CENZURA IZNUTRA (5): Kad novinari utihnu

Od ukupno 23 novinara i urednika koji su odgovorili na neki od upitnika korišćenih za ranije tekstove Cenzolovkine serije o mehanizmima cenzure, devetoro ih je pominjalo autocenzuru, iako se pitanja nisu ticala te pojave. Sada, kada smo direktno upitali učesnike naše ankete da li sami pribegavaju autocenzuri i da li su to primetili kod svojih kolega, dobili smo znatno manji broj odgovora nego obično (samo 11), a među njima je čak šest novinara i urednika ustvrdilo da ne cenzurišu sami sebe.

Jedan od urednika je to pripisao ne svojoj hrabrosti, već okolnostima.

„Zavedena je strahovlada, pita se jedan čovek bez obzira na njegove kvalifikacije, oblast rada, znanje. U mnogima medijima vlada nezadovoljstvo, mobing i stalna pretnja otkazima“

„Na poslednjih nekoliko poslova novinari su mi donosili tekstove koji su već bili autocenzurisani, jer novinari dobro znaju šta se sme, a šta ne sme. Kako to znaju, ne znam, ja im nisam govorio. Isto je i s vestima koje prenosim iz drugih medija“, kaže on.

Ostalih petoro tvrde da su sami odlučili da uvek rade po savesti. Međutim, čak troje od tih pet osoba kaže da je autocenzuru primetilo kod svojih kolega, i to u velikom broju slučajeva. Znači li to da je ovu pojavu lakše primetiti ili priznati kada je reč o nekom drugom?

Zanimljivo je da najčešće novinari srednje i starije generacije sklonost ka autocenzuri primećuju kod svojih mlađih kolega.

„Kada smo radili foto-priču o klincima koji su na automobile lepili nalepnice ‘Ne parkiraj bahato’, fotograf i ja smo birali fotke, a tada mlada i neiskusna novinarka koja se slučajno našla tu sugerisala nam je da ne može ići jedna fotka jer se vidi bahato parkirano vozilo firme koja se reklamira u našem listu. Takva stvar fotografu i meni sa višedecenijskim iskustvom ne bi pala na pamet, što nam govori koliko su mozgovi mladih naraštaja indoktrinirani cenzorskom uređivačkom politikom“, prepričava jedan od naših sagovornika epizodu iz jednog prestoničkog tabloida.

„Neposlušni su dobijali otkaze na koje nismo reagovali ni mi, kolege iz redakcije, ni novinarska udruženja, koja možda i nisu znala. Ne sećam se da je bilo galame, rasprave, negodovanja“

Jedna od tih mlađih novinarki objašnjava da to misteriozno znanje potiče upravo od starijih kolega-urednika.

„Kad urednik nekoliko puta interveniše u nekom tekstu, ja sama shvatim da to ne treba da pišem, a nekad mi urednik jasno da do znanja da nešto ne možemo da pustimo“, kaže ona.

Ovaj „način učenja“ potvrđuju i neke od njenih starijih kolega.

„Autocenzura se sama nameće jer vidiš politiku kuće u kojoj radiš. Ako nešto nije u skladu s tim, onda prosto ignorišeš fakte koji mogu da ‘pokvare odnose'“, objašnjava novinarka koja je radila u više dnevnih i nedeljnih novina.

Ima, međutim, i surovijih „lekcija“.

„Ako se usudiš da predložiš ili napišeš nešto nepodobno, automatski si kod urednika podvrgnut podsmehu, nekad i pred grupom njihovih poltrona, pred kojima te predstave kao neznalicu, i tome slično. Shodno tome, nema ti druge nego da odustaneš“, kaže novinar jednog dnevnog lista.

„Očekivati da neko uporno radi ono što neće proći deluje kao konstantno udaranje glavom o zid. A to ne donosi dobro nikome, novinar gotovo sigurno ostaje bez posla ili ga gledaju kao budalu“, pridružuje se njegov kolega, koji napominje da „autocenzura“ uopšte nije odgovarajući naziv za ovu pojavu. „Pre bih to nazvao ucenom“, kaže on.

„Očekivati da neko uporno radi ono što neće proći deluje kao konstantno udaranje glavom o zid. A to ne donosi dobro nikome, novinar gotovo sigurno ostaje bez posla ili ga gledaju kao budalu… Autocenzura nije odgovarajući naziv za ovu pojavu. Pre bih to nazvao ucenom“

Strah od gubitka posla glavni je uzrok raširenosti samocenzure, gotovo su jednoglasni svi novinari i urednici koji priznaju postojanje te pojave. „Što sam stariji, sve više imam razumevanja za to. Ljudi moraju od nečeg da žive i hrane gladna usta. Uostalom, koliko je revolucionara iz devedesetih pojelo govno i postaše novi Vučelići i Komrakovi“, rezigniran je jedan od naših sagovornika sa dugogodišnjim stažom.

Rezignacija preovlađuje i u odgovorima na pitanje kako se novinari mire sa opšteprisutnom autocenzurom.

„Nekada smo tvrdili da to ne radimo, zatim smo se zgražavali, onda smo se nemoćno sprdali, a sada ćutimo. Kao kad imaš rak i shvatiš da hemoterapija neće pomoći“, kaže novinar jednog internet portala. „Nedavno smo neke kolege i ja konstatovali da su stvari otišle toliko daleko da je ovaj posao potpuno obesmišljen. Svaki pokušaj da se nešto odradi onako kako struka nalaže postao je uzaludan, pa ljudi automatski dižu ruke. Zato su najbolji među nama digli sidro i ostavili novinarstvo, a ono malo ljudi što valja i što je ostalo u struci planira isto to. Došli su ‘neki novi klinci’, koji nemaju blama da rade najprljavije stvari i da sebe nazivaju novinarima. Takvi, štaviše, bolje i brže napreduju od nas idealista. I zato je novinarstvo u Srbiji umrlo. Ne verujem u njegovu reanimaciju. Menadžment je pobedio, jer novinari nisu mogli da se odupru“, kaže novinar i urednik jedne velike prestoničke medijske kuće.

A šta se dešava kad neko odbije da pristane na cenzuru i autocenzuru? Prvo, naši sagovornici kažu da je takvih slučajeva danas manje nego pre dve-tri godine, zato što su mnoge redakcije još tada temeljno očišćene od svih spremnih da pruže otpor urušavanju profesionalnih standarda.

Drugo, kada je reč o novinarima i urednicima zaposlenim na crno, preko omladinske zadruge, po ugovoru o delu ili na određeno vreme (da, ima i urednika koji su godinama u takvom statusu), procedura je jednostavna.

„Neposlušni su dobijali otkaze na koje nismo reagovali ni mi, kolege iz redakcije, ni novinarska udruženja, koja možda i nisu znala. Ne sećam se da je bilo galame, rasprave, negodovanja. Nepodobne bi nadređeni pozvao u kancelariju i saopštio im da ‘nažalost moraju da prekinu saradnju’. Zašto – uvek je, bar meni, bilo nedorečeno“, prenosi jedan od učesnika u anketi atmosferu iz jedne velike beogradske redakcije.

„Došli su ‘neki novi klinci’, koji nemaju blama da rade najprljavije stvari i da sebe nazivaju novinarima. Takvi, štaviše, bolje i brže napreduju od nas idealista. I zato je novinarstvo u Srbiji umrlo. Ne verujem u njegovu reanimaciju. Menadžment je pobedio, jer novinari nisu mogli da se odupru“

Kada je reč o stalno zaposlenima koji prave kompanijama ovu vrstu problema, kod njih bi poslodavac, bez legitimnog razloga za otkaz, morao da isplati nekakvu otpremninu. Poslodavcu, naravno, to ne pada na pamet, već se, da bi se „problem“ rešio, pristupa mobingu. „Češće sam imao probleme kada sam hteo da  otvaram neke teme za koje ‘nije bilo vreme’. Zbog toga sam bio malo ismevan, a malo sklanjan sa strane. Manja plata, meseci noćnih smena, status honorarca, jurenje grešaka i slično. I, naravno, odsustvo priznanja kada se urade dobre stvari. Firmu sam kasnije i napustio usled nemogućnosti da radim“, prenosi sopstveno iskustvo jedan od naših sagovornika.

Taj scenario, ismevanje, smanjenje plate, premeštanje na nižu poziciju (tako su renomirani ali neposlušni novinari u jednoj medijskoj kući sa više dnevnih i nedeljnih izdanja dobijali radno mesto „pomoćnika novinara“ sa platom od 20.000 dinara), uz marginalizovanje do mere da te više niko i ne šalje na novinarske zadatke, potvrdilo je više naših sagovornika iz više medijskih kuća. Ako se zbog toga „ne smiriš“ ili ne odeš sam, na kraju dobiješ otkaz, makar i nezakonit. Samo je jedna od učesnica naše ankete rekla da zna za koleginicu koja je zbog ovog „toplog zeca“ podnela tužbu za mobing. Jer, ako se pročuje da si sklon „tužakanju“, teško ćeš naći novi posao.

Ali, čak i u „sterilizovanim“ redakcijama, menadžment i uredništvo smatraju da je potrebno održavati atmosferu straha.

„U nekoliko redakcija u kojima su mi prilike poznate preslikan je model organizacija države. Zavedena je strahovlada, pita se jedan čovek bez obzira na njegove kvalifikacije, oblast rada, znanje. U mnogima medijima vlada nezadovoljstvo, mobing i stalna pretnja otkazima“, kaže urednica sa višedecenijskim iskustvom.

 Ilustracija: izvor, redizajn: Cenzolovka