Čongradin: Neću tužiti Šešelja

„Mislim da je mnogo ljudi trebalo da podnese tužbu protiv njega. On je osuđeni ratni zločinac i trebao bi da bude lustriran. Ono što on izgovara, i dan-danas je brutalno, ne prema meni, ne prema nama, nego prema žrtvama genocida, ratnih zločina, svega onoga zbog čega je on zapravo i osuđen u Hagu i zbog čega nije osuđen u Hagu. Stvarno ne vidim da bih trebala da uzmem ni dinara od njega, to mi je dosta perverzno“, objašnjava Čongradin.

Kurspahić: Evropski kriterij – poštovanje Srebrenice

Sagovornica Radija Slobodna Evropa, između ostalog, govori o tome da li je uplašena za svoju bezbednost, zbog čega Srbija ni nakon 24 godine ne priznaje srebrenički genocid, te kako je razumela ćutanje iz redova vlasti kada je reč o Šešeljevom ispadu.

RSE: Kako ste doživeli to što je Šešelj izjavio u parlamentu?

Čongradin: Dosta neosetljivo, jer o genocidu pišem dosta dugo. Ako bi me neko pitao šta radim u životu, rekla bih da pišem o genocidu, pišem o ratnim zločinima i pišem o suočavanju sa prošlošću. Mislim da je to najvažnija i najprioritetnija tema u ovom društvu, obzirom na to da se nismo ni približili nekom pragu, gde bi smo mogli da kažemo da smo krenuli sa tim procesom suočavanja, koji je neophodan i nužan, da bi smo mogli dalje da otvorimo druge teme, kao što su korupcija i ostale stvari, koje su užasno važne za javni interes.

Mislim da se kod nas dešava jedan fenomen koji će verovatno biti zabeležen i u svetskoj istoriji, a to je da smo, i posle 24 godine, sve dalje od toga, umesto da smo sve bliže da se suočimo sa tim strašnim stvarima koje su počinjene u naše ime, u ime nas koji smo tada bili deca, naših roditelja i nekih klinaca, koji su se posle rodili, i tome slično. Dosta je to perverzno.

Meni je bilo drago što me je Šešelj prozvao u Skupštini jer sam znala da će to da ode u neke medije koji su dostupni ljudima i široj javnosti i da će o tome da se priča. Ne osećam nikakvo nespokojstvo ili neku nebezbednost ili nestabilnost zbog toga što me je Šešelj prozvao u Skupštini.

RSE: Ne plašite se zbog toga što on i ljudi oko njega imaju istoriju nasilnih ispada?

Čongradin: Dosta dugo prisustvujem njegovim napadima na druge ljude i dosta dugo saosećam sa drugim ljudima koje on napada. Sada je on i mene napao. Stvarno ne želim da zvučim neskromno, ali to nije toliko važno, jer on napada tolike ljude unazad toliko dugo godina. On je osuđeni ratni zločinac, čovek koji je poterao ljude iz svojih kuća, koji je inspirisao ubistva na osnovu nacionalne i verske pripadnosti. Tu imamo posla sa jednim čovekom koji je toliko zla naneo ovoj državi i ovim građanima, da stvarno više ne verujem da on postoji.

RSE: A, da li postoji ideja „velike Srbije“, čiji je on glavni zastupnik?

Čongradin: Da. To je dosta čudno u odnosu na Crnu Goru sada. Opet ideja „velike Srbije“ počinje da dobija svoje obrise. Interesantno je kako se režim, odnosno Aleksandar Vučić, preko nekih svojih elita obraća u odnosu na Crnu Goru, to dosta izgleda kao Boris Tadić (predsednik Srbije od 2004. do 2012. godine, prim. RSE), kao i Vojislav Koštunica (predsednik Savezne Republike Jugoslavije od 2000 do 2003 i premijer Srbije od 2004. do 2008.) i svi ti petooktobarski junaci. Oni su svi nastavili tu politiku projekta „velike Srbije“, svako na svoj način. Tadić ima neke svoje karakteristike, pa je on to radio na svoj način, Vučić je tu dosta brutalniji. Nije važno na koji način neko izražava suštinu politike koju zastupa. Imam utisak da je to sve vreme isto, od 1990. do 2020.

RSE: Ali, Vučić ne propušta, kada priča o Bosni i Hercegovini, da kaže da se za Srbiju celovitost BiH ne dovodi u pitanje?

Čongradin: Da, zato što je on manipulator. Imam utisak da on nekako računa da taj plebs, o kome on toliko priča i koji glasa za njega, da oni imaju razumevanja za to da kada on iznese poruke evropskim prijateljima, da oni shvataju da je to za naše dobro, da on sada laže za naše dobro. Mislim da smo već došli do tog nivoa njegovog rezonovanja i marketinškog nastupa.

Negiranje genocida na sajtu Ministarstva spoljnih poslova Srbije

On to kaže kao da očekuju od njih da oni skapiraju da on zapravo fejkuje i da se on obraća Evropi, od koje bi trebalo, da mi kao društvo, a pogotovo on, dobijemo nekakve privilegije. Ranije je kao balansirao između očekivanja, koja dolaze sa Zapada, i između onoga šta biračko telo od njega očekuje. Sada imam utisak da ima neku konekciju sa biračkim telom, da ga ono razume kada kaže da se zalaže za to.

RSE: Vratimo se još malo na događaj koji je povod ovog razgovora. Da li planirate da podnesete tužbu protiv Šešelja?

Čongradin: Ne, stvarno neću. Mislim da je mnogo ljudi trebalo da podnese tužbu protiv njega. On je osuđeni ratni zločinac, trebao bi da bude lustriran. Ne poznajem pravo, ali imam neki odnos prema ljudskosti. On ne bi smeo nikako da učestvuje u javnom životu. Ono što on izgovara i dan-danas je brutalno, ne prema meni, ne prema nama, nego prema žrtvama genocida, ratnih zločina, svega onoga zbog čega je on zapravo i osuđen u Hagu i zbog čega nije osuđen u Hagu. Stvarno ne vidim da bih trebala da uzmem ni dinara od njega, to mi je dosta perverzno.

Vlast ćuti o Šešelju, kao i o Srebrenici

RSE: Kako ste razumeli tišinu koja dolazi iz redova vladajuće Srpske napredne stranke?

Čongradin: To mi deluje kao i njihov odnos prema genocidu u Srebrenici. Srpska napredna stranka, Vučić i vladajuća elita je došla na neku razinu u kojoj više uopšte ne reaguje na to, i to je njihova reakcija. Znači, to je neki njihov maksimum koji mogu da daju, a to je da ćute.

Kada je Vučić išao u Srebrenicu, pre nekoliko godina, kada je kamenovan, on je taj svoj odlazak dobro pripremio u Srbiji kod biračkog tela, tako što je na najbrutalniji, najsuroviji, najprimitivniji način negirao genocid u Srebrenici. Zajedno sa međunarodnim faktorima, koji je na našoj strani, on je sprečio da se usvoji Rezolucija o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama. Otišao je tamo misleći da je samo njegova pojava tamo već dovoljna da doživi neki katarzični momenat. Ali to uopšte nije bilo dovoljno jer je tome prethodilo jedno brutalno negiranje genocida i vređanje žrtava genocida. Tako da je meni ćutanje u ovom trenutku ekvivalent tome.

Vlast u Srbiji, vladajuća elita, ne umeju drugačije, oni ni ne smeju drugačije da reaguju na genocid u kojem su učestvovali, koji su inspirisali. Mi smo možda naivno verovali, zajedno da našim evropskim prijateljima, da će oni biti u stanju da ga prevaziđu i da će biti u stanju da se suoče sami sa sobom i sa prošlošću i da društvo dovedu u neke razine. Da se sazna istina o tome šta se zaista tamo desilo.

To se zaista pokazalo naivno i dosta je bilo idiotski očekivati tako nešto, da ljudi, koji su inspirisali i koji su učestvovali u politici devedesetih, tokom ratova, koji su svojim javnim nastupima i svojim delima zapravo podržavali taj najstrašniji zločin na svetu, koji može da postoji, da će oni društvo da izvedu na put koji će predstavljati normalizaciju odnosa sa narodima bivše Jugoslavije i sa onima nad kojima smo mi počinili strašne zločine.

Predsednica Skupštine Srbije Šešelja ne kažnjava

RSE: Da li vas čudi to što se predsednica Narodne skupštine Maja Gojković nije oglasila, obzirom na to da je i sama svojevremeno tvrdila da je izložena brutalnom nasilju opozicionih poslanika Dveri?

Čongradin: To je nekako kao da smo pali sa Marsa. Maja Gojković je bila članica Srpske radikalne stranke i bila je političarka i devedesetih godina. Sve te stvari koje su se naknadno događale… Oni verovatno jesu atakovali na nju, Dveri nisu pristojna stranka. Ali, ona je na čelu parlamenta koji vodi korumpirana i ratnozločinačka vlast. Šta god da ona kaže, znam da to nije izraz nikakve promišljenosti, logike, emocije. Znam da je to dirigovano od strane jedne vrlo zlokobne politike. Ne mogu to ni da komentarišem, ni da kvalifikujem.

RSE: Istog dana, čini mi se, kada se dogodio taj verbalni napad na vas, mediji su preneli vest da je vulgarnim napadima, od strane članova Srpske napredne stranke u Valjevu, bila izložena novinarka Darija Ranković. U parlamentu Srbije gotovo da ne prođe zasedanje na kojem poslanici vladajuće koalicije ne iznose niz uvreda na medije i novinare koji kritički pišu ili izveštavaju o vlasti. Kakve posledice nosi ovakvo disciplinovanje nepodobnih medija?

Čongradin: Nama u Beogradu može da bude teško, ali mogu da zamislim kakav je pakao na lokalnom nivou, gde su zajednice male, gde postoji vrlo malo slobodnih medija, gde su svi, pretpostavljam, pod kontrolom vlasti. Gde ljudi koji pokušavaju da se bave javnim radom, javnim interesom, nailaze na razne prepreke. Dosta je neprijatno, iz pozicije Beograda, uopšte pričati o bilo kakvoj ugroženosti.

Ugroženost na lokalu je sigurno milijardu puta drastičnija i ima mnogo gore posledice po najobičniji život ljudi koji se time bave, na njihovu decu, koja idu u školu, njihove plate, njihov socijalni i društveni status. Samo mogu da zamislim koji je to horor. To je toliki horor, da možeš samo da zaćutiš i zaplačeš, jer ne znaš šta da radiš. Koliko su tek to hrabri ljudi, kada u malim, lokalnim sredinama, istupe i kažu ono što misle. Kako su uopšte došli do toga što misle i kolika je hrabrost potrebna da u maloj sredini izraziš svoj stav?

Ne optužujem obične ljude, koji čine tu običnu zajednicu u većinskom smislu. Ti ljudi su siromašni i medijski izmanipulisani, izloženi raznim vrstama prisile, propagande i nasilja. Mogu da zamislim situaciju u kojoj se neko od njih drugačije postavi i kako prolazi.

Promene ne donose čuda, već u rad i istrajnost

RSE: Kada govorimo o takozvanim običnim ljudima, da li mi njih potcenjujemo kada ih amnestiramo od odgovornosti, uz konstataciju da su siromašni ili izmanipulisani?

Čongradin: Oni jesu izmanipulisani, oni su suštinski izmanipulisani do dna. Mislim da ne treba od običnog čoveka, koji živi sa 30.000 dinara mesečno, i ima porodicu, koji živi u nekom od srpskih gradova i zavisi mu život od političke pripadnosti, zavisi mu da li će imati posao ili neće, očekivati ništa. Oni su žrtve, gotovo isto kao žrtve koje su direktno fizičke, žrtve ovoga režima, ove velikosrpske politike. Oni su odmah drugi.

RSE: Kako se onda dolazi do promene unutar jednog ovakvog sistema, ako znamo da promene nosi masa, nose mali ljudi?

Čongradin: O tome sam dosta razmišljala. Mislim da je potrebno veliko angažovanje pojedinca koji stvara vrlo male pomake i čini mnogo malih pomaka. Ne kažem da nešto razumem i da sam u pravu, ali mogu da garantujem da to osećam u stomaku, srcu i glavi. Ako to već tako osećam, hajde da dam sve od sebe. Hajde da svi ljudi koji se tako osećaju daju sve od sebe i onda ćemo mi napraviti ogroman trud. To određuje život od jutra do mraka. Kada bi svi tako uradili, kada bi dali sve od sebe, to bi za nas bili veliki životni pomaci. Ali gledano iz iskustva, takvi ljudi moraju da se gomilaju i to je dug proces.

Ne verujem u čuda. Čuda možda i mogu da se dogode, ali ne treba polagati nadu u njih. Treba se uzdati u to da se radi punom parom i da se trpi puno. Treba verovati u prirodne procese, ali i u doslednost i istrajnost. To sve nije popularno, ali je jedino izvesno što vodi do pomaka na bolje.

RSE: Vratimo se na trenutak na medijsku situaciju u Srbiji. Evropska komisija je u svom izveštaju o napretku Srbije, iz novembra 2018. godine, navela da opšte okruženje i dalje nije pogodno za ostvarivanje slobode medija i izražavanja. Kritike dolaze i iz međunarodne organizacije Reporteri bez granica. Može li taj međunarodni faktor donekle popraviti medijsku situaciju u zemlji?

Čongradin: Može, jer on direktno ima uticaj na Vučića. Postoje neke situacije u kojima se Vučić ponaša kao odgovoran političar, ali u celom kontekstu nikada. Nekada on daje izjave, koje očekuju evropski partneri i oni koji traže od njega da izvrši neke obećane obaveze. On daje te izjave, mi pomislimo da je to, to, ali iza tih izjava ne stoji iskustvo. To nam govori koliki je to sve fejk.

Bjeregard: Srbija najgori primer kršenja medijskih sloboda na Balkanu

RSE: Kako objašnjavate to što, iako istraživanja pokazuju da predsednik Srbije Aleksandar Vučić, i dalje ima ubedljivu podršku građana, on i njegova stranka oštro reaguju na svaku kritiku upućenu vlasti?

Čongradin: Imam utisak kao da je to Vučićeva svest. On tako reaguje. Zašto bi Vučić reagovao na neki marginalni list, kao što je „Danas“? Imam utisak da je to patologija – hoću da se svidim svima, a onima kojima se ne sviđam, želim da ih nema, pa makar oni činili i najmanju zajednicu na svetu. On ima potrebu da vlada svima, da nema onih koji ga ne prihvataju nema. Možda mu i trebaju neprijatelji da bi održavao taj realiti u javnosti.

Negiranje genocida otkriva postojanje savesti

RSE: U autorskom tekstu, koji ste napisali povodom Šešeljevog napada, između ostalog mu se zahvaljujete što je temu genocida u Srebrenici vratio u fokus ovdašnje javnosti. Zbog čega je 24 godine kasnije, u srpskom društvu i dalje hrabrost reći da je u Srebrenici počinjen genocid, uprkos presudama međunarodnog suda i snimcima na kojima se vidi kako pripadnici paravojne jedinice „Škorpioni” likvidiraju maloletne Bošnjake?

Čongradin: To znamo vi i ja i verovatno možemo da napravimo popis od 1.000 do 2.000 ljudi koji to znaju. Ne verujem da su obični ljudi u ovoj zemlji koji glasaju za Vučića genocidni. To su ljudi koji imaju potrebu da genocid negiraju. Oni imaju potrebu da kaž, za sebe i za društvo u kome žive da nije počinjen genocid, što je veliki korak od onog društva koje je taj genocid afirmisalo i reklamiralo i propagiralo.

Dakle, to su siromašni ljudi koje su ratni profiteri iskoristili i obogatili se na njima, slali ih u smrt. Mislim da je na njima izvršeno ogromno nasilje. Običan čovek u Srbiji ne podržava genocid, već ga negira.

RSE: Mislite da negiranje genocida zapravo pokazuje postojanje savesti?

Čongradin: Tako je. Tako sam to počela da razumem. Počela sam da razumem projekat „velike Srbije“, koji je prihvaćen u toj većinskoj Srbiji, ne kao usvajanje, nego kao odbranu jer njima je sve vreme servirano da su oni ugroženi i da će neko da dođe i da će neko njih da ugrozi i da će neko njima nešto da uradi. To sve ide u kombinaciji sa drastičnim siromaštvom.

Ne smemo da zaboravimo da živimo u društvu koje je najsiromašnije u Evropi, to je u stvari najveća tragedija danas. Moramo da poređamo prioritete, dakle ne možeš za ratnog profitera, za osuđenog ratnog zločinca i zlikovca da kažeš da je lopov, ako nisi ustanovio na osnovu čega je on stekao sve te svoje privilegije. On je njih stekao na osnovu ratnog zločina, genocida i etničkih čišćenja. To važi za ovdašnju vlast i za onu prethodnu vlast i za onu prethodnu vlast i tome slično. To su ratni profiteri. Oni su profitirali tako što su opljačkali sopstvene građane, čineći od njih monstrume, zločince i ubice uz pomoć medijske propagande, stavljajući ih u okolnosti koje su kod njih izazivale životinjske strahove, da su ugroženi. Ja to tako razumem.

Ta negirana reč genocid

Ne mogu više uopšte da nekog običnog čoveka u Srbiji, koji glasa za Šešelja ili koji podržava Aleksandra Vučića da kažem da sa njim nešto nije u redu. On je sasvim normalan. To je sasvim normalna reakcija u odnosu na to kakvom nasilju je izložen. Mislim da ne bi mnogo drugačije ponašali ni neki drugi evropski narodi, za koje mi smatramo da su napredniji od nas, koji imaju mnogo demokratskije sisteme u kojima žive i naprednije društvo, da su izloženi istom tom pritisku, od istih tih zlikovaca. Ovde je jako nasilje prisutno sve vreme.

RSE: Kako se boriti protiv tog nasilja, iz ugla običnog, malog čoveka?

Čongradin: Nikako. Mislim da ne treba imati očekivanja od malog, običnog čoveka. Očekivati od njega da se on sada bori za sebe, mislim da je to dosta brutalno. Dosta je to bezizlazna situacija. Kao što sam rekla, verujem da su bitni mali pomaci nekih ljudi koji imaju privilegiju da o tome uopšte misle.

Mediji kao saučesnici u negiranju genocida

RSE: Pomenuli ste tokom ovog razgovora da i sadašnja vlast i prethodna vlast, odnosno stranke koje su sada većinom u opoziciji, učestvuju u tom negiranju genocida. Kuda vodi takvo poricanje?

Čongradin: Vodi u novo i novo dno. Budimo realni, iza svih trendova u društvu, koji se pojavljuju, mora da postoji neki materijalni i finansijski interes. Zna se ko u ovoj državi ima novca.

RSE: A, gde je tu odgovornost medija? Kada pogledate naslovne stranice novina na trafikama, da li je preoštra ocena da su mejnstrim mediji postali saučesnici u negiranju ratnih zločina?

Čongradin: Ne, nije. Mejnstrim mediji su i ranije bili ti isti saučesnici. Mislim da je to stvar stila, da mi od toga nikada nismo odstupili. Radila sam kao novinarka i za vreme vlasti Borisa Tadića. Imala sam uvid u to na koji način oni to rade. To je isto bilo dosta brutalno i lažno, profiterski i tome slično, kao što je ovo sada. Iako je ovo dosta gadnije.

Hajde da se bavimo suštinom, da se ne bavimo više stilom i tim nekim površinskim fenomenima. Treba da se identifikuje problem i da se tim problemom bavimo i da niko ko se u to upleo i ko je iz toga izašao kompromitovan više nema pristup našim parama. To je prva stvar. Na kraju to se svede na to da mi kao duboko siromašno, korumpirano, društvo živimo dosta tragičnim svakodnevnim životom koji se svodi na bolest koja ne može da se izleči, na loše obrazovanje. Kao da smo to zaslužili, a nismo zaslužili. To su stvarno obični ljudi, koji nisu ni za šta krivi.

RSE: Neko bi rekao, moć je kod običnih ljudi glasački listić i da postoji izbor, da je uvek postojao.Devedesetih godina postojao je Građanski savez Srbije, dakle bilo je alternative, ali je odluka većine bila neka druga opcija.

Čongradin: Da, jer je to drugo bilo glasnije. Nisu ljudi u suštini loši. Obični ljudi u Srbiji su verovatno isti ljudi kao u Danskoj, Finskoj, Engleskoj, SAD-u. Dovoljno su zli i dovoljno su dobri kao i svi drugi ostali ljudi na planeti. Ako imaš već ovu situaciju, pa nećeš da okriviš običnog čoveka, već da okriviš te koji su izvršili nasilje nad njima. Kod nas postoje samo žešći nasilnici nad sopstvenim građanima i društvom, u odnosu na druga društva.

RSE: Naravno da je prvenstveno kriv onaj ko ima poluge moći, ali do tih poluga moći dolazi tako što mu neko da poverenje na izborima.

Čongradin: Da, ali on je već unapred priredio sebi uslove da pobedi na tim izborima. Stvarno mislim da čoveku koji će reći da je trebalo počiniti genocid nad srebreničkim muslimanima treba pomoć, jer sa njim nešto ozbiljno nije u redu. Ali, mislim da su to retki slučajevi. U društvu imamo trend negiranja i relativizacije, što je mnogo bolje, nego ovo drugo. Čak i da je ovo drugo slučaj, treba se time baviti, a ne reći da je to šljam, ‘ajde da ga zgazimo. Na tome vladaju ratni profiteri, nad takvim okolnostima.

Sve je već utvrđeno za Srebrenicu i Sarajevo

RSE: Ove godine ste prvi put prisustvovali dženazi u Srebrenici. Tekst koji ste tim povodom napisali nosi naslov „Zašto nisam napisala izveštaj iz Srebrenice”. Kakva osećanja donosite iz tog grada?

Čongradin: Postoje neke situacije u našoj modernoj istoriji, u kojima ljudi koji se bave poslom kojim se i ja bavim plaču, dosta plaču. I ja dosta plačem. Plačem zato što je reč o drastičnim slučajevima i nemaju baš svi prilike i „privilegiju“ da se bave ovim temama kojim se ja bavim u Srbiji.

Utisak koji nosim odande je dosta konfuzan, dosta emotivan, dosta je i očekivan. Unazad 15 godina pišem takve vrste tekstova i uopšte nisam razmišljala o tome da ću sada proizvesti nekakvu reakciju. Isto tako ni pre dve godine nisam razmišljala da će moja kolumna o novoizabranom gradonačelniku Srebrenice (Mladen Grujičić, prim. RSE), koji je odobrio da 11. jula bude promocija knjige Ljiljane Bulatović koja veliča (osuđenog ratnog zločinca) Ratka Mladića, da izazove to, da ja, zajedno sa listom i odgovornim urednicima, idem na sud časti novinarskog udruženja u Srbiji. Svih. Tu je čak bio i YUCOM, prvi put sam čula da tako nešto postoji u Srbiji. Bilo mi je dosta čudno kako to da mene Milorad Dodik (tadašnji predsednik bh. entiteta Republike Srpske, prim. RSE), iz druge države, može da izvede na sud novinarske časti, u drugoj državi, ali me izveo. Svakog jula je neko gibanje.

RSE: Novinarstvom bavite već 16 godina. Koliko je danas teže baviti se ovim poslom u odnosu na vreme kada ste počinjali?

Čongradin: Kada sam počinjala, imala sam dosta manje godina nego danas, tako da mi je danas lakše da se bavim novinarstvom. Ako posmatramo to, nezavisno od mog ličnog iskustva, koje pokušavam da apstrahujem i objektiviziram stvari, lakše je bilo tada zato što su postojala određene nade i očekivanja da će ipak nešto brže biti bolje.