Budućnost je u internet televiziji

Slobodan Arežina trenutno je menadžer projekta u Televiziji Vojvodina. Nakon dve godine suđenja, na prvoj instanci, potom Apelacionom sudu, četiri svedoka, obilja dokumenata, našao se, kaže, u istoj tački na kojoj je bio pre prve tužbe. Podneo je tužbu, s obzirom na to da je reč o „providnom pokušaju dezavuisanja sudskih odluka“.

Sagovornik Remarkera, nekada prepoznatljivo lice iz Beogradske hronike, potom otpušteni novinar sa dugogodišnjim angažmanom u više domaćih i inostranih medija, urednik u Radiju Slobodna Evropa, govori o medijskoj slici Srbije, profesionalnom novinarstvu, propagandi…Kaže i to da su za pokretanje internet televizije potrebno oko tri meseca i relativno mala sredstva

„Mislim da ne postoji alternativa onome što bismo nazvali režimskim medijima. Nema tog odgovora koji bi bio dovoljno jak da se napravi balans, odgovor je mnogo slabiji nego devedesetih. Tada smo imali i mnogo veći broj i jače medije koji su se ponašali kao profesionalni. Već sam govorio da je rešenje u ovom trenutku jaka internet televizija, koja bi bila objektivna, profesionalna nepristrasna, ne opoziciona, ni režimska, nego profesionalna. Oko 70 odsto ljudi je u dnevnom kontaktu na internetu. Potencijalna publika bi bila široka, uz reemitovanje na lokalnim televizijama to bi mogla da bude impozantan broj potencijalnih gledalaca. Ali, da televizija ima svoju programsku šemu, jasno usmerenje, da je, pre svega, informativna, edukativna, dokumentarna. Mislim da bi taj projekat imao mnogo manje problema i prepreka, nego što su nekad pokušaji sa televizijama imali. Jer, sada je televizija kao medij demistifikovana. Svaki malo bolji telefon, android, je kamera, montažni sto, deca prave klipove na takvim telefonima, svaki je i link, može se poslati izveštaj sa bilo koje tačke u Srbiji u vrlo kratkom roku.

Naravno, trebalo bi sadržajno i produkciono osmisliti takvu televiziju. Ali, umesto jednog ili dva takva jaka medija, sajtove koji su zadovoljni svojim rezultatima, srećni su ljudi koji rade na njima, a efekti su veoma mali“, kaže naš sagovornik.

*U „slučaju Arežina“ sudaraju se dve karakteristike vladajućeg sistema, sprečavanje slobodnog informisanja i urušeni pravosudni sistem?

Razmišljao sam da li da potpisujem ponuđeni ugovor za menadžera projekta. Savet kancelarije Beljanski koja me zastupa bio je da potpišem, jer, ako se ponuđeni aneks ugovora ne potpiše, sudska praksa govori da sudovi staju na stranu poslodavca. A nakon potpisivanja mogu da na sudu obaram to što sam potpisao. Apsurdno, ali sudska praksa je takva.

Jednim potezom dovedena je u pitanje suština građanskog društva, sloboda govora i pravna zaštita koja bi trebalo da bude za sve jednaka. Na prvoj redovnoj sednici Upravnog odbora posle izbora, doneta je odluka o smeni programskog direktora. Bez pravno valjane procedure i bez argumenata. Tadašnja gledanost programa bila je veća nego sadašnja, a sadašnju su stvorili ljudi iz Upravnog odbora svojim kadrovskim i drugim rešenjima. U vreme kada sam bio programski direktor, gledanost je dostigla rekorde, mereno i na godišnjem, mesečnom i dnevnom nivou. Dakle, nije to bio jedan „pik“, to je bio apsolutni rekord za koji sam siguran da neće biti ponovljen.
Posle tih rekorda, ukinut je signal TV Vojvodine na predaajniku Avala i centralna Srbija nije mogla da vidi TV Vojvodina. I dobar deo građana u Vojvodini, kojima je Avala idealni predajnik, nije mogao da vidi. Kada smo se žalili, rečeno nam je da građani slobodno mogu da okrenu svoje antene, recimo ka Čotu. I, naravno, kada je taj signal za dobar deo građana Vojvodine ukinut, došlo je do pada gledanosti. I to, tvrdim i sad, samo zbog programa koji je emitovan na TV Vojvodine. Jer, drugih razloga nije bilo.

To je bio pad u odnosu na rekorde o kojima sam govorio, ali oni su se pozvali na to da gledanost smanjena. Pri čemu, i taj smanjeni rejting, daleko, daleko je veći nego današnji.
To bi neko, da ima malo časti i profesionalnog obraza, trebalo da prizna. Pošto nemaju, neće to uraditi.

*Pravosuđe?

Apelacioni sud je doneo presudu po kojoj moram da budem ponovo postavljen na mesto programskog direktora. U obrazloženju se navodi da se celokupno stanje vraća na ono kakvo je bilo pre moje smene, da se poništavaju sve odluke od te sednice koja je bila u maju 2016. Oni su onda odigrali krajnje naivnu, pa, mogao bih da kažem, i zabrinjavajuće glupu igru.

*Bahatu, možda?

Bahatost, ipak, podrazumeva da je neko nešto smislio, da je imao neki plan, lukavost. Ovo je zabrinjavajuće glupo; zabrinjavajuće je da ljudi koji imaju te pozicije, moć, mogu da budu do te mere nesposobni. Oni smisle da meni daju zvanje programskog direktora, a da onog koga su izabrali ne smene! Iako u dokumentima RT Vojvodina, Statutu, sistematizaciji, stoji da je izvršilac jedan. Odmah sam im predao žalbu u kojoj se kaže da je to funkcionalno nemoguće. Jer, ne može jednog dana da za program odgovara jedan, a drugog dana drugi čovek. I da je protivzakonito, jer se krše interna dokumenta Kuće.

Oni su to odbili, da bi mi kroz neko vreme dali otkaz, sa obrazloženjem koje sam ja napisao, da je funkcionalno nemoguće imati dva programska direktora.
U tome je rušenje pravnog sistema, našli su se dovoljno moćnim da dezavuišu izvršnu sudsku odluku.A ta je odluka izvršna bez pogovora.

*Kako ocenjujete današnju medijsku sliku, koje su karakteristike medijskog prostora, kakav je i koliki prostor za kritičko mišljenje?

Očajna je medijska slika, prostora za kritiku je manje i u fizičkom smislu, možda je strašnije to što je u smislu mentalnog prostora došlo do mentalnog zagušenja. Sve je manje ljudi koji su u stanju da rade i ponašaju se kao profesionalni novinari, s druge strane, bojim se da je, ka posledica svega što se dešava, sve manje ljudi kojima je to potrebno. I to je najstrašnije.

*Mislite na profesionalce, ili na gledaoce?

U poslu ostaje sve manje ljudi koji imaju šta da kažu, kao urednici, novinari. A drugo, sve je manje tržište za rad takvih ljudi. Bojim se da, u moru informacija koje plutaju internetom, gubi se ono što zovemo profesionalno urađenom informacijom. Mislim da se ljudi koji razlikuju dobro od zla, pravu informaciju od laži, povlače u sebe, prave neke mikro zajednice u kojima nisu aktivni deo društva. U tom smislu je veoma loša medijska slika, jer, nema slobodnog protoka informacija i slobodnog protoka ideja. A to je za svako društvo, pogotovu za društvo ranjivo kao naše, pogubno.

*Nameće se komparacija sa režimom Slobodana Miloševića. Možete li da, iz ove perspektive, ukažete na trenutak u kojem su se mediji pretvorili u propagandna oruđa? Je li to velika čistka na RTS 1992, u kojoj ste i sami ostali bez posla i da li je sve ovo nekakav logičan sled?

Svakako da postoji veza, a razlika je tadašnja spremnost na požrtvovanost i profesionalnu borbu. Sve manje je profesionalnih aktera. Ja sam dobio otkaz, ostao bez posla, sa porodicom, radio razne stvari, tezge. Da bi 1997. postao direktor i glavni urednik TV Mladenovac, kada je lokalnu vlast osvojila Koalicija Zajedno. Kada je vlast iz Beograda krenula da zatvara tu televiziju, 30 mladih ljudi se sa mnom zaključalo u prostorije, fizički smo ih sprečili da preuzmu Televiziju. I to je bilo strašno vreme devedesetih, ali svi smo bili sigurni da to treba raditi, da, koliko god dugo to radimo, činimo nešto ispravno, borimo se za ono u šta verujemo.
Te želje da se nešto promeni danas je malo, nedovoljno u svakom slučaju, da se unapredi ovo društvo, učini pravednim, rezistentnim na korupciju, kriminal. Malo je ljudi u ovoj našoj, novinarskoj sferi, spremnih da poture glavu pod kopačku i rizikuju. I mi smo, kao novinarska zajednica, bitno tome doprineli.

*Ako već nije bilo lustracije, može li nešto da se pokrene, sada već ne od nule, nego iz minusa. Mislite li da moguće vraćanje umrežavanju slobodnih medija, karakteristici medijskog prostora u vreme Miloševića?

Udruženja moraju, govorim o onima koji stvarno zastupaju novinare (UNS, NUNS, NDNV), da naprave precizan registar novinara – profisionalaca i profesionalnih medija. I reći da ti ljudi rade po standardima koji se zovu novinarstvo, da se određeni mediji uređuju, štampaju, emituju po standardima koji su profesionalno novinarstvo. Saopštiti „Sve što čitate, slušate i gledate, a nije na ovom spisku, činite na vlastiti rizik i rizik svoje porodice“. Neko mora to da uradi, da odvoji novinarstvo od propagande, profesionalno od plaćenog novinarstva…

*Odgovor bi bio da se ponovo prave zloslutni spiskovi…

Zaboravimo društvenu misiju, novinarstvo je posao koji je, pre svega, profesionalan. To je kao kad bismo stavili u istu ravan one koji leče zato što su završili medicinski fakultet, specijalizaciju i one koji to rade uz pomoć bele magije i tarot karata. I ovi drugi kažu da leče. Ali ih ne stavljamo u isti koš sa lekarima čije znanje je priznato. Zašto bismo izjednačavali list koji se isključivo bavi propagandom, koji svesno, od urednika do onoga koji potpisuje tekst, objavljuje laži, sa redakcijom koja radi objektivno.
Razumem da bi tu neko nešto podozrevao, to bi bio spisak onih koji dobro rade, njime se ne bi tražilo da se zabrani nekom da radi, ali, dajte da objasnimo zajednici i pojedincima ko radi profesionalno, a ko ne.

*To bi bila, uslovno rečeno, cehovska lustracija?

Da, cehovska lustracija. Idealno bi bilo kada bi postojala zajednička lista, ali može svako udruženje da ima svoju, pa da čovek upoređuje. Pogubno je to što se kao novinari predstavljaju ljudi koji nemaju veze s novinarstvom. Kao kad bi se neko predstavio kao statičar, arhitekta i zidao zgradu, a završio je za mesara. I stavimo 60 porodica u zgradu čiju je statiku proverio mesar, ne, to nam ne pada na pamet. A da novinar truje javnost iako nije novinar, to nam ne smeta. Veća je opasnost i šteta koju može da načini zlonameran i neprofesionalan novinar.

*Može li se, nakon incidenata, pretnji, sukoba, očekivati da, budući da se zna ko su među novinarima mete, režim posegne za ogoljenom silom?

To je u bliskoj korelaciji. Spremnost za napade na medije i novinare je veća ukoliko je ukupno situacija sa medijima lošija. Ukoliko su mediji jači, građani, konačno, birači, doživljavaju kao udarac na sebe. Tamo gde su mediji kilavi, pocepani, građani ih ne doživljavaju kao sebe, što daje slobodu za napade. Ako bi se ideja slobode medija promovisala na pravi, profesionalan način, time bi mogućnosti za napade i ugrožavanje takvih medija bile manje.

Tamo gde počinju mistifikacije, nestaje prostor za ono što podrazumevamo pod profesionalnim medijima.