Cvijić: TV emisije o državnim udarima češće nego Bolji život

Govoreći o inicijativi dela Advokatske komore Beograda po kojoj bi državni funkcioneri bili kažnjeni ako prekrše pretpostavku nevinosti novčanom i zatvorskom kaznom, a koja se odnosi i na novinare koji takve izjave prenesu, Cvijić je rekao da tu ne postoji nijedan drugi argument osim pritiska na medije.

„Ionako su u našoj zemlji retki mediji koji mogu o svemu da pišu. Da novinari nisu pisali o ubistvu kolege Slavka Ćuruvije, država bi malo toga učinila“, rekao je.

Govoeći o državim funkcionerima i njihovima izjavama, Cvijić je naveo primer izjava ministra unutrašnjih poslova za optuženog Zorana Marjanovića, kao i primer tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića o Dragoslavu Kosmajcu i o suđenju Miroslavu Miškoviću, kao i mnoge druge slučajeve.

„Predsednik govori često o tajkunima, lopovima, postupcima koji su pokrenuti. Strani posmatrači su ukazali na to da se postupci vode isključivo protiv ljudi koji su nekada bili na vlasti zbog korupcije, a da korupcije ima i sada. Mi imamo politizaciju pravosuđa“, kaže on.

Komentarišući predlog ministra Nenada Popovića da se formira radna grupa za lažne vesti, kaže da nema nikakve reakcije na vesti o državnim udarima.

„Bili smo svedoci nekoliko takvih slučajeva, vođene su emisije na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, to se emituje češće nego Bolji život“, kaže Cvijić.

Ističe da su mediji „prozor za javno mnjenje“.

„Ako ne postoji javno mnjenje, onda nema ni demokratije. To ugrožava samu srž profesije, ali ne samo profesije, nego srž javnog mnjenja i bilo kakve slobode izražavanja u našoj zemlji“, rekao je, govoreći o inicijativi AKB.

Govoreći o oslobađajućoj presudi za pobunu JSO, kaže da javnost možda nije očekivala takvu odluku.

„Ali mi koji smo pratili, jesmo. Nažalost, upućivalo je na to. Mislim da je sestra ubijenog premijera postavila dobro pitanje„, kaže Cvijić.

Komentarišući slučaj zabrane ulaska novinarki CNN u Belu kuću, kaže da se Trampova administracija plaši medija.

„To je neprimerena reakcija koja je ujedinila sve novinare tamo, čak i one koji podržavaju tu administraciju. Kod nas je drugačije – kod nas se mediji plaše vlasti, to je dramatična razlika koja utiče na javno mnjenje“, ocenio je.

Govoreći o intervjuu koji je uradio sa Zijom Ribićem, jednim od meštana sela Skočić, kaže da je bilo teško to raditi, jer „kao da čitate zločine iz Drugog svetskog rata, a shvatite da se to dešavalo tu, za vreme vašeg života, dok smo mi sedeli u Beogradu i potpuno drugačiji život vodili“. Ribić je tada imao osam godina.

„Nažalost, to se dešavalo na 120 km od Beograda. Zijo je jedan od retkih preživelih. Paravojna jedinica Simini četnici je ubila 28 osoba na najbrutalniji način, a neki pripadnici su osuđeni zbog silovanja. Većina tih ljudi je među nama, komandant je preminuo i još jedan. Bilo ih je više od 30. Postupak je vođen mislim protiv osmoro, troje je oslobođeno, troje osuđeno, samo zbog silovanja. Oni su među nama, mogu da prođu pored škole gde su naša deca, silovatelji i ubice“, kaže Cvijić.

Istakao je da je ponosan što piše o ovome, jer misli da je važno da se „suočimo sa zločincima koji su među nama“.

„Mislim da je to bolje za ovo društvo“, kaže Vuk Cvijić.