Darko Mitrović: Bez podaništva ne bi ni bilo tiranina

Vratio se u radijski etar dve godine kasnije, pa je posle nekog vremena ponovo bio skinut s programa, ali to onda više nije bila vest jer se do tada Srbija uveliko navikla da u medijima danas nekoga ima, a sutra bez objašnjenja nema.

Prošlo je pola decenije od poslednjeg „Mentalnog razgibavanja“ na tadašnjem radiju B92 u kome je Broja jedan u programu nazivao „mladoženjom“, zato što se tajno razveo i oženio nekoliko meseci uoči izbora, i kada je po padežima menjao njegov odlazak kod tadašnjeg ministra spoljnih poslova Austrije (sada kancelara) Sebastijana Kurca. Od septembra na radio Laguni ponovo „razgibava“ Srbiju u tandemu sa Markom Stepanovićem, a javnost će moći da ga vidi i u stendap nastupu „Nije mi ništa“ u Kombank dvorani (Dom sindikata) 20. oktobra. Pre toga imaće stendap „Oksi moron“ u Bitef art kafeu (12. oktobar) i humanitarni stendap na FON-u (15. oktobar), od čega će sav prihod ići za NURDOR (Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka).

* Razmišljaš li o tome da bi ponovo mogli da vas ukinu?

– Ne razmišljam uopšte. Autocenzure nema. Mada, voleo bih da me ukinu, bila bi super reklama jer bi to onda bio treći put. Nemam strah od toga, iako od ovog posla prehranjujem porodicu. Već su me ukidali, pa sam uspevao nekako da preživim zahvaljujući drugim poslovima.

* U poslednje vreme je predsednik Srbije glavna meta vaših šala u programu. Koja ti je najomiljenija šala o Broju jedan?

– Svaka mi je šala kao dete, toliko sam toga radio. Najbolja mi je i dalje ta šala sa zbog koje je skinuta emisija sa B92 kada smo po padežima menjali njegov odlazak kod Kurca. Možda je to malo slobodnije od onoga na šta su ljudi navikli. Međutim, kada ovaj narod gleda „Parove“ i ostale rijalitije gde se prebijaju, pljuju, psuju, napadaju, onda je suvišno reći bilo šta o šali sa Kurcem. To je ta naša srpska dvoličnost i licemerje. Kao zgražavamo se psovki na filmovima, golotinjom u predstavama, a nije nam odvratno ono što gledamo u rijalitijima i ne smeta nam kada pojedine privatne televizije promovišu verbalnu i duhovnu pornografiju. Zanimljivo je da mi tada na B92 čak i nismo puno „kačili“ Vučića jer je tek kretao u svoj drugi politički život kao PPV (prvi potpredsednik vlade). Onda se desila ta svadba pred izbore, pa smo postavili logično pitanje zašto se to krije. I dalje mi nije jasno zašto nije mogao da kaže: „razveo sam se i ženim se ponovo“. Pa šta smo sve radili na račun Dragan Đilasa što se tri puta ženio i razvodio, pa ga zezali zbog šetnje s devojkom po novom mostu… Kako ja sad mogu da ostavim na miru Vučića i sadašnju vlast i da ih ne pominjem kada opozicija postoji samo na Tviteru, a ovi svaki dan prave neku glupost i gafove. Evo, samo prošle nedelje imali smo vikend rat na Gazivodama, da narod gleda u vreme ručka.

* Mlađi možda ne pamte, ali nisi bio ništa blaži prema prethodnoj vlasti, čak naprotiv…

– Pa, tada smo imali najveću slušanost, a nije bilo cenzure. Sadašnji naprednjaci tada su bili na našoj strani i slušali nas svakodnevno. Tada su i te kako uživali kada smo udarali po Borisu Tadiću, Mirku Cvetkoviću i ekipi. Bukvalno niko nije bio pošteđen. Mi nismo tada štedeli ni SPS, ni Ivicu Dačića, iako smo radili na radiju čiji je vlasnik Zoran Baki Anđelković. Ja sam uvek bio zadrt po pitanju mešanja u uređivačku politiku i nikome, po cenu otkaza, nisam davao da se meša.

* Da li je Broj jedan u pravu kada kaže da je prethodna vlast kriva za sve, a naročito za to što je svojom nesposobnošću dozvolila povratak ljudi iz devedesetih?

– Pa oni su napravili Srpsku naprednu stranku i praktično joj predali vlast. Boris Tadić je imao Krleta za savetnika, sam je sebi skočio u stomak raspisivanjem predsedničkih izbora, napravio takozvano istorijsko pomirenje sa SPS-om… Ja od njih nisam nikada imao nikakvu pomoć, niti bi mi palo na pamet da sada o njima pričam hvalospeve. Međutim, ovo šta sada doživljavamo, deluje mi nažalost kao da su poslednji dani za ovaj narod i društvo, ma za sve nas.

* Na radio-stanicama S i B92 slušalo vas je po istraživanjima bukvalno pola Srbije. Možete li ponovo ti i Marko da imate takav uticaj na javno mnjenje?

– Ne verujem. Mislim da je prošlo vreme takozvanih „crnih bombardera“, odnosno likova koji će da pokrenu neku oluju. Danas narod više ne sme ni da lajkuje na Fejsbuku kritički post koji se odnosi na Vučića, na njegovu svitu i ono što oni rade. Možemo da pričamo priče, da se vadimo na siromaštvo i umor naroda, kako eto hranimo decu, pa moramo da ćutimo, ali to su samo laži. Postali smo velike kukavice kao narod. Čvrsto se držimo toga što imamo uz floskulu: „samo da ne bude gore“. Branimo te gole živote što su nam ostali. Uopšte ne mislimo na to šta će biti sutra. Živimo u prošlosti i pričamo kako nam je nekad bilo lepo, a sadašnjost nemamo. Iskreno, toliko sam razočaran, da se evo i u ovom trenutku pitam za koga uopšte pričam i da li će neko shvatiti moju poruku. Deluje da jedan odsto ljudi jedino sme da kaže šta misli. Izgubili smo dostojanstvo, a podaništvo je sve veće i veće. Bez podaništva ne bi ni bilo tiranina.

* Rekao si u jednoj izjavi da živimo u devedesetim na steroidima. Na šta si tačno mislio?

– Sad su jači, sad je kriminal izraženiji nego pre, sada je sve to otvorenije… Više se ništa ne krije. Pre su se bar malo trudili da sakriju, počevši od mode, muzike, načina razmišljanja, mediokriteta koji su ponovo postali ljubimci širokih narodnih masa, zaglupljivanja preko rijaliti šou-programima… Možda je u pravu čuveni magarac sa televizije koji govori da samo pravi ono što narod voli. Više od pet miliona građana gleda „Zadrugu“ i zanima ih šta radi tamo neka Kija Kockar ili ko već… O kojoj kulturi da onda pričamo uopšte? Možda je i ovo sa ministrom Vukosavljevićem isto neka njihova rijaliti igra, neki spin, pošto su oni skloni svemu. To bi se u ozbiljnim državama završilo drugačije. Mi smo sve više imitacija države, primitivna zajednica… Svaki dan je nova tenzija, širenje straha, a meni je od toga sve više pun kufer.

* Kako si odlučio da uđeš u stendap vode?

– Stendap pratim još od klinačkih dana, još na pločama sam na engleskom slušao Ričarda Prajera (američkog stendap komičara iz šezdesetih i sedamdesetih godina – prim. aut.). Prvi snimak koji sam gledao s prevodom bio je „Sirovina“ Edija Marfija. Bio sam oduševljen. Pošto sam ja jedan verbalni egzibicionista, uvek sam maštao da bih mogao tako nešto da radim. Na kraju je ispalo da sam prinudno počeo ozbiljnije da se bavim stendapom, jer kada sam skinut sa radija, nisam imao od čega da živim. Radio sam za sitnu lovu po klubovima kako bi preživeo, a kasnije sam nastavio jer sam video da sam dobar u tome.

* Šta možemo očekivati na tvom nastupu u Kombank dvorani?

– Na svojim stendap nastupima iznosim prljav veš sebe i svoje porodice. Ako ne umeš da se smeješ na konto sebe i svog života, onda nemaš pravo da se šališ na konto bilo koga drugog. Moje teme su: supruga, seks, brak, nedostatak seksa, sin tinejdžer, religija, Vučić, politika, Vučić, društvene anomalije, Vučić, Ana Brnabić, nedostatak para, Vučić, raspala država u kojoj živimo, odnosno razne teme koje nas okupiraju. Sve i svašta može da se očekuje, a pre svega iskrenost. Ako dolazite na moj nastup, zaboravite na političku korektnost. Neki ljudi se uvrede, ali mene to ne zanima. Ja se bavim humorom i kada bih o tome razmišljao, onda bih došao do zaključka da svaka šala nekoga vređa. Cilj je da se nasmejemo i zabavimo. Moj uvodničar, odnosno „opener“, kako se to kaže u stendap svetu, biće Igor Brakus. On će izvesti svoj desetominutni igrokaz, mada ne znam ni ja o čemu je tačno reč. Rekao sam mu da me iznenadi, a verujem da će biti potpuno bolesno u pozitivnom smislu.

* Ima li neko ili nešto na čiji se račun nikada ne bi šalio u stendapu?

– Ne diram bolesne i pokojne ljude. Mnogi stendap komičari misle da je humor kada se šale na račun Nika Vujičića. Ja to ne radim. Humor ne bi trebalo da ima nikakvu granicu, da možeš da se zezaš i sa smrću, sa svim ljudima… Međutim, neke granice kod mene ipak postoje, iako to možda ne deluje tako na prvi pogled (smeh). Lično, ne verujem čak ni u devizu: „o pokojnicima sve najbolje“. Ako je bio gad, onda je bio gad, nema drugog. Ja stendap baziram po ličnom životu, nije mi cilj da na silu svakoga dokačim. Pričam svoju životnu priču u koju je sticajem okolnosti umešan i Vučić.

Stendap je veliko i moćno oružje

– Stendap volim jer možeš da kažeš sve u lice bez uvijanja. LJudi stendapove zamišljaju kao isprazno pričanje viceva, kao neke pošalice, sladunjave šale… Stendap je u stvari veliko i moćno oružje da kažeš ono što misliš bez ikakvog uvijanja, stege, cenzure, autocenzure. Stendap je oslobođen bilo kakve političke korektnosti i u njemu pričaš onako kako zaista želiš. Za stendap moraš da budeš dovoljno duhovit, da imaš „onu stvar“, da imaš dovoljno životnog iskustva koje je preraslo u ironiju, cinizam i sarkazam, da bi to izneo na sceni. Mnogi tvrde da su moje šale previše mračne, međutim, ja na to odgovaram da su samo istinite – tvrdi Darko Mitrović.

Rasprodato „Nije mi ništa“, novi šou u velikoj sali

Sala II Kombank dvorane za stendap „Nije mi ništa“ rasprodata je 20 dana pre nastupa, pa je zbog toga zakazan još jedan. Tačan datum novog termina trebalo bi uskoro da bude poznat, a drugo izvođenje „Nije mi ništa“ biće u velikoj sali bivšeg Doma sindikata.