Decenija SNS: Godine strogo kontrolisanih medija

U trenutku osnivanja Srpske napredne stranke, 21. oktobra 2008. godine, Aleksandar Vučić nije imao na raspolaganju gotovo nijedan medij. Danas, deceniju kasnije, on putem “devet ekrana” u radnom kabinetu, nadgleda ceo elektronski etar, kontroliše ogromnu većinu svega što se pojavi na kisocima, kao i na desetine lokalnih medija i silesije tabloida.
Od samog početka bavljenja politikom, Vučić je shvatao ogroman značaj informacija. Možda je zato pokušao da se oproba i u novinarstvu, ali njegov boravak na Palama, u RTV Republike Srpske završio se, prema nekim svedočenjima, prilično neslavno. Navodno mu je rečeno da nema talenta.

“I kao radikal znao je koliko mediji mogu da utiču na političku scenu. Vremenom, počeo je da pravi medijski sistem u kome su se nalazili Pravda, Radio Fokus, TV Kopernikus i kasnije, TV Svet Plus”, priseća se Predrag Popović, nekadašnji urednik “Pravde” i dugo vremena veoma blizak Vučićev saradnik.

Ambijent, u kome je SNS delovao kao opozicija, bio je znatno drugačiji od sadašnjeg, pre svega u otvorenosti ondašnjih medija prema novom “mezimčetu” političkog establišmenata, ali i Zapada koji je u Šešelju i radikalima zapravo video glavnog protivnika. Iako su SNS-u, u početnim godinama opozicionog delovanja, bili relativno dostupni skoro svi mediji, Vučić je imao plan da gradi sopstvene medije, koje će u potupnosti kontrolisati.

Profesorka Fakulteta političkih nauka dr Snježana Milivojević smatra da je sistem od 2000. do 2012. godine bio pod stalnom kritikom javnosti zato što “nije bilo 6. oktobra”, a ovaj od 2012. konsoliduje se pod parolom “5. oktobar se nikada nije desio”.

“Režim koji je po svojoj prirodi autokratski može da postoji samo ako je kontrola totalna”, ocenjuje profesorka Milivojević.

Smatrajući da “na dugi rok to nije održivo” upozorava da su “posledice razorne”. Sagovornica Istinomera objašnjava i da “kombinacija političke i ekonomske kontrole stvara snažan klijentelistički i koruptivni sistem koji će biti treško razmontirati”.

Pudlice i pitbulovi

Pobedivši Tadića i Đilasa, neuporedivo nadmoćnije medijske protivnike, mnogo više svojom nego zaslugom Tome Nikolića, Aleksandar Vučić je već 2012. imao jasnu strategiju. Ona je, to je danas jasno, podrazumevala temeljnu rekonstrukciju medijske scene. Tabloidi, koji su i do tada postojali, od “dvorskih pudlica”, pretvoreni su u “krvoločne pitbulove”, spremne da bez zazora nemilosrdno razvlače targetirane žrtve. Pre svega u Informeru, ali i u drugim tabloidima, podižu se optužnice, održavaju javna suđenja i donose presude.

“SNS je na medijskoj sceni oživeo sav onaj medijski talog koji je posle 5. oktobra nestao, a onda je od svežih kadrova napravio još gore primerke naše profesije”, mišljenja je glavni i odgovorni urednik lista Danas, Draža Petrović.

Prema njegovim rečima “svako je ovde mogao postati vlasnik ili urednik medija, istraživačke mreže, sajta samo ako se istakne u podršci vlastima koji će mu u tome pomoći zbog lojalnosti”.

“Vučić je prvi shvatio i važnost interneta, pa su i radikali imali botove koje su pisali po sajtovima i pre nastanka SNS. To je sve on osmislio”, ističe Petrović.

Sistem kontrole medija, koji je uspostavljen u vreme DOS-a i njegovih derivata, Vučić je, smatra Predrag Popović, prisvojio i nadogradio.

“Kontrolu je digao na nivo diktature, pretvarajući medije u sredstvo za zaštitu svog lika i dela i, istovremeno, za obračun sa svakim ko misli drugačije”, mišljenja je Popović.

[povezaneprice]

Sa tezom da je destrukciju omogućio sistem građen u vreme bivše vlasti profesorka Milivojević se, međutim, ne slaže.

“Nije cilj da društo izvuče pouke iz loše prošlosti, nego zatiranje svake kritike sadašnjosti, prebacivanjem odgovornosti na ‘prethodni režim’, ‘žute lopove’ i odabrane ‘izdajnike'“, smatra Milivojević.

Patentiran je, međutim, i jedan novitet koji ne postoji ni u jednoj iole civilizovanoj državi. Naime, Vučićevi mediji specijalizovali su se za napade na druge medije, novinare, čak i tviteraše. Na meti su bili svi koji su se na bilo koji način zamerili novom tabloidnom “mejnstrimu”: Stevan Dojčinović, urednik KRIK-a, Slobodan Georgiev, novinar Birna, Olja Bećković, Branko Čečen, direktor CINS-a, Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a…

Srpska napredna stranka nema nikakav uticaj na medije, ima samo Vučić”, konstatuje Popović.

On dokaz za tu tezu vidi u primerima “tabloidnih napada na nepodobne pojedince iz SNS-a, kako bi se “disciplinovali” mangupi iz sopstvenih redova, kao i na opozicione lidere”.

“Kako u politici, tako i u medijima, Vučić upotrebljava stari, oprobani sistem štapa i šargarepe”, objašnjava nekadašnji Vučićev saradnik.

Kako to izgleda u praksi?

Draža Petrović ispričao je za Istinomer svoje prvo iskustvo, kada je postao glavni urednik Danasa.

“Preko posrednika je stigao zahtev iz tadašnjeg Vučićevog kabineta da objavimo na naslovnici sliku nekog aviona koji je sleteo na aerodrom “Nikola Tesla” da bi leteo za Er Srbiju. Sutra su sve dnevne novine, sem nas, imale na naslovnici ogromnu sliku tog aviona. Posle toga više nisu slali slične poruke, ali od tada izostaju i oglasi “, ilustrativno objašnjava Draža Petrović.

Sistem je razrađen do detalja, smatra Predrag Popović, od vrha do dna, od Pinka, kome država daje višemilionske konvertibilne kredite, do lokalnih naprednjačkih portala, koji dobijaju novac na svim opštinskim konkursima.

“Pošto SNS kontroliše sav tok novca u Srbiji, a kada vladaš novcem, vladaš i medijima, koji su svi na ivici samoodržanja samo što neki zarađuju više, neki mnogo, a neki ništa”, opisuje aktuelni medijski sistem Dragoljub Žarković, urednik nedeljnika “Vreme”.

Drugi stub vlasti

Čini se, ipak, da tabloidi i tabloidno novinarstvo imaju posebno mesto u medijskoj strategiji Aleksandra Vučića. Mediji više nisu “četvrti stub demokratije”, “watch dog”, već su zapravo jedan od važnih “stubova vlasti”.

To je i logično jer publika koja konzumira ove sadržaje jeste većinsko glasačko telo Srpske napredne stranke.

“Njega ne interesuje publika koja čita Danas, Nedeljnik, Vreme ili NIN. Najveću frku je, zapravo, imao kada mu se oteo Kurir, jer je to list njegovog biračkog tela, pa ih je vrlo brzo primirio”, smatra Petrović.

Prema rečima Dragoljuba Žarkovića, “Vučića mnogo i ne tangiraju mediji koji ga oštro kritikuju jer oni zapravo i ne dospevaju do onih, koji dok čitaju Informer, u sebi, otvaraju usta”.

“Ovakva medijska situacija će, međutim, u jednom trenutku postati kontraproduktivna i taj balon će morati da pukne. Niko nije uspeo da održi ovakvu vlast sve vreme. To je nemoguća misija”, naglašava Žarković uz ubeđenje da je neophodno da svaki novinar pošteno, moralno, profesionalno, u skladu sa Kodeksom, svedoči o stvarima koje mu se događaju.

Snježana Milivojević, primećuje da “kada se pojave autokrate koji po planeti ratuju protiv demokratije – društva koja imaju slobodne medije nekako imaju šansu da se konsoliduju i suprostave. U onima koja nemaju medije na svojoj stani, kaže da od demokratije ne ostaje ni fasada”.

“Sistem je taj koji lažne vesti proglašava za novinarsko dostignuće, imaginarijume za medijski proizvod. Kada predsednik republike brani “slobodu medija” od građana koji traže elemetarno poštovanje zakona, glavni problem medija nije kvalitet novinarskog rada nego politčki i medijski sistem koji je ustoličio i brani autokratiju”, stav je profesorke Mivojević.

Draža Petrović, međutim, smatra da “većinska srpska javnost i ne pokazuje želju da se informiše iz nekog ozbiljnog medija”.

“Vučiću bi najviše smetao neki demokratski, slobodni tabloid, jer bi u pakovanju zabave, krvi i seksa njegov birač mogao da pročita i nešto što nije čista propaganda. Ili neka hiperkomercijalna televizija koja bi u gomili gledljivih lilihipa, imala kritički informativni program i slobodne političke emisije”, procenjuje Petrović uz opasku da ma koliko se “građanska Srbija zgražala, bez žute štampe i žutih televizija nema kraja vlasti Vučića”.

Bili provladini ili antivladini, sa Vučićem ili bez njega, tabloidi svakako ne predstavljaju svetlu budućnost profesionalnih medija, a njihova dominacija zapravo vodi ka “ukidanju novinarstva”. Možda je to i politički priželjkivan epilog za “izmrcvarenu” profesiju, koju su čak i građani svojevremeno bili spremni da brane.

Na deseti rođendan, SNS i njen lider, svakako mogu da budu “ponosni”. Ne samo da su za deceniju od osnivanja čvrsto na vlasti, već su uspeli i u onome u čemu nije ni Milošević – da sem promila medija, sve ostale – uključujući i javne servise, pretvore u partijske biltene. I to na dobrovoljnoj bazi.