Bivši starešina UBPOK-a o istrazi o ubistvu Ćuruvije: Mi smo pokušavali da otkrijemo, Služba da sakrije

Janković je pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal u Beogradu naveo da je u „Poskoku“ bio zadužen za istraživanje atentata na Ibarskoj magistrali. Za razliku od drugih operativaca koji su u prethodnih nekoliko ročišta svedočili da nije bilo komunikacije sa kolegama iz ekipa „Poskoka“ koje su istraživale ubistvo Stambolića i Ćuruvije, Janković je naveo da su oni često te informacije razmenjivali i pomagali jedni drugima tokom rada.

Kasnije je, kaže, prešao u Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), gde je, kao starešina, direktno dobijao informacije o ovom slučaju, ali se nije sećao imena ljudi koji su mu ih davali.

Operativcima javne bezbednosti u „Poskoku“, kako je rekao, tokom istrage nije bilo dozvoljeno da ispituju pripadnike Resora državne bezbednosti, te da se posle (kad je formiran UBPOK i kad im je dozvoljeno da obave razgovore sa pripadnicima odeljenja koji su pratili Ćuruviju pred ubistvo, prim. aut.) ispostavilo da DB nije ispitao sve koje je trebalo da ispita, što je „odavalo utisak da mi pokušavamo (nešto) da otkrijemo, a neko pokušava da (to) sakrije“.

Kad je u junu 2001. godine formiran UBPOK i kada su tamo preneti nerešeni predmeti iz „Poskoka“, a među njima i predmet „Ćuruvija“, operativci javne bezbednosti su, kako je rekao Janković, „bili uporni u želji da ispitaju pripadnike jedinice koja je pratila Slavka Ćuruviju“ i „u tome smo na kraju i uspeli“.

Nisu ispitali sve koje je trebalo

Janković je u neometanom delu izlaganja naveo da su operativci pokušali da saznaju nešto više o pratnji Ćuruvije dan pred Uskrs, 10. aprila 1999. godine, koja je bila „simptomatična – i to ne meni, već pripadnicima pratećeg odeljenja RDB“.

„Prema njima, prilično neuobičajeno se insistiralo da se veoma često izveštava komanda, odnosno nadležni rukovodioci. Tako smo saznali da su dobili grdnju da nisu dobro obavili zadatak, da nisu dovoljno često izveštavali. Nakon toga je usledio drugi dan pratnje, sa pojačanim izveštavanjem do trenutka dok Ćuruvija nije zajedno sa Brankom Prpom ušao u Svetogorsku ulicu i uputio se ka ulazu u svoju zgradu. Tu je naređen prekid pratnje“, rekao je Janković.

„U našim nastojanjima da iskopamo neki momenat koji je bitan za razrešenje ili identifikaciju izvršioca, mi smo tragali za nekim pripadnikom pratnje koji nije poslušao naređenje o prekidu i nastavio he da prati, koji je bio tu i mogao da vidi ubistvo… ali nismo uspeli da dođemo do takve osobe. Uspeli smo, međutim, da ispitamo jednu ili dve osobe iz pratnje koju nije obuhvatio DB u prethodnom ispitivanju. Možda im je nešto promaklo ili su procenili da ne treba sve da ispitaju, što je opet na neki način odavalo utisak da neko nešto pokušava da sakrije“, dodao je Janković.

Ko je video beli golf?

Prema Jankovićevoj oceni, veoma je važan bio trenutak u kom je otkriveno postojanje belog golfa, vozila RDB, koji su, prema optužnici, Kurak i Romić koristili na dan ubistva.

„Informacija da je beli golf viđen u Svetogorskoj došla je najpre od pripadnika pratećeg odeljenja koji ga je video u blizini izvršenja krivičnog dela. Oko primopredaje, saznalo se da je taj beli golf morao hitno da se preda, da se dotera iza bombardovane zgrade MUP-a (u Ulici kneza Miloša) i da se prema uputstvima ostave ključevi i kolska knjižica, bez daljeg čekanja. Međutim, kasnilo se sa pronalaskom golfa, došlo je do kontakta i viđenja prilikom primopredaje, a kolega koji je predavao vozilo prepoznao je Ratka Romića. Taj momenat vezuje Romića sa automobilom koji je viđen na mestu zločina, pa se došlo do zaključka da bi to mogao biti detalj koji može da se poveže sa izvršiocima“, ispričao je Janković.

O tome da je video beli golf u Svetogorskoj ulici, tokom saslušanja 2007. godine govorio je pripadnik pratećeg odeljenja Aleksandar Ranković, ali je pred sudskim većem povukao taj iskaz.

Svedok Lazar Janković je rekao da se u celu priču o belom golfu kasnije uključio pripadnik rezervnog sastava RDB Marko Žarković, tvrdnjom da je on dužio beli golf i da ga je on vozio 11. aprila 1999. godine, na dan ubistva Slavka Ćuruvije.

„Tvrdi da je bio u Sabornoj crkvi sa nekim kozacima ili atamanima tog dana“, rekao je Janković.

Na višestruko ponovljena pitanja advokata odbrane i okrivljenog Ratka Romića da kaže od koga je on saznao da je beli golf viđen u Svetogorskoj, Janković nije mogao da se seti. Posle predočavanja sudije Snežane Jovanović, koja mu je pročitala deo njegovog iskaza iz 2007, gde se navodi da je rekao da je taj podatak dobio od pripadnika RDB Momira Gavrilovića, ubijenog u avgustu 2001. godine, setio se i rekao da ostaje pri toj tvrdnji.

Ipak, nije znao ko je video beli golf, niti od koga je ta informacija inicijalno potekla.

Na pitanje sudije o tome da li su nešto našli u kolskoj knjižici iz belog golfa, ovaj svedok je izjavio da je u njoj bilo „mnogo praznih mesta“, odnosno da u njoj nije, kao što pravila nalažu, bila upisana kilometraža i nije bilo potpisa onog ko je sipao benzin.

Ratko Romić u svojoj odbrani tvrdi da je beli golf koristio samo jedan dan, 8. aprila, i da ga je vratio. Ovo vozilo, prema optužnici, korišćeno je na dan ubistva. Poseduje skrivenu radio-stanicu preko koje su izvršioci mogli da prate komunikaciju između pripadnika pratećeg odeljenja i tako u svakom trenutku znaju gde je Ćuruvija i kad je pratnja povučena.

Romića demantuju preko baznih stanica

Janković je izjavio da je jedan od svedoka demantovao tvrdnje Ratka Romića da je na dan ubistva Slavka Ćuruvije bio kod kuće i slavio rođendan svoje kćerke.

– Odakle vam ta informacija? – upitao je Romić

– Informacija je potekla iz upoređivanja telefonskih baznih stanica.

– Ko vam je to rekao?

– Neko ko je radio u tom segmentu istrage.

– Ko je vršio analizu baznih stanica?

– Operativci zaduženi da rade taj posao – rekao je Janković.

Advokati odbrane, kao i okrivljeni, tvrde da bazne stanice nisu ni postojale 1999. godine i da ih mobilni operateri, tada Mobtel i Telekom, nisu ni mogli imati. Tužilaštvo tvrdi suprotno.

Adem i Meda

Svedok Janković je govorio i o tome da je indicijama da su ubistvo organizovali pripadnici RDB-a doprinelo i to što su čuli da je blizu lica mesta „na nekoj tabli ili cedulji“ pisalo „Adem“ što, kada se pročita unatraške, glasi „Meda“. Kako je bilo „opštepoznato“ da je to nadimak Milana Radonjića, na osnovu toga su zaključili da bi taj natpis mogao da bude neki trag.

Na pitanje Milana Radonjića kako su to logički zaključili i da li je Adem mogao da bude neko drugi, ili da li je Meda mogao da bude (Veselin) Meda Raičević, brat poznatog kriminalca (Vojislava) Voje Amerikanca, Janković je naveo da „niko tada nije pominjao Medu Raičevića“.

Inače, i na pitanje Zore Dobričanin Nikodinović, advokatice optuženih Radonjića i Romića, zašto su odbacili prepoznavanje kriminalca Luke Pejovića od strane Branke Prpe kao mogućeg ubicu i držali se informacija koje su se isključivo ticale do DB-a, Janković je rekao da su indicije ukazivale na to da je DB umešan.

„To je zbog činjenice da je Ćuruvija tog dana praćen, da je prateći aparat bio u određenom režimu, da je pratnja iznenada obustavljena i da je ubistvo praktično izvršeno naočigled DB-a“, istakao je svedok.

Prepoznavanje s fotografije dosta nepouzdano

Odgovarajući na pitanja zamenika tužioca Milenka Mandića o svojim saznanjima vezanim za detalje praćenja Slavka Ćuruvije, Janković je rekao da je čuo da je Stevan Nikčević, nekadašnji zamenik Milana Radonjića u CRDB Beograd (kasnije koministar unutrašnjih poslova), izneo dosije „Ćuran“ iz Službe, da taj dosije nije čitao i da ne zna zašto je Ćuruvija praćen, ali da je bilo simptomatično to da čovek koji je u RDB bio zadužen za Ćuruviju, Predrag Gikić (prisluškivao Ćuruviju od druge polovine 1998. godine), nije bio obavešten da RDB prati Ćuruviju u smenama 24 sata tog aprila 1999. godine.

Isto tako, Janković je ispričao da je u Svetogorskoj ulici postojao kafić „Smaragd“, u kome su posetioci viđali pripadnike pratećeg odeljenja. U to vreme kad je Ćuruvija praćen očevici su, kaže, primetili čudne stvari, da dolaze ljudi sa radio-stanicama, da ulaze i izlaze sa kesama sa hranom. Identifikovani su, kaže, kao pripadnici pratećeg odeljenja RDB, ali Janković nije mogao da precizira ko ih je i na osnovu čega identifikovao.

Tokom unakrsnog ispitivanja, odbrana okrivljenih je naročito insistirala na pitanju zašto se u istrazi nije jednaka pažnja posvećivala prepoznavanju Luke Pejovića kao mogućeg izvršioca ubistva, kad je već postojalo prepoznavanje, doduše ne stoprocentno, od Branke Prpe, jedinog očevica i žrtve ove tragedije.

„Prepoznavanje preko fotografije je dosta nepouzdana metoda. Ja znam da vi dovodite u sumnju moju kompetentnost, ali ja sam tih prepoznavanja uradio dva miliona, i tvrdim da je ta metoda nepouzdana“, odgovorio je Janković.

Da li je bilo razmene informacija ili ne?

Odbrana je insistirala i na podacima o tome ko je i kada (da li u vreme „Sablje“, „Poskoka“ ili UBPOK-a) saopštavao svedoku informacije o detaljima istrage o ubistvu Slavka Ćuruvije.

Trojica pripadnika „Poskoka“ dan ranije su, međutim, tvrdila da pripadnici jedinice nisu između sebe razmenjivali podatke o tome dokle se došlo sa istragom.

Svedok Janković ostao je čvrsto pri iskazu da su u okviru „Poskoka“ kolege među sobom razmenjivale, kako je rekao, problemske informacije.

„Mi smo sedeli i razmenjivali informacije, komentarisali probleme koje smo imali u vezi sa ispitivanjem pojedinih lica, u komunikaciji sa Resorom državne bezbednosti, detalje do kojih se došlo“, rekao je on.

Nešto slično je, dan ranije, rekao i šef „Poskoka“, penzionisani pukovnik Mile Novaković, tvrdeći da je svakodnevno, na kraju radnog vremena, razmenjivao informacije o tome dokle se stiglo sa istragama.