednim zemljama.
Gledamo šta se događa u Britaniji, Belgiji, Americi… kako se ruše spomenici trgovaca robljem čija su imena i dela utkana u te razvijene demokratije. Svako društvo će kad tad dočekati isto. Mnogo je bolje suočiti se sa prošlošću na miran način, menjati kulturni model, postavljati jake temelje za budućnost.
Jedan od ambasadora kaže „i mi smo imali našu Srebrenicu, nismo zaštitili građane jednog grada 1631. godine, pa je usledio masakr nad 10.000 protestanata…“ Važno je podsećati se na datume koji mogu predstavljati sramotu u sopstvenoj istoriji, uraditi sve što je važno da se ta sramota učini javnom i da se stvore uslovi da se ne ponovi.
Veličanjem osuđenih za ratne zločine, dopuštanjem da postanu modeli poželjog ponašanja nepopravljivo povređujemo žrtve. I činimo sopstveni identitet onakvim kakvim ne bismo voleli da nas takvim vide. Veliki je to teret koji stavljamo sebi, pored svih tereta koje već imamo.

Zbog toga je jedan od najvažnijih nacionalnih zadataka suočavanje sa lošim i nedopustivim delom naše prošlosti.

Zbog pametnije i mirnije sadašnjosti i budućnosti.