Da li se tempo brutalnih napada na novinare ubrzava?

Novinarskoj zajednici u Srbiji, uprkos stalnoj budnosti i povremenoj časnoj solidarnosti, ispod radara promiče slučaj napada na novinare Vremena i dopisnika Le Courrier des Balkans koji se odigrao 4. januara u neposrednoj blizini prelaza Jarinje, na granici između Kosova i Srbije. Tada je u večernjim časovima, dok su se vraćali iz Kosovske Mitrovice sa zadatka, iznenada buknula vatra u prednjem delu automobila i za manje od pet minuta kola su se pretvorila u buktinju. Sreća je da niko od četvoro putnika nije bio povređen, kao i da je novinarska oprema spasena, ali je jasno da su lako mogli da poginu.

Kosovska policija iz Leposavića izvršila je rutinski uviđaj koji se uglavnom sveo na uzimanje iskaza od Marije Janković, urednice fotografije u Vremenu i vlasnice zapaljenog automobila, i zaključila da se „sitroen C5“ samozapalio, a tužilaštvo do danas nije pokrenulo istragu. Zvanično, dakle, to nije bio napad, ali okolnosti u kojima se novinarski auto zapalio, sakrivanje činjenica i odbijanje da se one utvrde govore upravo suprotno. Jer, severno od Ibra, na teritoriji koja je mnogo više pod kontrolom režima u Beogradu nego Prištine, paljenje automobila predstavlja uobičajen metod obračuna i zastrašivanja. Za poslednje četiri godine zapaljeno je više od 30 automobila, uključujući i automobil ubijenog opozicionog lidera Olivera Ivanovića, ali i redakcije KosSeva, nezavisnog informativnog portala, čija je urednica Tatjana Lazarević u Vremenu proglašena za ličnost godine, a zbog intervjua s njom je ekipa Vremena i putovala u Kosovsku Mitrovicu. Nijedan od tih slučajeva nije istražen, a vode se kao „samozapaljivanje“.

[povezaneprice]

„Kamere garantuju bezbednost“

Evo, redom, kako se sve odigralo. Novinarska ekipa je uveče 3. januara stigla u severnu Kosovsku Mitrovicu, grad bukvalno prekriven bezbednosnim kamerama. Pristiglim novinarima je i rečeno da upravo zbog tih kamera ne treba da brinu za bezbednost automobila. Parkirali su se na parkingu hotela „North City“, prekoputa čuvenog restorana „Grey“ koji se najčešće nezvanično pominje kao vlasništvo Milana Radoičića, političara Srpske liste, protiv kojeg je, prema pisanju medija, vođeno više sudskih postupaka. Sutradan su se preparkirali u glavnu ulicu, ispred redakcije KosSeva, i tu ostali oko tri sata, a zatim krenuli nazad za Beograd, nakratko stali na benzinsku pumpu da sipaju tečnost za staklo i stigli pred Jarinje. Primetili su dim koji je izlazio ispod haube, a zatim se u roku od dva minuta automobil pretvorio u buktinju i potpuno izgoreo. Sve se odigralo tako brzo da je Marija Janković stigla samo da svojim telefonom slika buktinju.

Zvanično, dakle, to nije bio napad, ali okolnosti u kojima se novinarski auto zapalio, sakrivanje činjenica i odbijanje da se one utvrde govore upravo suprotno

Automobil, koji Mariji i njenom suprugu, novinaru Le Courrier des Balkans, služi kao sredstvo za rad, nije bio nov, ali je, kažu, bio u dobrom stanju i nikad ne bi krenuli na put da su sumnjali da nešto nije u redu.

– Svi znamo da automobil može da se zapali, ali u tom gradu kola gore češće nego u drugim delovima sveta. Zabrinjava i to što smo kola zatekli otključana kad smo se vratili sa intervjua iz KosSeva. Policija je slučaj zavela kao „samozapaljivanje“ uglavnom zato što je Marija negativno odgovorila na njihova pitanja da li ima neprijatelje u Kosovskoj Mitrovici i da li joj je neko pretio. Tražili smo da se pregledaju snimci sa bezbednosnih kamera, ali je to odbijeno jer nije pokrenuta istraga – kaže za Cenzolovku Stevan Ristić, novinar Vremena, jedan od četiri putnika u zapaljenim kolima.

Redakcija Vremena zahtevala je u otvorenom pismu direktoru Kosovske policije, objavljenom i u štampanom broju nedeljnika Vreme od 10. januara, ozbiljniji pristup. Tražili su – pregled snimaka nadzornih kamera sa parkinga hotela „North City“ i iz Ulice kralja Petra oko redakcije KosSev.info u Kosovskoj Mitrovici, forenzičko ispitivanje koje će utvrditi razloge požara u kolima i druge adekvatne radnje koje policija može da izvrši, jer je to jedini način da se nepobitno utvrdi uzrok. Do danas ništa od toga nije urađeno.

– Policija u Leposaviću me je pitala da li sumnjam na nekog. Rekla sam im da nemam neprijatelje, ali da s obzirom na profesiju kojom se bavim, sumnjam da se automobil slučajno zapalio. Ne tvrdim ništa, ali sumnjam. Proveravala sam malo i statistiku, koliko je verovatno, koliko se često „sitroen C5“ samozapali. U pitanju su milipromili. To je bio bezbedan automobil, koji nam je služio za posao – kaže Marija Janković za Cenzolovku.

Klasično zataškavanje?

S obzirom na Marijinu jasno izraženu sumnju i kasnije zahteve redakcije Vremena da se ispita i utvrdi razlog paljenja kola, odbijanje da se pregledaju snimci sa bezbednosnih kamera deluje kao klasično zataškavanje i skrivanje počinioca. Zašto bi neko odbio da priloži snimke, osim ako nije siguran da se na njima nalazi dokaz koji pobija ono što je policija olako zaključila? Baš ovih dana, povodom godišnjice od ubistva opozicionog političara Olivera Ivanovića, svedoci smo dubioznih događanja sa snimcima sa sigurnosnih kamera, koje navodno nisu radile, ali se u prorežimskom Srpskom telegrafu iznenada objavljuju fotografije sa bezbednosnih kamera. Inače, gotovo sve bezbednosne kamere u severnoj Kosovskoj Mitrovici pripadaju firmama, kako se veruje, bliskim ljudima iz Vučićevog režima, a tvrdnje da postavljanje bezbednosnih kamera svuda da bi se reketirali vlasnici lokala nikada nisu istražene.

Tražili smo da se pregledaju snimci sa bezbednosnih kamera, ali je to odbijeno jer nije pokrenuta istraga (Stevan Ristić)

U intervjuu za Vreme Tatjana Lazarević je ispričala kako je izgledalo kad je jedini automobil koji je redakcija KosSeva koristila zapaljen, a policija „utvrdila“ da se samozapalio iako je, potpuno nelogično, vatra u gotovo novim kolima izbila na parkingu tokom jedne kišne noći: „Zvanične informacije od policije bile su da se auto samozapalio, kao i za ostale slučajeve pre našeg. A kako se samozapalio? Pa nisu bile ispravne instalacije. U redu, jednom ili dva puta može to da se dogodi. Međutim, formira se obrazac po kome se u glavnoj ulici dešavaju samozapaljenja, i to luksuznih automobila.“

BIRN je povodom godišnjice ubistva Olivera Ivanovića objavio tekst o 74 napada na političare, novinare, biznismene… koji su se odigrali od trenutka kada je na vlast došla Srpska lista 2014. godine do danas. Jedan od sagovornika BIRN-a, Bojan Elek, to naziva „kriminal sponzorisan od strane države, koji se dešava pod izgovorom održavanja Srpske zajednice na Severu“, a jedan od napadnutih političara, Slaviša Ristić, bio je još konkretniji: „Albanci napadaju Srbe u enklavama na jugu (Kosova), ali na Severu to rade ljudi povezani sa Srpskom listom, jer su na meti samo oni koji ne slušaju.“

Poruka nezavisnim novinarima da nisu dobrodošli

Iz svega priloženog potpuno je jasno da je od svih slučajnosti koje su se te večeri 4. januara dogodile, jedina očigledna slučajnost samo srećna okolnost da niko od putnika nije povređen. Sve dok se ne dokaže da niko u severnoj Mitrovici, gde su kola bila parkirana tokom noći 3. i celog dana 4. januara, nije nešto petljao ili podmetnuo u njih, novinarska zajednica bi trebalo da ovaj slučaj zavede kao napad, pretnju smrću i poruku da nezavisni novinari nisu dobrodošli. Ovo je, posle spaljivanja kuće novinara Milana Jovanovića u Vrčinu, drugi po redu veoma težak napad na novinare, i to za manje od mesec dana. Da li se tempo brutalnih napada na novinare ubrzava?

Nismo nikad čuli Aleksandra Vučića da žestoko brani nekog novinara koji ga slobodno kritikuje, kao što to čini kada su u pitanju režimski radnici u medijima kao što su Pink ili Studio B

Veoma je važno da budemo svesni, da evidentiramo i ukazujemo na sve slučajeve napada, da ne propustimo nijedan. Ne samo zbog obaveze da budemo solidarni i pomognemo Mariji Janković da kupi druga kola da bi nastavila da izveštava širom otvorenih očiju. Ovaj režim opstaje i postaje sve gori, sve bezobzirniji i brutalniji, zahvaljujući kontrolisanim medijima. Očigledna namera je da oni mediji i novinari koji odolevaju pritiscima, uvredama, zastrašivanju i orkestriranoj kriminalizaciji koja se sprovodi preko blatoida odanih predsedniku vladajuće partije Aleksandru Vučiću moraju da budu ućutkani, da nestanu. I to zna svaki Vučićev vojnik. Čini se da svi podanici znaju da će ili biti interno pohvaljeni i nagrađeni za svaki slučaj napada na kritičare Aleksandra Vučića ili da će bar biti zaštićeni, oslobođeni ili blago ukoreni. Ne bi se, inače, osoba koja je učestvovala u paljenju kuće Milana Jovanovića, novinara iz Vrčina, posle pokušaja da ga likvidiraju, izvukla tako lako sa „nanogicom“ i 50.000 dinara kazne. Ne bi bilo opstruirano suđenje ubicama Slavka Ćuruvije, bili bi otkriveni i procesuirani ubice Dade Vujasinović i Milana Pantića, napadači na Dejana Anastasijevića, novinara Vremena, kome su bombom razneli prozor u stanu…

U svojim medijskim nastupima Vučić nepogrešivo označava koji novinari su „poželjne mete“. Nismo ga nikad čuli da žestoko brani nekog novinara koji ga slobodno kritikuje, kao što to čini kada su u pitanju režimski radnici u medijima kao što su Pink ili Studio B. Nismo ga čuli da koristi epitete kao što je „divljački“, kao u slučajevima daleko benignijim u odnosu na bacanje „Molotovljevih koktela“ na kuću novinara ili spaljivanje automobila. Razlika u emociji i korišćenju epiteta vidi se iz aviona, u prvom slučaju je nabijeno mržnjom prema opoziciji koju bez zadrške okrivljuje, a u drugom očigledno konstatovano reda radi, izostanak epiteta koji podižu emociju je redovan, kao i osuda mogućih počinilaca.