Baba-sera uzvraća udarac

– Je li, jesi ti onaj p, lj, ž? – baš tim rečima me priupita jedan od njih.

Shvatam da misli na PLJiŽ, kažem rutinski: „Taj sam!“, nasmejem se, pa nastavim dalje, već naviknut na nuspojave pojavljivanja na televiziji koji vam ponekad ne daju da ulicom prođete neprimećeno.

Čujem iza sebe da čovek sa šlemom nešto glasno priča dok se udaljavamo, međutim u tim trenucima ne obraćam pažnju šta priča, fokusiran da nađem adresu restorana, onda mi ćerka u jednom trenutku kaže: „Tata, mislim da ovaj tebe psuje…“

Okrećem se u tom momentu i na ulazu u gradilište vidim tog čoveka sa šlemom kako glasno izgovara ceo set psovki očigledno upućenih meni i nestaje iza građevinske ograde.

Hm, pomislim, baš sam neki dan pričao negde kako mi se za sve ove godine novinarstva pod Vučićem nije desila nikakva neprijatnost na ulici i da me raduje to što srećem uglavnom pametnije primerke našeg naroda, koji uglavnom žele da popričaju, slikaju se, razmene koju reč o „ovoj situaciji“…

– Evo ga konačno jedan! – uzdahnem, jer sam odavno imao mali upitnik iznad glave sa pitanjem: „Kako me do sada nije sreo nijedan revnosni gledalac Pinka i predsednikovih konferencija za štampu ili pasionirani čitalac Informera da mi lično objasni šta sve misli o meni nadojen tim produhovljenim elektronsko-štampanim štivima za linč, silovanje, nasilje?“

Onda sam pet dana posle gledao premijerkin intervju Sarapi na Pinku gde je pričala o „politici linča“. Kol’ka Ana Brnabić moraš da budeš da bi išao na Pink da pričaš „o politici linča“? To ti je ko da o pravima Afroamerikanaca pričaš na tribini Kju Kluks Klana. Premijerka je, naravno, na Pinku mislila o politici linča koja se sprovodi nad vlašću od strane – opozicije & svih ostalih koji ne shvataju „ovo ovde“.

Nije, naravno, razmišljala o politici linča koja može da se desi ako kao prvi ili drugi čovek države poimence na Tv-u pominješ umetnike i novinare koji su, eto, nešto rekli o vlastima što se vlastima ne sviđa.

Kao što je predsednik svojevremeno označio PLJiŽ kao neki neprijateljski faktor, te se valjda onaj građevinac iz Dalmatinske ulice javio kao dobrovoljac da me „rasturi“ na ulici biranim psovkama, kad već predsednik nije uspeo da nas, kako je obećavao – svu trojicu „rasturi“ u TV duelu. I sve zbog toga što mi tako ponekad sednemo pa se zezamo.

Premijerka je opisujući u onoj emisiji pregalaštvo i posvećenost Aleksandra Vučića – takođe stigla do nekog prastarog zezanja u nekoj mojoj kolumni, koje je, kako je objasnila, dokaz da šta god oni urade, javi se neko to ne ume da ceni.

– Kada je Aleksandar Vučić bio premijer i išao da priča o toaletima, šta su rekli? Veliki Draža Petrović je rekao da je on premijer baba-sera! – objasnila je Ana Brnabić Sarapi, neobično usplahirena za nekog ko se zalaže za slobodu štampe.

I već čekam da jednog dana opet prođem Dalmatinskom ulicom i sretnem onog neznanog junaka udruženog rada koji će me glasno priupitati pod šlemom:

– Jes ti onaj što je iznervirao premijerku!? Jes ti onaj što je iznervirao i Sarapu? Jes ti onaj što je rekao da je Vučić baba-sera? Jes ti onaj p, lj, ž? – već zamišljam uvod građevinskog radnika, pre no što opet podmetne svoja leđa da sve njih zajedno zaštiti od moje „politike linča“…