Bezbednost novinara – zašto se oslanjamo samo na sebe

Ko se u Srbiji bavi bezbednošću novinara? Sami novinari, naravno. Ili bar oni novinari koji ne žele da karijeru provedu pod državnom „zaštitom“. Zbog toga se nadam da se bar neko (dobronameran) zapitao koliko vremena i snage potrošimo rešavajući ove probleme, koliko nas to odvaja od novinarstva i koliko komplikuje naš, inače stresan, posao.

Spisak znanja i veština potrebnih da biste sačuvali priču i glavu je, u najmanju ruku, predugačak. Naročito ako sa druge strane imate državu i sve njene resurse.

Krenimo od lične bezbednosti. Nakon mnogih prebijanja i ubistava novinara, obijanja njihovih kola i stanova, ne možete da ne razmišljate o tome kada će se nešto od toga desiti vama. Našoj koleginici Dragani prošle godine obili su i ispreturali stan, a „istraga“ i dalje tapka u mestu. Dakle, morate da naučite kako da obezbedite mesto gde živite, da znate šta možete da ostavite u kući ako niste tamo i da nađete način da saznate da li vam je neko tajno ulazio u stan. Dalje, morate da nađete način kako da bezbedno dođete do posla i da se vratite kući. Da budete spremni da pobegnete ili da se, ako treba, branite. Da li neko ko nije biznismen i ne živi u Južnoj Americi treba uopšte i da razmišlja o procedurama u slučaju da bude kidnapovan? Mi moramo.

Naročito je komplikovano do objavljivanja priče sačuvati informacije do kojih smo došli u istraživanju. Glavni akteri naših priča su često funkcioneri koji očigledno koriste državne resurse kako bi saznali šta „zli novinari“ spremaju. Dovoljno je da se pogledaju brojevi „Informera“ u kojima su objavljeni tekstovi o našem uredniku, njegove SMS prepiske i tajno snimljene fotografije sa sagovornikom i jasno je koliko truda država ulaže da sazna sve o nama, o našim istraživanjima i našim izvorima.

Dakle, sa jedne strane su profesionalci (koji su iz nekog razloga sa ozbiljnih problema terorizma i orgnizovanog kriminala prešaltovani na novinare) sa svim raspoloživim državnim resursima, a sa druge strane mi koji se dovijamo da istražimo priču do kraja – ako je moguće bez opstrukcija sa njihove strane. Da bismo uspeli u tome moramo da znamo sve o zaštiti podataka na kompjuteru, bezbednoj komunikaciji i da stalno budemo svesni da smo meta tajnog nadzora – i u kancelariji i na terenu. Ko misli da je to lako, neka pokuša da sa kolegom napravi bilo kakav dogovor, a da ne sme da mu kaže naglas kada dođe do nekog rešenja ili novog otkrića.

Naša najveća odgovornost ipak je zaštita izvora. Naravno da ni u jednoj opciji ne možemo da dozvolimo da bilo ko bude oštećen samo zbog toga što nam je pomogao. Novinarske izvore sistem vidi kao naročito problematične, ponekad kao izdajnike, i često mogu da stradaju više od nas. U celoj priči mi smo im jedini oslonac i nikako ne smemo da ih izneverimo. Dužni smo da organizujemo sigurnu komunikaciju i po svaku cenu sačuvamo njihovu privatnost.

Ljudi i institucije kojima istraživačko novinarstvo teško pada izgleda da pokušavaju da razviju jedan sveobuhvatan pristup „problemu“, pa su ponovo u modi detaljne poreske inspekcije i ministarske tužbe – smišljene da novinare odvoje od posla. Aktuelan je slučaj Nenada Popovića koji se uporno ne pojavljuje na suđenjima u postupcima koje je pokrenuo protiv nas. Verovatno je ideja da izmore zamišljenog protivnika koga očigledno vide u novinarima.

Imajte na umu – dok radimo kao novinari i smišljamo nove metode istraživanja, hteli ili ne, pokušavamo da pratimo i odgovorimo na manje i više maštovite metode junaka naših priča i njima poslušnih „bezbednosnih“ službi.