Apelacija zaključuje da je gotovo sve što optuženi za ubistvo Ćuruvije govore uverljivo, dok sve što govori da su krivi odbacuje

Nije utvrđeno postojanje organizovane kriminalne grupe, niti ko je, kada i gde učestvovao u planu da se ubije novinar Slavko Ćuruvija. Nije izveden nijedan dokaz da je naredba za ubistvo data iz najviših struktura vlasti, novinar nije nezakonito praćen da bi bio ubijen, nije dokazano da je naredbu za ubistvo izdao tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković…

Za Apelacioni sud nijedna ključna tvrdnja iz optužnice za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije nije opstala, a i prvostepena, osuđujuća presuda je „iscepana” na froncle i pravnički osramoćena.

Presuda Apelacionog suda može da zvuči uverljivo samo za one koji nisu detaljno pratili izvođenje dokaza tokom gotovo 10 godina dugog sudskog postupka i samo onima koji ne znaju da je za Radomira Markovića već u dva slučaja političkih ubistava izrečena pravosnažna presuda, a da je u njima primenjen model likvidacije političkih protivnika prethodno isproban na Ćuruviji. Ali, Apelacioni sud kaže da to – nije dokazano.

Zanimljivo je da je za Apelacioni sud „uverljivo” i „dosledno” sve što kaže Radomir Marković i da se ta konstatacija pominje više puta u presudi Apelacionog suda. A kad uhvate drugooptuženog Milana Radonjića u laži da nije izdao pisanu naredbu o praćenju Ćuruvije, onda apelacija konstatuje da to nije važno jer se tiče povrede službenog položaja, a ne dokazuje ubistvene namere.

I tako u celoj presudi.

Za Apelacioni sud je „uverljivo” i „dosledno” sve što kaže Radomir Marković i ta konstatacija se pominje više puta u presudi. A kad uhvate Milana Radonjića u laži da nije izdao pisanu naredbu o praćenju Ćuruvije, onda apelacija konstatuje da to nije važno

Oslobađajuća presuda za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije bila je moguća samo zato što je Apelacioni sud odlučio da, za upućene prilično neuverljivo i tendenciozno, odbaci ključne dokaze. One iste koje je odbrana svojski, ali neuspešno, pokušavala da odbaci tokom prvih devet godina suđenja.

To je uradio Apelacioni sud u Beogradu u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije, koje je izvršeno 11. aprila 1999. godine.

Nakon što su skoro 10 meseci krili od javnosti oslobađajuću presudu, odabrali su da u petak 2. februara 2024. godine, pred kraj radnog vremena, objave odluku o oslobađanju četvorice optuženih za ubistvo novinara.

Oslobođeni su: Radomir Marković, šef Republičke državne bezbednosti, kome je već u druga dva slučaja (ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Ibarskoj magistrali) presuđeno da je po nalogu Slobodana Miloševića naređivao ubistva političkih protivnika; Milan Radonjić, šef beogradskog centra RDB; Miroslav Kurak, rezervni pripadnik ozloglašene Jedinice za specijalne operacije, korišćene u političkim ubistvima; Ratko Romić, glavni obaveštajni inspektor Druge uprave beogradskog centra RDB, koji je umešan u još jedan atentat (na Vuka Draškovića u Budvi), mada oslobođen optužbi od strane sudskog veća u kome je, kakve li slučajnosti, bilo i dvoje sudija koje je sad oslobodilo svu četvoricu (Nada Hadži Perić i Dragan Ćesarović).

Slavko Ćuruvija fondacija je iz Apelacionog suda dobila kompletnu presudu kojom su oslobođeni svi optuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije. Presuda je doneta 14. aprila 2023. godine. Potpisala ju je predsednica veća Vesna Petrović, umesto Nade Hadži Perić, koja je, prema zvaničnim informacijama iz Apelacionog suda, bila imenovana za predsednicu pre početka suđenja.

Za apelaciju motiv ubistva nije bitan

U presudi, napisanoj na 108 strana, sudije Apelacionog suda kažu da ne veruju ključnim dokazima i svedocima optužnice, ali veruju jedinom svedoku ubistva Branki Prpi, koja je sama ranije pred Apelacijom rekla da je samo 60 odsto sigurna u svoje sećanje kad prepoznaje nekog drugog kao ubicu.

Kažu da ne veruju ključnim materijalnim dokazima – DTL trakama sa podacima sa baznih stanica mobilne telefonije o korišćenju i poziciji telefona optuženih, koji nepobitno pokazuju da su optuženi bili u blizini mesta ubistva. I to dva puta, u dva dana, pošto je prvi plan bio da se Ćuruvija ubije 10. aprila, a ne na Uskrs. Istovetno kretanje i komunikacija optuženih ta dva dana – ne dokazuje ništa za apelaciju.

Izbacili su dokaze koje je taj isti Apelacioni sud prethodnih godina, kada su sudile druge sudije, dva puta vraćao u spise predmeta prvostepenog suda, nakon što su izbacivani na zahtev odbrane.

Kažu da ne veruju svedočenjima operativaca RDB-a koji nisu učestvovali u zločinima, ali veruju ovima koji su umešani i u druga ubistva.

Oslobađajuća presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije je moguća samo zato što je Apelacioni sud odlučio da odbaci ključne dokaze. One iste koje je odbrana pokušavala da izbaci tokom 9 godina suđenja, a koje je drugo veće Apelacionog suda dva puta vraćalo

O vrhuncu cinizma apelacije govori to da je jedna jedina rečenica posvećena glavnom motivu ubistva:

„Činjenica da je pok. Slavko Ćuruvija bio kritičar tada aktuelne vlasti, za ovaj Sud nije sporna, ali s obzirom na to da je u odnosu na okrivljene doneta oslobađajuća presuda, to se Sud nije ni mogao upuštati u motive izvršenja ovog krivičnog dela.”

Jer, činjenica da je novinar Slavko Ćuruvija u vreme kada je ubijen bio najoštriji kritičar zločinačkog režima Slobodana Miloševića, režima koji je ubijao političke protivnike, kritičar koga su skoro godinu dana pre ubistva pokušavali da slome pretnjama, praćenjem, zatvorskom kaznom, finansijski (plenidbom imovine i zabranama štampanja novina), trebalo bi da stoji prva u drugačijoj – osuđujućoj presudi.

Za ovakvu oslobađajuću presudu apelacija je očigledno imala velikog „saveznika” u prvostepenom sudu. U podužem objašnjenju apelacije citiraju se brojni propusti prvostepene presude, od prekoračenja optužnice time što se uvodi NN lice kao direktni izvršilac, preko konstatacije da prvostepeni sud nije utvrdio pojedinačno šta su Romić i Kurak radili na mestu ubistva, pa sve do „brljotina” da u presudi nisu napisana izjašnjenja pojedinih svedoka, na kojima se ta presuda zasniva.

Ali krenimo redom po dokazima koje je Apelacioni sud nepodnošljivo lako izbrisao.

Vizit karta postaje ključni dokaz ispravnog postupanja Službe tokom praćenja

Svi koji su pratili slučaj ubistva Slavka Ćuruvije znaju da se on na dan ubistva u kafani „Kolarac“ slučajno sreo sa novinarem i piscem Dušanom Veličkovićem i da su tom prilikom razmenili vizit-karte. Znaju i da je taj susret poslužio Radonjiću kao alibi da u odbrani tvrdi da je to bio „kontakt”, u kome je došlo do primopredaje (vizit-karte, prim.nov), kao i navodni razlog zašto je naredio da se praćenje obustavi i da se pređe na praćenje „veze“ (Veličkovića). Tom „vezom“ se posle ubistva niko iz Službe nije ni bavio. Alibi je toliko klimav da je groteskan, ali ne i za Apelacioni sud.

Apelacija na osnovu vizit-karte (koja se sve vreme procesa zove „papirom“ ili „dokumentom“, kako bi dobilo značaj nekog tajnog dokumenta, važnog za Službu) zaključuje da je praćenje bilo u skladu sa standardima službe:

„U konkretnom slučaju su bili ispunjeni svi propisani uslovi za tajno praćenje sada pok. Slavka Ćuruvije do momenta njegovog prekida, ova mera je primenjena kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti Resora državne bezbednosti i zasnovana na odgovarajućim propisima i nalog za opoziv praćenja je izdao načelnik CRDB Beograd Milan Radonjić, nakon što je Slavko Ćuruvija toga dana u popodnevnim časovima ostvario bezbednosno interesantan kontakt sa do tada neidentifikovanom „vezom” kojom prilikom je došlo do (na bazi prethodnih operativnih podataka) očekivane primopredaje papira neutvrđene sadržine.”

„Dakle, po nalaženju drugostepenog suda, nalog za prekid mere tajnog praćenja i osmatranja je dat u trenutku kada se Slavko Ćuruvija nalazi u restoranu ‘Kolarac’, ali čak i u situaciji nakon što je prethodno dat nalog da se prati ‘veza’, da je dat i po izlasku iz restorana ‘Kolarac’ nije moguće nesumnjivo ovu činjenicu dovesti u vezu sa ubistvom sada pok. Slavka Ćuruvije.”

“Budući da se uvidom u ‘Dnevnik dežurstava pripadnika službe’ kada je u pitanju dan 11.04.1999. godine i izveštaj o primeni mere na dan 11.04.1999. godine, utvrđuje da je u dva navrata registrovan kontakt sa neidentifikovanom vezom i da je došlo do predaje određenog papira, sledi zaključak da su operativne informacije koje je RDB imao, bile tačne, te samim tim nije dovedena u sumnju suština odbrane okrivljenog Milana Radonjića da su OT mere koje je naložio bile opravdane, te samim tim, nije dokazana teza optužbe da je primena OT mera bila u cilju organizovanja da sa podacima o kretanju oštećenog budu upoznati izvršioci i da je izdavanje usmenog naloga Zoranu Paviću, načelniku Devetog odeljenja CRDB Beograd, da odmah obustavi tajno praćenje oštećenog i preuzme dalje praćenje drugog lica tzv. ‘veze’, bilo u cilju sprečavanja da neposredni izvršioci krivičnog dela budu uočeni od pripadnika Devetog odeljenja.”

Apelacija je zažmurila na činjenicu da je nekoliko svedoka iz Službe koji su učestvovali u praćenju Ćuruvije svedočilo da je praćenje nastavljeno i pošto je Ćuruvija izašao iz kafane „Kolarac“. Jedni su tvrdili da je praćenje zaustavljeno kod zgrade Politike, drugi kod Radio Beograda. Dok je jedan svedok, po zaustavljanju praćenja, iz kola video Ćuruviju kako ulazi u prolaz u kome će biti ubijen – dakle nekoliko sekundi pre zločina.

Ćuruvija nije nezakonito praćen, kaže Apelacioni sud

Ovo je, prema rečima Slobodana Ružića, advokata ćerke i sina Slavka Ćuruvije, najsramniji deo odluke Apelacionog suda jer se njome opravdava kriminalni rad cele Službe, koja je, kao instrument zločinačkog režima, ubijala političke protivnike, i koja je, sudeći po ovoj presudi, i danas moćna.

U presudi se sud poziva na izveštaj RDB-a i to izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova, Resora državne bezbednosti od 21.11.2000. godine, „potpisanog od strane predsednika i članova Komisije, pukovnika Ljubomira Ristića, pukovnika Miloša Teodorovića, potpukovnika Radiše Roskića i majora Aleksandra Gaka. „Sud je utvrdio da nalog za tajno praćenje lica sada pok. Slavka Ćuruvije nije izdao načelnik RDB Radomir Marković, ni CRDB-u Beograd kao organizacionoj jedinici RDB, niti pak načelniku Centra Milanu Radonjiću, koji je samostalno ovlašćen za izdavanje naloga za tajno praćenje lica, kao i njegov zamenik, te da je osnov za njegovo izdavanje procena postojanja propisanih uslova, operativne opravdanosti i celishodnosti primene od strane ovih rukovodilaca, u čemu su oni samostalni, pa im nije potrebna posebna saglasnost bilo kog višeg starešine, pa ni načelnika RDB, zatim da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni svi propisani uslovi za tajno praćenje sada pok. Slavka Ćuruvije do momenta njegovog prekida i da je tajno praćenje u svemu primenjeno kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti Resora državne bezbednosti i zasnovana na odgovarajućim propisima.”

„Takođe je utvrđeno da je nalog za tajno praćenje Slavka Ćuruvije izdao načelnik Centra Milan Radonjić za period od 08. aprila do ustanovljavanja njegovog bezbednosno interesantnog kontakta i identifikacije ‘veze’, koji se prema prethodnim operativnim saznanjima Centra očekivao u tom periodu, ali nije utvrđeno da li ga je lično preneo načelniku Devetog odeljenja na izvršenje ili je to učinio njegov zamenik Stevan Nikčević, zatim da se u redovnim situacijama izdaju pismenim putem, ali da su u periodu NATO agresije na SRJ u CRDB Beograd isti izdavani i prenošeni usmeno iz opšte poznatih razloga, zbog čega u CRDB-u Beograd ne postoji bilo kakav dokument u vezi sa izdavanjem ovog naloga.” (…)

„Nalog za opoziv praćenja izdao je načelnik CRDB Beograd Milan Radonjić jer je ostvarena njegova svrha i cilj, budući da je Slavko Ćuruvija toga dana u popodnevnim časovima ostvario bezbednosno interesantan kontakt sa do tada neidentifikovanom ‘vezom’ kojom prilikom je došlo do (na bazi prethodnih operativnih podataka) očekivane primopredaje papira neutvrđene sadržine, a nakon što je od strane dežurnog načelnika Cvijetina Milinkovića obavešten da je završena identifikacija ‘veze’, čime je ostvaren cilj angažovanja, izdao je nalog za potpuni prekid posla.” (ovde se opet govori o visit-karti, prim. nov.)

Ništa neuobičajeno – samo “zatvorena obrada” a ne ubistvo

Apelacija, koja se oslanja na izveštaj RDB-a, a ne na upozorenja svedoka iz same Službe koji su ukazivali da je sve to bilo čudno i atipično, zaključuje ovako:

„Iz izveštaja Bezbednosno-informativne agencije broj 02-6854 od 10.04.2012. godine, koji je dostavljen Tužilaštvu za organizovani kriminal u vezi sa zahtevom Ktn.I.br.1/12 od 01.03.2012. godine o primeni tajne kontrole telefonskih razgovora i tajnog praćenja i osmatranja prema pokojnom Slavku Ćuruviji od strane nekadašnjeg RDB MUP Srbije utvrđeno je da u postupku primene navedenih operativno-tehničkih mera tajna kontrola telefonskih razgovora, kao i tajno praćenje i osmatranje u odnosu na sada pok. Slavka Ćuruviju nije bilo ništa neuobičajeno, da su iste primenjivane i ranije u odnosu na dan njegovog lišenja života. Primena operativno-tehničkih sredstava i metoda nekadašnjeg RDB MUP Srbije prema pok. Slavku Ćuruviji i izveštavanje o njihovim rezultatima imali su karakter tzv. zatvorene obrade, koja ne postoji u zakonskim i podzakonskim propisima koji su regulisali rad nekadašnjeg RDB, ali u stručnom žargonu ovaj termin je korišćen za označavanje većeg stepena konspirativnosti primene operativnih i operativno-tehničkih sredstava i metoda prema pojedinim licima, grupama lica ili objektima.”

Presuda Apelacionog suda može da zvuči uverljivo samo za one koji nisu do detalja pratili izvođenje dokaza tokom gotovo 10 godina dugog sudskog postupka

Sud kaže „da je ova mera primenjena kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti Resora državne bezbednosti i zasnovana na odgovarajućim propisima, te nije dokazana teza optužbe da su nalozi za primenu operativno tehničkih mera bili dati u cilju lišenja njegovog života.”

Sud je ovim zaključkom odustao od svedočenja članova Službe koji nisu umešani u zločine i, bar u presudi, poverovao optuženima za ubistvo.

Jer, Ćuruviju je non-stop pratilo 27 ljudi, celo Deveto odeljenje CRDB 10 i 11. aprila 1999, a da s tom aktivnošću nije bio upoznat svedok Predrag Gikić, koji je kao operativni radnik u okviru Službe bio zadužen za Slavka Ćuruviju. Pratnja je naložena sa krajnje sumnjivim zadatkom da se utvrdi nekakav kontakt, veza Slavka Ćuruvije, koja nikada nije utvrđena i što Radonjić nikada nije uspeo da smisleno objasni (kontakt sa američkim državljaninom u vreme bombardovanja!).

Tajna pratnja je sprovođena formalno po propisima, ali atipično, na način kako se do tada nikada nije radilo. O tome je svedočilo nekoliko pripadnika RDB koji se ne povezuju sa zločinima. Svega par minuta od prekida pratnje koju je naredio Radonjić, Slavko Ćuruvija je brutalno ubijen u haustoru, pre ulaza u svoju zgradu.

Da je tajna pratnja zaista bila atipična, vrlo ubedljivo su na suđenju svedočili bivši rukovodioci Službe u vreme ubistva, Stevan Nikčević i Vladimir Nikolić, kao i dva bivša visoka rukovodioca Službe Momir Radosavljević i Goran Petrović, ali i načelnik 9. odeljenja CRDB Beograd u vreme ubistva Dragan Pavić. Apelacija ne pominje ta svedočenja, kao ni nekolicina agenata koji su Ćuruviju pratili.

Apelacija: Svedočenje Legije nije pouzdano, a “zemunci” lažu

Odbrana četvorice optuženih je tokom deset godina suđenja pokušavala da obezvredi svedočenja Milorada Ulemeka Legije, bivšeg komandanta ozloglašene jedinice za ubijanje JSO, i pripadnika zemunskog klana, braće Miloša i Aleksandra Simovića.

Ulemek je svedočio da mu je Radomir Marković posredno ukazao da su Ćuruviju ubili Kurak i Romić, kao i da je Marković hteo da Ulemeka angažuje za ovo ubistvo, ali je ovaj to odbio pošto je JSO u to vreme NATO bombardovanja bio zauzet operacijama na Kosovu.

Ovo apelaciono veće pozvalo je Legiju da svedoči ponovo. Legija je odbio, ali je rekao da ostaje pri svemu što je već izjavio: „Nemam ništa ni da dodam, ni da oduzmem u odnosu na ono što sam rekao na prvom ročištu u ovoj istoj sudnici, u ovom istom sudu. Ostajem pri svemu. Sve ovo sam već govorio. Sve je u zapisniku. Stojim iza toga.“

Zbog odbijanja da ponovo svedoči, sudije apelacije su njegovo svedočenje odbacile i zaključile:

„Veće Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja za organizovani kriminal je detaljno analiziralo navode svedoka Milorada Ulemeka, ali je stava da se na osnovu ovakvog iskaza ne može pouzdano i sa sigurnošću zaključiti da je okrivljeni Radomir Marković pokušao da ga angažuje da sa pripadnicima svoje Jedinice krajem marta meseca izvrši ubistvo Slavka Ćuruvije u vreme, na mestu i na način kako je to naveo pred Tužilaštvom za organizovani kriminal dana 08.01.2014. godine.”

Za Apelacioni sud nijedna ključna tvrdnja iz optužnice za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije nije opstala, a i prvostepena, osuđujuća presuda je „iscepana“ na froncle i pravnički osramoćena

Apelacija kao vrhunski „argument” za odbacivanje ovog svedočenja ističe da je Legija „odbio da se na bilo koji način izjasni o razgovoru koji je vodio sa Radomirom Markovićem u kom je navodno pokušao da njega sa dva, tri pripadnika JSO angažuje da uklone lice koje trenutno svojim neprijateljskim delatnostima ozbiljno ugrožava bezbednost države”.

Takođe, apelacija kaže da niko ne potvrđuje to što su Marković i Legija razgovarali u četiri oka. Ovaj „argument” je posebno besmislen, sam po sebi:

“Njegovi (Legijini prim.nov.) navodi u vezi tog eventualnog razgovora, o kom se prvobitno izjašnjavao, nisu potvrđeni nijednim drugim izvedenim dokazom, pa tako ni, suprotno nalaženju prvostepenog suda, činjenicama koje proizlaze iz Vremenika, iskazima svedoka Franka Simatovića, Milorada Bracanovića i svedoka Ratka Ljubojevića, a suprotno stavu prvostepenog suda, nisu potvrđeni ni navodima okrivljenog Radomira Markovića, koji je u svojoj odbrani isključivo i dosledno tokom čitavog postupka, tvrdio da je do sastanka sa svedokom Miloradom Ulemekom došlo 17. aprila 1999. g.”

„U Vremeniku (gde su do detalja beležene telefonske komunikacije prim. nov) nije zabeleženo da je okrivljeni Radomir Marković lično ili da je neko drugi, u njegovo ime, prosledio poruku za Milorada Ulemeka da dođe u Beograd, niti da je preko Centra veze u Sočanici radio vezom obavešten da dođe u Beograd i lično se javi načelniku Radomiru Markoviću.”

Apelacija je utvrdila i da nijedan svedok (čitaj Radomir Marković) ne potvrđuje da je Ulemek dolazio kod Radomira Markovića, kako to optužnica navodi.

Pa kaže:

„Okrivljeni Radomir Marković u svojoj odbrani dosledno je negirao da je tom prilikom pozvao svedoka Milorada Ulemeka da dođe kod njega u Beograd i da je došlo tada do nekog sastanka u prisustvu Franka Simatovića i da je bilo kada od njega tako nešto zatražio, u smislu da ukloni neko lice (…) ne potvrđuje navode optužbe da je Milorad Ulemek krajem marta meseca odbio da sa pripadnicima svoje Jedinice izvrši ubistvo Slavka Ćuruvije.”

Za „zemunce” braću Simović, koji su svedočili da su, po nalogu Radomira Markovića, angažovani da uklone ubice Slavka Ćuruvije, Kuraka i Romića (jer mnogo pričaju o tome da su izvršili zločin), sudije su rekle da im ne veruju, iako oni, već u zatvoru, nisu imali nikakvih motiva da o ovome lažu.

Sud kaže: „Sud je utvrdio da su iskazi ovih svedoka iz istrage ne samo nepouzdani, već i da se ne mogu sa sigurnošću prihvatiti kao istiniti.”

Nije dokazano postojanje organizovane kriminalne grupe, kaže Apelacioni sud

Prema zaključku Apelacionog suda, „nije izveden nijedan dokaz u prilog navodima optužbe”, da je takav nalog (ubistvo Ćuruvije prim.nov.) dat od strane NN lica „iz najviših struktura vlasti”. I to je sve.

U presuđenim slučajevima za ubistvo Ivana Stambolića, ubistvo četvorice pripadnika Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali, kao i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, nepobitno je utvrđen model po kome je ubijao režim Slobodana Miloševića: ubistva je naručivao Milošević (odnosno njegova supruga Mirjana Marković) jer je samo on to mogao u autoritarnom režimu i zato što je žrtve smatrao velikom opasnošću za svoj opstanak na vlasti:

– naredba je išla preko, njemu odanog, šefa RDB-a Radomira Markovića (naravno da o tome nisu obaveštavali javnost);

– žrtva je satanizovana u režimskim medijima i na taj način je javnost pripremana da lakše prihvati ubistvo;

– žrtvu su tajno pratili pripadnici Resora državne bezbednosti da bi dojavili i obezbedili ubicama nesmetanu metu;

– ubica je angažovan iz JSO (sam Legija, koji je komandovao jedinicom, nazvao je to “zloupotrebom JSO” i to naveo kao motiv za svoje svedočenje);

– nakon ubistva širene su glasine o tome da je žrtva ubijena iz nečasnih i kriminalnih razloga;

– posle ubistva RDB nastavlja da “radi na predmetu”, tajno prati komunikaciju ljudi koji su bili bliski žrtvi;

– kriminalističkoj policiji se „vezuju ruke” i RDB joj onemogućava pravu istragu ubistva.

Tokom sudskog postupka za ubistvo Slavka Ćuruvije više svedoka je govorilo o tome.

Apelacija: Nije dokazano da je Marković naredio ubistvo Radonjiću 

Nakon što je sud izveo zaključak da ne veruje Legiji i „zemuncima”, nije mu trebalo mnogo muke da „zaključi” da Radomir Marković nije Milanu Radonjiću naredio da organizuje ubistvo. Sud je zaključio: „Logičko zaključivanje prvostepenog suda samo na osnovu odnosa subordinacije između okr. Markovića i Radonjića, nije moglo biti prihvaćeno.”

Apelacija je čvrsto zatvorila oči pred činjenicom da je u dva sudska procesa dokazano da je Marković služio vrhu režima i na isti način izdavao naloge za ubistva.

Apelacija: Nije dokazano da je Radonjić angažovao Romića i Kuraka 

„Tokom postupka nije izveden nijedan dokaz koji bi potvrdio navode optužbe da je okr. Radonjić postigao dogovor o neposrednom izvršenju ubistva sa okr. Kurakom i Romićem.”

Naravno da šef beogradskog centra DB-a nije obavestio javnost kakav je zadatak dao Romiću i Kuraku, ali nikada nije odgovorio na važna pitanja zašto su njemu lično iz minuta u minut operativci koji su pratili Slavka Ćuruviju morali da javljaju o kretanju žrtve… Zašto o njegovom praćenju nije bio obavešten operativac koji je godinama bio zadužen da prati Ćuruviju i o tome svedočio na sudu.

I najvažnije, Radonjić nikada nije objasnio zašto je telefonom razgovarao sa Kurakom upravo u minutima nakon ubistva (naprotiv, on je tvrdio da se sa njim nikad nije čuo, iako podaci sa baznih stanica govore suprotno). Šta je, kao šef beogradske Službe, imao da razgovara sa bivšim pripadnikom JSO, čovekom umešanim i u druge oružane obračune na beogradskom asfaltu. I to baš koji minut nakon ubistva Slavka Ćuruvije. Zašto je dan pred ubistvo i na dan ubistva telefonom učestalo razgovarao sa Kurakom i Romićem?

Za apelaciju važniji izveštaj RDB-a nego svedočenja mnogih pripadnika tajne službe

Apelacija navodi jedno od ključnih svedočenja o tome da je Slavko Ćuruvija netipično tajno praćen da bi bio ubijen, ali ga i odbacuje i to zato što poklanja poverenje izveštaju Resora državne bezbednosti.

Ovako piše u presudi Apelacije:

„Stevan Nikčević, zamenik kako prethodnog načelnika, tako i okrivljenog Milana Radonjića. Iz njegovog kazivanja, proizlazi da je dolaskom Milana Radonjića za načelnika CRDB Beograd negde krajem marta, početkom aprila 1999. godine, nastalo jedno potpuno drugačije postupanje u primeni pravila o radu RDB. Objašnjavao je da je pre ubistva Slavka Ćuruvije isti davao naloge koji su u potpunosti bili mimo delokruga rada RDB, s obzirom da nije poštovao sistem subordinacije koji je bio jedan od osnovnih principa rada Službe i da je davao naloge koji su bili mimo delokruga rada Službe, a konkretno to je značilo da je direktno davao naloge operativcima, a ne po redosledu po kojem je to trebalo da radi.”

„Po njegovom mišljenju, potpuno nerezonski i nejasno je ostalo to da se, s jedne strane, tražilo da se oštećeni Slavko Ćuruvija prati 24 časa, a da se zatim, u popodnevnim časovima, prekine praćenje, te je takvo ponašanje, po mišljenju svedoka, u suprotnosti sa ciljem zbog čega su i mere primenjivane, dakle, da se vide sve njegove aktivnosti. Ovakav vid primene mere tajnog praćenja i obaveštavanja, prema navodima svedoka, bi bio bi opravdan samo u slučaju ukoliko se pripremala primena neke druge mere, kao što je lišenje slobode (ili ubistvo prim.nov.). Pojasnio je da nalog koji je okrivljeni Milan Radonjić dao, vezano za primenu mere tajnog praćenja i osmatranja oštećenog Ćuruvije, nije nezakonit, ali je nestandardan, s obzirom da je predlog trebao da ide ka njemu, a da on da saglasnost, a ne da nalog krene od njega samog.”

Apelacija citira i svedočenje još jednog od ključnih svedoka Zorana Pavića, načelnika tada Devetog (pratećeg) odeljenja CRDB Beograd, da je praćenje i referisanje „bilo u tom trenutku neuobičajeno, jer je bilo suprotno praksi pratećeg odeljenja da se javljaju promene iz sekunda u sekund, već je uobičajeno bilo da se javljaju samo bitne promene.” Ali i ovo svedočenje odbacuje jer poklanja poverenje izveštaju DB-a.

Iako i samo Apelaciono veće utvrđuje da Radonjić nije govorio istinu kad je rekao da je dao pisani nalog za praćenje Ćuruvije, zaključuje ipak da ništa ne povezuje ovo atipično praćenje sa ubistvom Slavka Ćuruvije i da ta okolnost „nije odlučna”, pa to sve i odbacuje.

Branka Prpa „dosledno” negirala da je videla Kuraka i Romića, tvrdi Apelacioni sud

„Svedok oštećena Branka Prpa se dosledno tokom postupka izjašnjavala o činjenici da lice koje je lišilo života Slavka Ćuruviju nisu ni okr. Kurak ni okr. Romić, što je ponovila i na pretresu pred drugostepenim sudom”, kaže Apelacioni sud.

Međutim, svedočenje Branke Prpe o izgledu ubica nije ni blizu pouzdano kao što Apelacioni sud želi da predstavi. Sama Prpa je tom Apelacionom veću rekla u martu 2023. g. da je „sigurnost njenog sećanja bilo samo 60 odsto u trenutku kada je kao ubicu prepoznala pokojnog kriminalca Luku Pejovića”. Uostalom, tokom godina je donekle i menjala svoj opis ubice, a nakon događaja odbila je da o tome svedoči pred kriminalističkom policijom koja je istraživala ubistvo.

Branka Prpa je, kako to tvrdi tužilac i nekoliko policajaca koji su učestvovali u istrazi ubistva, nepouzdan svedok i zbog šoka u kome je bila u trenutku ubistva, zbog udarca pištoljem u glavu zbog kog je bila oblivena krvlju, i zbog svoje dioptrije, pošto su joj naočare spale, i zbog prašine koja se podigla u prolazu kada su u Slavka pucali, i zato što je ubici sa leđa dolazila svetlost u prolazu u kome se ubistvo odigralo – sve su to razlozi zbog kojih su njen iskaz odbacili i tužilac i sudije prvostepenog veća. Ali, Apelacioni sud je ovakvo svedočenje smatrao verodostojnim.