A onda je došao dan kada smo rekli dosta

Ne postoji, valjda, teži, mučniji trenutak u životu jednog novinara od situacije kad pišeš poslednji uvodnik, zapravo, više neku vrstu nekrologa novinama koje, posle 23 godine, prestaju da postoje.

A zapravo, i ne radi se o papiru, tekstovima, fotografijama. Za sve nas „Vranjske“ su bile više od medija, mesta, firme u kojoj radiš neki posao ne bi li osigurao golu egzistenciju. „Vranjske“ su bila ideja, smisao našeg bivstvovanja, dokaz da postojimo kao realna bića u ovom provizorijumu od života. I samo zato smo i opstali svo ovo vreme, prolazeći, uglavnom ćutke, kroz sva iskušenja koja nosi sa sobom sama pomisao da u ovoj i ovakvoj Srbiji pokušavaš da radiš, pišeš, razmišljaš slobodno.

Ne želim da patetišem. Uostalom, svesno smo prihvatali sve ono što nas je pratilo od 8. decembra 1994. godine: svakodnevna borba za opstanak, pretnje, ucene, obijanja redakcije, sudski procesi, kazne, prelazak dojučerašnjih prijatelja na drugu stranu ulice, unutrašnji egzil u svom gradu.

A onda je došao dan kad smo rekli – dosta!

Ne zato što nismo mogli da izdržimo još mesec, dva, tri ili godinu dana. Verovatno bi to bilo moguće, prolazili smo mi mnogo puta kroz slične situacije, ali to bi bilo samo produžavanje agonije i davanje legitimiteta dželatu da se poigrava sa žrtvom odlažući stalno trenutak egzekucije.

Zato i nismo hteli da pristanemo na produžavanje agonije svesni da ovo i nije, ili je najmanje priča o „Vranjskim“, koliko god da ne izgleda tako. Možda će nekome zvučati pretenciozno, ali radi se o svima nama, novinarima, čitaocima, građanima koji nisu nikad čuli ili uzeli u ruke naše novine. Ko to ne razume, ili nije dobronameran ili mi ne živimo u istoj državi.

Gašenje „Vranjskih“ i moj lični protest jesu, u stvari, način da pokušamo, poslednji put, bar što se tiče ove male redakcije, da upozorimo javnost šta se dešava u Srbiji novinarima i medijima koji žele da se bave ovim poslom u skladu sa etikom slobodnog čoveka koji ne želi više da pristaje na poniženja, uvrede, bahatost. I, što je najgore – poniženi. U takvoj situaciji, jednostavno nismo želeli da budemo statisti, voštane figure u Vučićevom igrokazu u kojem Srbija svakim danom, u svakom pogledu, napreduje na putu ka Evropi, i to bez slobodnih medija.

Zato smo se odlučili da sebe i druge suočimo sa surovom realnošću i priznamo da smo poraženi.

To priznanje, međutim, ne znači i definitivnu predaju, kapitulaciju pred onima koji bi da u Srbiji, u 21. veku, pogase svetla i ostave nas da živimo u mraku.

Naprotiv. Ubeđen da je poraz „Vranjskih“ prvi korak ka pobedi jer bez slobodnih medija nema slobodnih građana.

Svi koji misli drugačije – ljuto se varaju. U to će se uveriti vrlo brzo.

Sa ili bez „Vranjskih“.