Bez kritičkog mišljenja društvo je kolonija kišnih glista

Zašto je društvu neophodna kritička misao i ljudi koji umeju kritički promišljati? Ovo pitanje jednako vredi kao i pitanje: da li nam je neophodno društvo kao takvo – kao zajednica slobodnih građana ili ćemo živeti u državi koje će društvo držati kao taoca nad kojim će sprovoditi represiju i konstantan dril kako bi slobodnog građanina pretvorila u poslušnog podanika?

Država može biti samo okvir raznih standarda koji će pospešiti društvo u svim njegovim oblicima i garantovati mu sigurnost, prava i slobodu izražavanja, a svaki drug oblik mešanja države/vlasti u delovanje i razvoj društva može dovesti samo društvo u opasnost. No, kada država pokuša da opstruira društvo i nametne mu standarde koji će ograničiti njegove slobode, onda imamo stanje koje demokratska društva pretvara u totalitaristička, a ova, opet, teže da društvo u potpunosti vežu za državu/vlast i na taj način potpuno izbrišu granice koje dele društvo od državne represije. Da, ove granice su tanke, kao što je i demokratija krhko i osetljivo biće jer ona jeste suština slobodnog društva (a samo slobodno društvo jeste društvo kao takvo), a njemu, opet, nema života bez ljudi čiji potencijali kritičkog mišljenja jesu garancija da demokratsko društvo ima perspektivu i mogućnost daljneg razvoja. Zato svaka represivna vlast mrzi slobodne ljude koji umeju da iskažu svoj kritički stav, da ga sroče i pokažu javnosti kako bi, istoj toj javnosti, ukazali na loše poteze vlasti.

Javnost jeste jedna od ključnih „institucija“ slobodnog društva jer tu građani imaju mogućnost da čuju mišljenja koja nisu samo instruirana iz domena polit-ekonomskih elita koje, uglavnom, i kreiraju vlast. No, javnost nije samo mogućnost da se iskaže neki stav i mišljenje, ono je i samosvest jednog društva preko koga se reflektuju njegovi standardi, i zato su javnost i javna reč ključni za svako demokratski uređeno društvo. A u kreiranju ove slobodne i javne reči, u modernom društvu, veliku ulogu imaju novinari od čije kritičke nastrojenosti prema vlasti u mnogočemu zavisi i status same vlasti, a to je pak razlog zbog kojeg vlast, u jednom razvijenom demokratskom društvu, dobro pazi šta će i kako će nešto izreći pred novinarima, jer oni nisu samo to da prenesu i obznane volju vlasti već su tu i da je kritikuju i pokažu kakve posledice to može da ima po slobodno društvo i građane.

Novinar nije reporter najnovijih vesti, a ni (r)aporter vlasti – kako bi to sada vlast u Srbiji, na primer, želela da izgleda – kao njen potrčko i medijski poslušnik. Novinar nije uplašeni poltron koji na konferenciji za štampu ne sme da postavi pitanje Aleksandru Vučiću, na primer, mimo onoga što mu je instruirano da pita. Novinar nije ulični kolporter koji jure senzacije i kopa po smeću estradno-političko-ekonomskih starleta i o tome izveštava javnost uz sve idiotske pikanterije iz njihovih rijaliti života. Ali, eto, sticajem okolnosti danas se novinarska profesija svela na ovu vrstu senzacije i izazivanja jeftinih trikova kako bi se svest javnosti olabavila ili pak iščašila i na taj način učinila prijemčivom za instrukcije vlasti. Pravi novinar nikada neće dopustiti da se ova svest opusti već će sve učiniti da je „zategne“, izoštri i pripremi za prepoznavanje svekolikih brljotina vlasti koje ona želi da prikrije od javnosti.

Današnjoj vlasti savršeno odgovaraju novinari (ako se ti i takvi uopšte mogu nazvati novinarima) bulevarske štampe preko koje mogu da plasiraju različite informacije, a one prolaze bez filtera kritičke javnosti i plasiraju se bez potrebe da se dokaže njihova istinitost. Danas, ako ste na vlasti ili ste pak bliski toj „školi mišljenja“, možete da lupetate šta god hoćete i to će žuta štampa preneti kao senzacionalnu vest „posle koje ništa više neće biti isto“ – kako vole da istaknu. Ove slikovnice od novina, gde su gole ženske zadnjice, grudi i „nabildovane“ usne postale obavezna pratnja svih vesti, postoje kako bi ubile svaku želju na bilo kakvo kritičko promišljanje i kako bi od nas napravile poluidiote koji taj medijski sadržaj konzumiraju bez razmišljanja. Ne, nisu smešni, nisu zabavni i nisu samo tu kako bi pružili javnosti jeftinu zabavu – oni postoje kako bi proveli volju vlasti i od slobodnih građana napravili jeftine poslušnike/konzumente koji će bez pitanja upijati u sebe svekolike šarene laže plasirane od tih medijskih fejkova. Da bi građanka/građanin postao redovni konzument ove bulevarske štampe ili pak ostalih medijskih karnevala koje su pod skutima vlasti, ona/on mora biti lišen svakog moralnog obzira ili pijeteta. Takođe nivo razmišljanja se mora svesti na skoro nesvesni level, gde morate biti samo provodnik informacija i ostalog sadržaja, a nikako neko ko će porazmisliti o tom sadržaju ili ga, ne daj bože, kritički promišljati. Zato kritičko novinarstvo u Srbiji danas nema nikakve šanse pored horde zaglupljene i neobrazovane gomile koja bez razmišljanja prihvata sve što joj vlast servira preko svojih medija.

Za poslednje dve i po decenije, razne su vlasti uspele da nivo kritički raspoložene javnosti svedu na tako nizak nivo da ovdašnjem življu možete da plasirate šta god želite; potpuno smo anestezirani i lobotomirani od strane medija koji besramno služe vlasti. Kako razumeti, osim da smo na nivou svesti kišne gliste, objašnjenja ministra vojnog Vulina o tome kako je i od kojeg novca kupio stan u Beogradu? U niti jednoj iole normalnije uređenoj državi ne bi prošlo objašnjenje da je neki ministar kupi stan od novaca koje je dobio od ženine tetke iz Kanade, a da je novac, da bi sve bilo legalno, unosio „parcijalno“ – deo po deo. Tako je ispalo da je ministar Vulin preko dvadeset puta uneo u Srbiju sumu od devet hiljada evra kako bi skupio magičnu cifru od dvesta hiljada. Pa ovo ne bi pas sa maslom kusao… A pri tome je ministar toliko bezobrazan i bahat, pored ovih nesuvislih objašnjenja, da ne želi više ni da govori o ovom slučaju sa tetkinim novcem, te se izdire na novinare i drži im moralne lekcije.

I onda se javnost pita zašto se novinar i urednik „Vranjskih“ Vukašin Obradović odlučio na štrajk glađu… Pa nije to, ljudi moji, samo zbog toga što mu je vlast, svesno i programirano, ubila nedeljnik, već je to i krik čoveka koji više ne može da izdrži presiju banalnosti zla i tzv. tržišne utakmice gde pravila kreiraju ljudi na vlasti, a ta pravila liče na trku na sto metara u kojoj oni imaju 90 metara prednosti, a vama su vezane i ruke i noge i oči. Obradović je „tipična“ žrtva ovog režima koji mu ne može oprostiti jer se usudio kritički razmišljati i o tome i pisati – sve bi mu lakše oprostili, ali ovo naprosto ne mogu. Ova vlast ne samo da ne trpi kritiku svojih odluka i postupaka, one ne trpi ni kritiku kao takvu. Ako ste spremni ovo da prihvatite. onda ste i vi odgovorni za ono što se događa novinaru Obradoviću, ali i celom našem društvu. Da li ste stvarno kišna glista ili slobodno i samosvesno biće koje ume kritički da misli?