Dežuloviću, tebra!?

Boris Dežulović je u subotu, na portalu „Novosti“, objavio tekst „Domaće đubrivo“, u kom se obračunava sa hrvatskim PEN-om, koji je, povodom višegodišnjih režimskih kampanja, pretnji i napada na mene, objavio opširno pismo podrške, a njega je, kada je napisao tekst „Jebo vas Vukovar“ (novembar, 2021) i našao se na meti hrvatskih ekstremno desnih i proustaških manijaka, isti PEN podržao sa „dve rečenice“.

Marko Vidojković (Snimak ekrana, Jutjub Nova S)

Moj drugar Boris mi ga je u ovom tekstu zavukao kako to samo drugar ume, nadam se ne namerno, već možda zato što se iz rova u kom se on nalazi, ja jedva vidim. Psovku, koju je s predumišljajem turio u naslov svog teksta, uporedio je sa psovkom, koja mi se na podkastu DLZ omakla koji mesec ranije. Taj ispad Boris je proglasio linijom iza koje su počeli napadi na mene.

Napisao je tri neistine: 1) da sam psovku izgovorio na televiziji, a ona se desila na internetu; 2) poput ovdašnje režimske propagandne mašinerije, utvrdio je da je psovka bila upućena Vučićevoj majci, a da se negde sretnemo, zagrlimo i ja ga pozdravim sa: „‘De si, pizda ti materina!“, ne bi to računao ni kao psovku, a kamoli kao psovanje majke;

3) psovka se desila u sred godine u kojoj mi je, između ostalog, posle javne podrške presudi Ratku Mladiću, stigla pretnja klanjem na kućnom pragu (juni); u kojoj su navijači bili, blago rečeno, besni na Kulačina i mene, jer je gost u DLZ, jedući ćevape, izjavio da je jedan od nestalih navijača „ukusan“ (juni) i u kojoj je današnji gradonačelnik Beograda, Aleksandar Šapić, pretio Nenadu i meni ubistvom (jul).

Od 2012, zabranjeno mi je da promovišem knjige, da radim, da dajem intervjue, a kako je vreme odmicalo, tabloidi su me sve češće čašćavali huškačkim tekstovima („Vidojković vređao srpske heroje“, Srpski telegraf, 2019, kad sam se u DLZ sprdao s obrazovanjem onih koji su išli na ratište; „Igor Jurić: ‘Vidojković se posrao po grobu moje ćerke’“, 2019, naslovna strana Srpskog telegrafa, kad sam kritikovao skandalozne izmene Krivičnog zakonika i još bar dvadeset, pre i kasnije).

Predsednik himself je svoju prvu hajku na mene predvodio posle govora koji sam u Beogradu održao na protestu „Jedan od pet miliona“, u zimu, 2019.

Tada su počele da stižu pretnje smrću. Najviše sam ih dobio 2020, kada sam za Buku napisao tekst o spomeniku Stefanu Nemanji i kad sam u jesen 2022, na jutarnjem programu TV Nova S, apelovao da se navija za Brazil, a ne za reprezentaciju SNS.

Zbog psovke ih je stiglo dvadesetak. Ukupno, više od sto,

Psovanje firera bilo je odraz mog tadašnjeg katastrofalnog mentalnog stanja. Da mogu da vratim vreme, rekao bih sebi: „Mare, tiću, em ćeš najebati, em će se svako, kad mu dune, hvatati za tu psovku“. Ali, to je DLZ. Sve izrečeno u podkastu, ostaje. A vreme se ne vraća. Dežulović svoj naslov sigurno ne bi menjao.