Svaki uzbunjivač je ovozemaljsko otelotvorenje antičkog mita o Prometeju. Mimo volje bogova koji ne mare mnogo za ljude on daruje vatru istine čovečanstvu, ali ostaje usamljen, prokažen i osuđen na patnju i bol koju mu nanosi orao koji mu svaki dan kljuca jetru, koja mu preko noći ponovo sraste.
Osećaj da mu orao kljuca utrobu verovatno je imao i Aleksandar Obradović u preko 20 dana beznađa kada se ceo represivni aparat sručio na njega. Osećate se okovano u tamnici, usamljeni i prepušteni sami sebi. Niko ko bi vam pomogao ni ne zna za vas. Ne znate da li da brinite za sebe ili za porodicu koja brine za vas, a ne zna kako da vam pomogne i savete kojih „dobronamernika“ da posluša.
Aleksandar Obradović je čovek koji dostavio medijima dokaze o umešanosti oca ministra policije u međunarodnu trgovinu oružjem. Nije time otvorio Pandorinu kutiju iz koje su izašla sva zla ovdašnje politike, samo je prineo baklju koje je osvetlelo bratstvo prljavih – prljavih ruku, prljavih poslova, prljavog novca.
Bratstvo prljavih je očigledno preuzelo institucije sistema. Ne znaju ko je rušio u Savamali; ko je ubio Olivera; poput crvenkape se izgube po kopaoničkim šumama kada treba srušiti nelegalan objekat na Pančićevom vrhu; obavezno zalutaju kada treba da nađu adrese osuđenih narko dilera – navijača; ne znaju da premotaju kasetu Stanikinog ubistva… Ali su zato za tri dana saznali ko je Arms Watch – u dostavio podatke o švercu oružja.
Pravnik ne sme biti toliko neodgovaran da iznosi decidirane presude pre nego što pogleda sudski predmet. Toliko neodgovorni su samo javni funkcioneri kada unapred svojim protivnicima lepe etiketu kriminalaca, iako Evropski sud za ljudska prava takva postupanja najviših državnih funkcionera smatra kršenjem pretpostavke nevinosti.
Ipak, iako kao pravnik ne mogu govoriti sa stoprocentnom sigurnošću, duboko verujem da je Aleksandar Obradović nevin i da ne postoje neki ozbiljni gresi srpskog Prometeja. „Prljav veš“ i „kosturi iz ormani“ su, čast izuzecima, najjači socijalni kapital za napredovanje društvenom lestvicom. Prljavštine iz dosijea službi bezbednosti pretvorene su u tražene CV kvalifikaciju koje lansiraju ljude u orbite moći, na funkcije gde se postavljaju marionete. U sistemu u kome se organizuju špaliri podrške funkcionerima koji su optuženi za seksualna uznemiravanja i paljenja kuće novinarima, plagirani doktorati ili falsifikovane diplome smatraju formalnim uslovom za mesto ministra, od navijača kriminalaca stvara pretorijanska garda, ozbiljne brljotine bi Aleksandra Obradovića zapravo vinule visoko u hijerahiji vladajućeg sistema i obezbedile mu zaštitu umesto progonstva. Čak i da je u pitanju sukob „unutar porodice“, njegovo zatvaranje bi bilo objavljeno uz medijsku pompu i fanfare kako se vlast obračunava sa „mangupima iz sopstvenih redova“. Aleksandar nije otkrio nikakvu poslovnu tajnu. Nije mogao otkriti ni državnu tajnu. Otkrio je kriminal koji bratstvo čine krijući se iza države. Ali oni nisu država. Oni nisu Srbija.
Ono što posebno zabrinjava je da 20 dana o ovom hapšenju nije bilo ni traga ni glasa, a optuženog je branio advokat po službenoj dužnosti koji očigledno nije naročito vodio računa o interesu klijenta. Aleksandru je bilo uskraćeno pravo na odbranu. Zašto je uopšte bilo potrebe da se drži u zatvoru? On nije pravnosnažno osuđen, a pritvor je poslednja opcija koja se može odrediti samo u izuzetnim okolnostima kao krajnja mera (ultima ratio) u slučaju da postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela, uništavanja dokaza, bekstva ili je reč o teškom krivičnom delu. Na prvi pogled očigledno je da se u njegovom slučaju ni o jednoj od ovih stvari ne može biti reči. Sistem u kome se 20 dana ništa ne zna o zatvoreniku decenije, samo jedna sitna nijansa deli od sistema u kome može da vas nema!
Aleksandar Obradović je srpska kombinacija Snoudena koji otkriva anomalije sistema i Drajfusa koji nevin leži u zatvoru dok se od javnosti kriju informacije o njegovoj „krivici“ koje nema. U Americi je Snouden otkrio grehe „duboke države“ u bezbednosnom sektoru, dok u Obradović otkriva nepočinstva u trgovini oružjem iza koje očigledno stoje „dubok džep“. Drajfus je francuski oficir nevino osuđen zbog nepostojeć špijunaže na kaznu doživotnog zatvora, čiji je zatvorski staž bio u trećoj godini, dok ga pritisak francuske javnosti predvođene Emilom Zolom nije oslobodio.
Ako pobrojane anomalije našeg pravosudnog sistema izazivaju zebnju, reakcija javnosti i organizovanje ljudi bude nadu. Ništa od toga ne bi bilo da novinar NIN-a Vuk Cvijić nije otkrio ovu aferu, ali i da se građani nisu organizovali putem društvenih mreža i na poziv Inicijative žena Srbije krenuli sa organizovanjem protesta ispred zatvora. Značajnu ulogu su odgrali i oni mediji (na žalost malobrajni) koji su izveštavali o ovom slučaju. Za medije sa nacionalnom frekvencijom, ovo je afera decenije koja se još uvek nije desila! Posebno bitno je istaći da su veliku ulogu odigrale i društvene mreže, pre svega tviter koji je goreo tražeći pravdu za srpskog Drajfusa i poslužio za brzo organizovanje. Ako se vratimo na mit o Prometeju, orla ubija Herakule još jedan mitski heroj. Narod koji se bori za svoja prava ima zapravo herkulovsku snagu. Кao što je glasila parola protesta: „Solidarnost je naša snaga!“
Pouka ovog događaja jeste da online aktivizam može biti pretočen u realnu akciju, koja podrazumeva odvajanje zadnjica od fotelja. Najbitnije je prestati da se prebrojavamo i kukamo zašto drugi ne izlaze. Dođimo kada možemo i probajmo da dovedemo makar još jednu osobu. Ponekad je dovoljno samo dati sve od sebe. LJudi jesu moć! A za lavinu je ponekad dovoljno samo nekoliko grudvi.
Autor je predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti – UZUZ
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.