Bodrožić: Tabloidni mediji su slika i prilika ljudskih profila koji su zajahali vlast

On je pre svega novinar koji poštuje etički kodeks profesije, a mnogi ga pamte kao medijskog radnika koji je krajem devedestih I početkom dvehiljaditih osuđivan u sudovima u Srbiji zbog svojih  tektova, a zatim je postao prvi novinar u našoj zemlji koji je dobio spor protiv države pred Komiteton Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Njujorku, kao i dva spora pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Od 1991. je u novinarstvu od rada u lokalnim medijima do osnivanja nedeljnika “Kikindske”, a za Biltten UGS Nezavisnost potpuno otvoreno govori o razlozima zbog kojih mediji u Srbiji danas idu ka dnu.

– Zakoračili smo u izbornu godinu i u tom kontekstu možemo govoriti o medijskim slobodama. Upravo nepostojanje zadovoljavajućeg stepena slobode medija u Srbiji jedan je od razloga zbog kojeg deo opozicije najavljuje bojkot izbora. Da li možemo očekivati upravo suprotno, umesto da se obezbedi sloboda medija, da u predizbornoj kampanji i nacionalni i lokalni mediji budu izloženi još većem pritisku? U tom smislu kakva su predviđanja za stanje u medijima u ovoj izbornoj, 2020. godini?

Ne treba ništa predviđati, već se sve jasno vidi, a dovoljno je osvrnuti se samo na prve tri nedelje ove godine i konstatovati da Aleksandar Vučić i njegova organizovana grupa ne žele da ispuste kontrolu nad većinom medija u zemlji, od televizija sa nacionalnom frekvencijom, preko tabloida do skoro svih lokalnih televizija, portala, radio stanica i novina. Naježim se kad pomislim šta nas još sve čeka do izbora, a i posle njih, jer režim je u neprekidnoj izbornoj kampanji i bez prestanka i ikakvog zazora iz dana u dan ubija svojom propagandom moždane vijuge svojih građana.

– Mediji redovno padaju na ispitu i kada je u pitanju izveštavanje o temama kao što su rodno zasnovano nasilje, trgovina ljudima itd. Obilje senzacionalizma, iznošenja detalja zločina, opravdavanje osumnjičenog, optuživanje žrtve, stereotipno izveštavanje itd. U tome prednjače tabloidi. Reakcija na neetičko izveštavanje najščešće stigne samo sa adrese ženskih NVO i pojedinki i pojedinaca. REM najčešće ne reaguje, a Savet za štampu nema snagu. Jasno je da vlast neguje i finansira tabloide i tabloidno izveštavanje, ali da li je moguće da država ne želi da se obračuna sa neetičkim izveštavanjem o ovim temama i zašto? Da li i takvo novinarstvo pogoduje vladajućim strukturama?

Ti tabloidni mediji su slika i prilika ljudskih profila koji su zajahali vlast. U čemu je razlika između obraćanja Vučića na konferencijama za medije i naslovne strane Informera ili Srpskog telegrafa? Pa, nema razlike, i jedno i drugo je neprimerena, netična i nebulozna propaganda, sačinjena od samohvale, laži, spinova i posebno kriminalizacije i difamacije svih koji drugačije misle i govore. Taj šešeljevski narativ nije nikada napustio njegove učenike, bez obzira što su danas organizovani u drugoj partiji, i takvi ljudi su operisani od obzira čak i prema žrtvama i nemoćnima. Kad su takvi na vlasti, onda se njihove replike u medijima slobodno razmašu i u javnom prostoru nametnu revolveraško novinarstvo, a sve to nema ko da sankcioniše, pošto su institucije i kontrolna tela takođe okupirali pokvarenjaci.

– Institucije I kontrolna tela kao da su se malo vratile u kolosek kada je reč o poslednjem velikom  slučaju neetičkog izveštavanja, otmici devojčice Monike Karimanović. To je bila prava ilustracija dna do kojeg su stigli mediji, ali tim povodom je reagovala ministarka Zorana Mihajlović, zatim je Ministarstvo kulture i informisanja podnelo prekršajne prijave protiv tri tabloida zbog kršenja Zakona o informisanju i medijima i taman kada neko pomisli da je resorno ministarstvo počelo da radi svoj posao,  stigne novi apsurd, Ministarstvo najavljuje prekšajnu prijavu nedeljniku Vreme zbog teksta „Zlo vreba sa kioska“  u kojem se argumentovano osuđuje medijsko lešinarstvo režimskih tabloida.  Tekst je sadržao i fotografije naslovnih strana tabloida i to je bio argument za prijavu. Šta to govori? Da li je poruka koju ministarstvo želi da pošallje, svi ste isti (i Informer i Vreme) ili je nešto drugo u pitanju?

Taj slučaj je pokazao da ne postoji dno kada su u pitanju ti koji su okupirali državu, medije, ekonomiju i sve druge segmente društva. Ministarstvo je konačno malo oštrije reagovalo protiv te bezobzirne i brutalne prakse tabloida, ali je ubrzo moralo malo da se iskupi pred vođom, pa je podneta prekršajna prijava i protiv Vremena. Taj manevar je sasvim u skladu da njihovom dosadašnjom strategijom relativizacije svake afere ili problema u koje su involvirani ili umešani.

– Inače, poruka “svi ste isti” provlači se na raznim stranama. Svi sindikati su isti, svaka vlast, političari, mediji,  rukovodstvo javnih servisa itd. Koliko je opasna takva generalizacija?

Prvo su godinama nametali mantru kako su bivši zloupotrebljavali vlast i krali, a kako su oni pravedni, slobodnoljubivi i pošteni, a u poslednje vreme, kako do dobrog dela javnosti dolaze podaci o njihovim brojnim prevarama i zloupotrebama, počeli su da prosipaju priču kako su svi isti i kad je već tako nema potrebe da se menja vlast, po principu: to nam je što nam je. Oni jedan dobar deo građana drže pod kontrolom, na razne načine, i to im je dovoljno za većinu na izborima, pošto opoziciju sistematski kriminalizuju i fragmentiraju, a opozicione glasače zastrašuju, a veliki broj ljudi koji su manje zainteresovane za politiku ili one koji su se razočarali i izgubili veru u bilo kakve promene na bolje, žele još više da umrtve i na taj način odgurnu od pomisli da izađu na izbore i glasaju za neku drugu opciju.

– Iako iz godine u godinu krše Kodeks novinara Srbije, tabloidima se dodeljuju milionski iznosi na konkursima za finansiranje medijskih sadržaja. Da li ti je realno da zamisliš  vlast koja neće imati svoje tabloide koji kreiraju sliku društva kakva im odgovara? Da li danas imamo mehanizam kojim bismo mogli da se obračunamo sa tabloidnim novinarima i novinarkama i najpre uredništvom ?

Mehanizmi postoje i u slučaju da su na vlasti političari koji drže do moralnih i demokratskih vrednosti, medijska scena bi mogla brzo da se upristoji. Ne možemo očekivati da ne postoje tabloidi, ali sigurno da bi vlasnici i urednici takvih medija, u slučaju da institucije, kontrolna i regulatorna tela rade svoj posao, dobro razmislili pre nego što bi objavili neku poternicu i bljuvotinu.

– Situaciju u medijima možda najbolje ilustruje izveštavanje o aktuelnim aferama vlasti, npr. Krušik. S jedne strane imamo profesionalne medije koji pokreću ovakve teme, traže odgovore, analitički pristupaju temi, otkrivaju afere, s druge strane  režimski tabloidi najčešće kreiraju nove događaje, afere koji  bi trebalo da skrenu pažnju sa realnih problema, a negde na sredini su mediji poput javnih servisa koji po pravilu izbegavaju te vruće teme ili samo daju pojedine reakcije na njih, da li mediji sa ovakvom podelom snaga ipak imaju moć da drmaju kavez, pokrenu tužilaštva, ruše vlade i sl? Slobodnih medija ima, ali kolika je njihova moć?

Na sreću i dalje postoje novinari koji nisu korumpirani i koji nisu preleteli u propagandiste i trovače, ali uticaj medija u kojima rade je ograničen, jer ih Vučičev režim na razne načine opstruiše i sputava. Poslednji slučaj sa izbacivanjem programa N1 iz ponude Telekomovih kablovskih operatora to najbolje pokazuje. Znači, u mesec dana je blizu 300.000 domaćinstava ostalo bez mogućnosti da prati ovu televiziju, i time je oko milion građana lišeno mogućnosti da čuje i glas opozicije ili javnih ličnosti koje drugačije govore od Vučića, a koje možemo videti samo na N1.

– Veliki broj medijskih radnika i radnica u informativi danas drži se „sigurne zone“. Kako kažu rade svoj posao, samo čitaju vesti koje je neko drugi napisao itd. Možemo li naći razumevanje za te ljude (mnogi su opterećeni niskim zaradama, siromaštvom, strahom, agencijskim zapošljavanjem…) Ili je takvo poimanje posla nespojivo sa našim profesijom?

Socijalna slika našeg društva je katastrofalna, iako živimo u „zlatnom dobu“, kako nam iz dana u dan ponavljaju Vučić i njegovi epigoni, mnogi su danas savili kičme jer im je gola egzistencija dovedena u pitanje. I nisu to samo novinari, već i zaposleni u drugim profesijama izgubili dignitet i pristaju na mnogo toga što se kosi sa profesionalnom i ljudskom etikom. U novinarstvu tu eroziju morala i časti vidimo jasnije pa smo možda nepravedno kao esnaf izdvojeni, a neki koji potpisuju lažne analize vazduha, frizirane ekonomske brojke ili plagirane diplome i doktorate ostanu nevidljivi i neobeleženi. Nemam mnogo razumevanja za te nazovi kolege novinare i siguran sam da se većina njih sama sebe stidi, i mislim da im je to najveća kazna, ne moram ja još da ih gazim.

– Nezavisno udruženje novinara Srbije je u septembru 2017. sa UGS Nezavisnost uspostavilo stratešku saradnju. Ona se ogleda u zajedničkoj usmerenosti ka osnovnim vrednostima slobode, jednakosti, pravde, solidarnosti, vladavine prava, kulturnog i javnog dijaloga itd. Zaključen je, dakle, Memorandum o saradnji. Koliko je ona važna za osnaživanje profesije i pojedinaca? Mislim prvenstveno na medijske radnike i radnice koje ne rade u savršenim sistemima, ali ipak lično drže do etičkih standarda.

UGS Nezavisnost je praktično učestvovao u osnivanju NUNS-a i mi smo od prvog dana veoma bliski i mnogo toga smo u prethodne dve i po decenije, koliko postoji naše udruženje, zajedno uradili. Pre tri godine to je na neki način dodatno oblikovano tim strateškim dokumentom i sada imamo nekoliko konkretnih projekata sa kojima želimo da našim članovima obezbedimo bolje uslove za rad, od profesionalnih sloboda do radničkih prava. Verujem da ćemo uskoro imati i jednu konkretnu akciju kada je RTS u pitanju, jer ta medijska kuća je poslednjih godina ponovo postala paradigma loše situacije kada su mediji i sloboda izražavanja u pitanju.

– U martu će biti godinu dana od kada si postao predsednik NUNS-a, kako ti danas izgeda taj zadatak, veći ili manji izazov ?

To što sam predsednik najznačajnijeg novinarskog udruženja je za mene velika čast i velika odgovornost. Situacija je veoma loša, s obzirom koliko naših članova ne radi ili radi u lošim uslovima i sa malim platama, i koliko je njih pretprelo fizičke i verbalne napade, pretnje i razne oblike pritisaka. Trudimo se, u saradnji sa bliskim udruženjima i organizacijama, da stanje popravimo, da pružimo podršku i zaštitu ugroženima i da damo doprinos u, za nas izgleda neprestajnoj borbi za slobodu medija i izražavanja. Nadam se da će ovaj nakaradni sistem uskoro propasti i da ćemo dobiti priliku da učestvujemo u stvaranju boljeg, slobodnijeg i prosperitetnijeg društva, a do tada nam ne preostaje ništa drugo no da se držimo zajedno i tako pokušamo da se odbranimo od napada i pritisaka.