Aleksandar Obradović nije „lažni uzbunjivač“

Trgovina se obavljala tako što su privatne firme bliske Srpskoj naprednoj stranci, od kojih je jednu zastupao otac ministra unutrašnjih poslova, nabavljale mine i granate po privilegovanoj ceni da bi ih po znatno uvećanoj ceni preprodavali kupcima u Saudijskoj Arabiji i Emiratima koji su ih potom plasirali u ratne zone Sirije i Jemena.

Zbog ovakve trgovine „Krušik“ se našao u sunovratu višestruko uvećanih dugova i blokade računa, dok su privatne firme enormno uvećale profit i prihode. Mi se nećemo baviti samom trgovinom – jer to uspešno rade novinari „Danasa“, „NIN-a“, „Vremena“, „Nedeljnika“, „N1″…

Nas zanima samo Obradović, koga, zbog informacije o takvoj trgovini, u slobodnim medijima nazivaju uzbunjivačem a u režimskim medijima – lažnim uzbunjivačem, kakvim ga smatra i Aleksandar Vučić, predsednik pomenute stranke i države. Šta je on, zapravo, ispitaćemo služeći se odredbama Zakona o zaštiti uzbunjivača (dalje: Zakon).

Prema članu 2 tačka 1 Zakona, uzbunjivanje je otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera.

Pošto je Obradović otkrivanjem koruptivne trgovine u „Krušiku“ upozorio na kršenje propisa, vršenje javnog ovlašćenja protivno svrsi i upozorio na štetu velikih razmera, ne može se osporiti da je učinjeno uzbunjivanje po meri navedene zakonske odredbe.

Po članu 12 Zakona, uzbunjivanje može biti: unutrašnje – usmereno prema poslodavcu, spoljašnje – usmereno prema ovlašćenom organu i javno – usmereno prema sredstvima javnog informisanja i komuniciranja. Redosled uzbunjivanja zahteva da se uzbunjivač najpre obrati poslodavcu, zatim ovlašćenom organu a tek ukoliko to ne dovede do rezultata, onda i javnosti.

Ali, javnost se, po članu 19 stav 1 Zakona, izuzetno može uzbuniti i bez prethodnog obraćanja poslodavcu i ovlašćenom organu u slučaju neposredne opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i nastanka štete velikih razmera ili neposredne opasnosti od uništenja dokaza.

Obradoviću je nastanak štete velikih razmera bio dovoljan razlog da odmah pristupi uzbunjivanju javnosti. Zato je i to učinio u skladu sa Zakonom.

Prema članu 2 tačka 2 Zakona, uzbunjivač je fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga državnih i drugih organa, nosilaca javnih ovlašćenja i službi, poslovnom saradnjom i pravom vlasništva na privrednom društvu.

Obradović je izvršio uzbunjivanje u vezi sa radnim angažovanjem, jer u „Krušiku“ ima status zaposlenog. Za uzbunjujuće činjenice saznao je u komercijalnom odeljenju da bi, potom, bio premešten na poslove u proizvodnji za koje njegova viša ekonomska škola nije potrebna. Sada je u pritvoru (kućnom, zatvorskom, pa opet, kućnom) i prima naknadu zarade u visini jedne trećine osnovne zarade.

Uzbunjivač može, ali i ne mora, da uživa posebnu sudsku zaštitu predviđenu Zakonom.

Tu zaštitu, u smislu člana 5 Zakona, uživa: ako izvrši uzbunjivanje u sva tri vida na zakonom propisan način; ako otkrije uzbunjujuću informaciju u roku od jedne godine od dana saznanja za iritirajuću radnju a najkasnije u roku od deset godina od njenog izvršenja; ako u trenutku uzbunjivanja, na osnovu raspoloživih podataka i sa prosečnim znanjem i iskustvom, veruje u istinitost informacije. – Bez ovih uslova, uzbunjivač ne može da ostvari posebnu zaštitu predviđenu Zakonom, ali može sudsku zaštitu po opštim propisima predviđenu Zakonom o parničnom postupku.

Pošto je Obradović u svemu postupio po Zakonu, ostvariće posebnu zaštitu po odredbama tog zakona.

Član 21 stav 1 Zakona zabranjuje poslodavcu da činjenjem ili nečinjenjem stavi uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa otkrivenim uzbunjivanjem, a tu spada i raspoređivanje ili premeštaj na drugo radno mesto, što se Obradoviću već dogodilo.

Ova i svaka druga povreda prava uzbunjivača ima karakter štetne radnje iz člana 2 tačka 7 Zakona, kojom se vrši – odmazda prema uzbunjivaču.

Zato član 4 Zakona i predviđa zabranu preduzimanja takve radnje. Ova zabrana ne odnosi se samo na poslodavca, nego i na drugo fizičko ili pravno lice koje vrši odmazdu zbog uzbunjivanja ili pogrešne predstave da ona postoji, na šta ukazuje i Preporuka Saveta Evrope broj 7 iz 2014. godine. Tako gledajući, za Obradovića je štetna radnja i određivanje pritvora.

Uzbunjivač koji je štetnom radnjom zbog uzbunjivanja stavljen u nepovoljniji položaj, ima pravo na posebnu sudsku zaštitu po odredbama čl. 23-34 Zakona. Ona se pokreće tužbom uzbunjivača, kojom se može tražiti: 1) utvrđenje da je prema njemu preduzeta štetna radnja; 2) zabrana vršenja i ponavljanja štetne radnje; 3) uklanjanje posledica štetne radnje; 4) naknada materijalne i nematerijalne štete; 5) objavljivanje presude u sredstvima javnog informisanja o trošku tuženog. Tom tužbom se može pobijati i pojedinačni akt poslodavca o pravima, obavezama i odgovornostima po osnovu rada, ukoliko predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem.

Postupak po ovoj tužbi ima karakter posebne sudske zaštite zbog: roka za njeno podnošenje, stvarne i mesne nadležnosti suda, sastava suda, hitnosti postupka, supsidijarne i shodne primene postupka u radnom sporu, posedovanja posebnih znanja postupajućeg sudije o zaštiti uzbunjivača, mogućnosti utvrđivanja činjenica i kad nisu sporne ili kad ih nijedna strana nije iznela, mogućnosti održavanja ročišta i bez prisustva tuženog, mogućnosti određivanja i pobijanja privremene mere, kao i mogućnosti rešavanja spora putem posredovanja.

Aleksandar Obradović je u ovoj misiji uzbunjivanja u svemu postupao u skladu sa Zakonom, pa mu stoje na raspolaganju odredbe o posebnoj sudskoj zaštiti zbog štetnih radnji kako poslodavca tako i organa koji je odredio pritvor. Kao autentični uzbunjivač, on je svojom stručnošću, uverljivošću, čestitošću i hrabrošću zaslužio divljenje javnosti koju je uzbunio.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji