Diskriminacija i cenzura u senci represije i pretnji prema kritičkim novinarima i medijima

Ne znam šta sam vam kažem… Nemamo odobrenje, rekli su nedavno u matičnoj službi, u pokušaju da objasne zašto ne mogu da mi saopšte najbanalniji mogući podatak – koja ženska i muška imena građani Niša danas najčešće daju svojoj deci.

Bilo je to ko zna koje po redu – teško je precizno izbrojati – uskraćivanje ne samo značajnih podataka od većeg javnog interesa, ili onih koji su neophodni za ozbiljnije istraživačke i analitičke tekstove, već i najobičnijih, svakodnevnih, konvencionalnih, komunalnih, servisnih i ostalih „pitkih” informacija, koje takozvano tržišno novinarstvo, na moju sve veću žalost, sve ultimativnije nameće. Dakako, nauštrb istraživanja i analiza, koji em značajnije kradu novinarsko vreme, em umeju da budu (pre)teški za masovno čitanje.

Cenzura par excellence

Vrata gradskih institucija i službi u Nišu počela su za Danas ozbiljnije da se zatvaraju sredinom prošle godine. Nogu je povukla gradonačelnica i funkcionerka SNS-a Dragana Sotirovski, inače nekadašnja novinarka RTS-a, koja je u maju prošle godine prestala da odgovara na naša pitanja, izuzev u nekoliko slučajeva, vezanih uglavnom za nju lično ili članova njene porodice koji su se javno sumnjičili za propuste.

Nisam spremna da tvrdim da je gradonačelnica Niša „preporučila” svojim saradnicima – nižim funkcionerima i službenicima – da ignorišu Danas. Ipak, izvesno je da njen primer dosledno sledi deo njih, a da ona, po Statutu grada, između ostalog „usmerava i usklađuje rad gradskih uprava”, te osniva pojedine inspekcije ili „druge organizacione oblike za pojedine poslove iz svog delokruga”, koji nam informacije uskraćuju.

Šta ostaje onome ko je i duže u novinarstvu, onom ozbiljnom, nekontrolisanom i kritičkom, zbog čega je preživeo gašenje medija, mesece bez plate, izbacivanje iz dopisništva, privođenje u DB, pretnje moćnika ili naoružanih sa ratišta? Da ojača, nema mu druge (Zorica Miladinović)

Ona je nedavno indirektno „priznala” sopstveni uticaj ove vrste na saradnike i članove Gradskog veća, kojim predsedava, sve najavljujući da će im početkom sledeće godine održati javni čas o saradnji sa novinarima.

Uprkos jasnoj političkoj nameri da sugeriše da će saradnja nakon toga biti bolja i da će ona lično tome doprineti, a da je dosadašnju praksu „pojela maca” jer „mir, mir, mir, niko nije kriv”, novinarima koji su na pravoj strani profesije najava može da zvuči kontroverzno.

Svako kome memorija nije na pauzi lako se priseća da su prethodno, i više puta, UNS i NUNS oštro kritikovali upravo neprofesionalan i diskriminatorski odnos gradonačelnice prema medijima, a dugotrajno ignorisanje Danasa označili kao neslavni rekord te vrste.

Iz NUNS-a su pre godinu dana najavili da će Sud časti odlučivati i o njenom trajnom isključenju iz tog udruženja, gde je zamrzla članstvo zbog odlaska na javnu funkciju. Razlog: „nipodaštavanje novinarske profesije i vređanje novinara nezavisnih medija”. Odluka (još) nije doneta.

Umesto klasične analize o nedopustivom odnosu dela javnih funkcionera prema Danasu i ostalim kritičkim medijima, pribeći ću ličnom iskustvu, što je klizaviji put kojim profesionalni novinari nerado idu. Ipak, u nekim situacijama personalizovana priča ume da bude ilustrativnija od hladne analize, a takva slikovitost je posebno dobra kod skretanja pažnje na nešto što je skoro nevidljivo. Loša praksa uskraćivanja informacija, pa i onih najjednostavnijih, od strane javnih funkcionera i službenika, pa i onih „najnižih”, što svakodnevno i doslovno onemogućava novinarski rad, predstavlja cenzuru par excellence, ali je u dubokoj senci slučajeva eksplicitnijeg nasilja, represije i ometanja medija.

Uspešno zaobilaženje Danasa, po otrcanoj matrici

U narečenoj matičnoj službi, s početka teksta, kazali su da Danas ne može da dobije informaciju o najčešćim imenima koja se daju deci jer v. d. načelnice Gradske uprave za organe grada i građanska stanja Vesna Nešić „nije dala saglasnost”.

Nešić je najpre odgovorila na poziv Danasa, rekavši da je videla dostavljena pitanja i da ćemo se kasnije čuti jer je „sada na sastanku”, pa potom nije odgovarala na pozive i poruke. A matična služba je i nekoliko dana kasnije odbila da odgovori na još jedno krajnje „lepršavo” pitanje: Pošto su venčanja?

Po identičnoj, a već otrcanoj matrici ponašali su se i funkcioneri nekih drugih gradskih uprava, inspekcija, Direkcije za izgradnju grada, te Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj, čiji je direktor Dušan Radivojević javnosti ostao dužan odgovore na desetak pitanja. Pravili su se (medijski) mrtvi i pojedini gradski većnici.

Građani su, tako, ostali uskraćeni za odgovore na pitanja o problematičnom i nedovoljno jasnom finansiranju budućeg regionalnog prihvatilišta za napuštene pse, propustima u gradskoj Komunalnoj miliciji na koje ukazuju uzbunjivači, o nepravilnom trošenju novca IPA fondova u Gradskoj opštini Niška Banja, jednoj od pet takvih opština u Nišu… Nisu mogli da dobiju čak ni informacije o komunalnim problemima vezanim za pojedine ulice, vodovod i kanalizaciju.

Loša praksa uskraćivanja informacija, pa i onih najjednostavnijih, od strane javnih funkcionera i službenika, pa i onih „najnižih”, što svakodnevno i doslovno onemogućava novinarski rad, predstavlja cenzuru par excellence, ali je u dubokoj senci slučajeva eksplicitnijeg nasilja, represije i ometanja medija

Ipak, rekorder u „uspešnom zaobilaženju” Danasa, te javnosti u čije ime zapitkujemo, svakako je kabinet gradonačelnice. Od maja prošle godine dopisništvo Danasa nije dobilo odgovore na više od 60 pitanja, na najrazličitije teme.

Ignorisanje je išlo dotle da smo dve godine zaredom ostali uskraćeni i za puku protokolarnu izjavu o „Nišvilu”, o kojem Danas već 12 godina izdaje specijalni dodatak, a u kojem su svi prethodni gradonačelnici, pa i oni iz SNS-a, uredno izricali pokoju o tom kulturnom brendu.

Treba li uopšte reći da su sva pitanja upućivana na vreme i na oficijelne mejlove ili telefone, kad god nam je bila potrebna zvanična informacija ili takozvana druga strana?

Kabinet gradonačelnice Sotirovski ili ona sama su u proteklih godinu dana – osim odgovora na pitanja u vezi sa rešavanjem dugova Grada za zemljište Aerodroma „Konstantin Veliki” i sa slučajem paprene javne nabavke kancelarijskog materijala za potrebe javnog sektora, Danasu odgovorili još samo u četiri slučaja koja su se ticala nje lično ili članova njene porodice.

Negirala je umešanost ili propuste u slučaju dodele takozvanog gradskog socijalnog stana njenom zetu, te napredovanja njenog supruga u javnom sektoru, navodne sumnjive okolnosti u vezi sa saobraćajnom nesrećom u kojoj je slupala službenu „škodu superb” kojom je sama upravljala, te navodni revanšizam prema kadrovima prethodnog gradonačelnika Darka Bulatovića, inače njenog stranačkog kolege.

Kabinet je odgovorio i da će Grad Niš „do kraja godine” usvojiti lokalni antikorupcijski plan, a potom formirati lokalno antikorupcijsko telo koje će pratiti njegovu primenu, nakon što je kasnio pet godina sa tim poslom koji je oročila Agencija za suzbijanje korupcije.

Poštovanju rokova nije „pomoglo” ni to što je Sotirovski neko vreme bila članica prvog funkcionalnog lokalnog antikorupcijskog tela u Srbiji, niškog Lokalnog antikorupcijskog foruma, po kojem je Agencija izradila model takvih tela za sve gradove i opštine u zemlji.

Etiketiranje, vređanje, lekcije

Za razliku od nižih lokalnih funkcionera, koji se „zadržavaju” na ignorisanju Danasa i drugih kritičkih medija, gradonačelnica Niša se ne ustručava od etiketiranja ovih medija i omalovažavanja njihovih novinara. Povremeno deli novinarske lekcije, pozivajući se na 25-godišnje novinarsko iskustvo u RTS-u, koje ističe kao profesionalnu dragocenost. Mada negira selektivan odnos prema medijima, nemuštim obrazloženjima ga priznaje.

Kada je nedavno (pozitivno) ocenila svoj dvogodišnji rad, nije propustila priliku da uputi packe medijima koji nisu pod kontrolom vlasti, već kritikuju i preispituju propuste. Konstatujući da je „relativno zadovoljna” odnosom sa medijima, naglasila je da postoje oni koji „i dan-danas sprovode organizovanu hajku protiv tima ljudi, posebno protiv nje u Nišu, koja vodi ovaj grad Niš”. Ti mediji se „bave senzacionalizmom, a ne otkrivanjem istine” i „izmišljaju afere i tamo gde ih nema”. Ipak, „zahvalila” im je jer „imaju koga da kritikuju, što je posebno raduje”.

U julu ove godine optužila je medije koji su objektivno izvestili da žitelji niškog sela Malča na tropskim vrućinama nemaju vodu, a da im je Grad Niš umesto priključenja na gradski vodovod ponudio kontrolu trošenja vode od strane komunalne milicije – da „svađaju građane sa Gradom”.

Dodala je da oni o ovom slučaju „izveštavaju netačno i zlonamerno” i da „zavaravaju i manipulišu narodnom mukom i mukom svih nas, zbog svojih političkih mentora”, ne navodeći pritom šta je u izveštajima netačno ili zlonamerno.

Ne znam šta sam vam kažem… Nemamo odobrenje, rekli su nedavno u matičnoj službi, u pokušaju da objasne zašto ne mogu da mi saopšte najbanalniji mogući podatak – koja ženska i muška imena građani Niša danas najčešće daju svojoj deci

„Od loših ljudi se možemo braniti, od glupih i onih koji lažu, e, oni pokušavaju da nas manipulacijama i selekcijom informacija ‘unapred razoružavaju’. Čine svim građanima epsku štetu, a ne epsku pamet. I ne čine to samo u Malči i povodom Malče”, zaključila je.

I sredinom prošle godine sličnim epitetima častila je medije koji su podsetili da je predsednik Udruženja porodica kidnapovanih, nestalih i ubijenih na Kosovu i Metohiji Simo Spasić pravosnažno osuđen za silovanje, tvrdeći da iza njih „stoje Đilas i pojedine ambasade”.

Ocenila je da je takvo izveštavanje „velika sramota” i da su njime „napadnuti Grad i ona”, naglasivši da nju „kao gradonačelnicu ne treba da interesuje ko šta radi privatno”. Mediji su tada izveštavali o tome da je ona u Gradskoj kući primila delegaciju Udruženja, sa Spasićem na čelu, i obećala im kancelariju u centru grada.

Još ranije, u martu prošle godine, niška gradonačelnica je saopštila da je ustanovljena praksa da odgovore ubuduće neće dobijati mediji koji ih „zloupotrebljavaju, prenose pogrešno, izvlače iz konteksta”. Ona je precizirala da će bez odgovora ostati pisani mediji i portali „koji komentarišu dobijene odgovore”, uz ogradu da se zabrana ne odnosi na elektronske medije, „gde se ono što izgovaramo čuje i ne može drugačije da se izmontira”. Nešto kasnije je poručila da će ona i njena PR služba odgovarati samo „ako se postavi pitanje koje je – kako treba pitanje”.

Novinarku internet portala Južne vesti obavestila je da „više neće da se javlja na telefon” jer, kako je kazala, „gradonačelnica ima svoju PR službu”. Poručila joj je kao „neko ko se 25 godina bavio novinarstvom” da „svaku temu treba dobro da istraži, kako bi znala šta da pita, pa tek onda da o tome piše”. Naglasila je da novinarka to „očigledno ne razume“, te da se ona „plaši” šta će da izađe ukoliko bilo šta kaže.

Niška gradonačelnica je, inače, i sa ovim portalom od početka svog mandata vrlo selektivno komunicirala, tako da je on objavio da su mu njen kabinet, gradske institucije i funkcioneri uskratili odgovore „na više desetina pitanja i tema”. Pojedini funkcioneri su im nezvanično objasnili da im je „rečeno” da ne mogu davati izjave i razgovarati sa novinarima tog portala. Sotirovski je prošle godine potvrdila da je naložila ovakvu diskriminaciju tog medija.

Javni čas

Uprkos ovakvom stanju stvari, Sotirovski je na pitanja Danasa da li i zašto postoje mediji kojima se ne odgovara na pitanja odgovorila negativno. „Objasnila” je da „svi mediji dobijaju servisne informacije, pozive za konferencije za novinare, izjave ‘uživo’ ili saopštenja”.

„Ne znam o kakvoj diskriminaciji medija govorite jer informacije dobijaju svi. A ko će dobiti intervju, gde ću gostovati, kome ću odgovarati na postavljena pitanja, moj je izbor!”, bila je kategorična.

Služba informisanja u kabinetu gradonačelnice je drugom zgodom negirala da postoji ignorisanje Danasa, uz netačnu tvrdnju da brojne odgovore nismo dobili jer su navodno „mnogi od njih dati u izjavama medijima na terenu”, i pre nego što su pitanja postavljena. Mene kao novinarku ovog lista, opet pogrešno, „optužili” su da ne dolazim na konferencije i događaje u organizaciji Grada Niša. Nepoznati autor ovakvog odgovora je, stoga, zaključio da moje, kako je naveo, „komentarisanje iz fotelje” smatra „neozbiljnim”.

A ovih dana je usledila najava da će o novinarstvu – onom kako ga ona razume, svojim saradnicima držati i javni čas.

Jer, kako je još jednom ponovila, imala je „dobre učitelje svih 25 godina”.

Biti još jači

Šta ostaje onome ko je, recimo, i duže u novinarstvu – i to onom ozbiljnom, nekontrolisanom i kritičkom, zbog čega je preživeo gašenje medija u kojima je radio, mesece bez plate, izbacivanje iz dopisništva, privođenje u Državnu bezbednost, konfiskovanje novina i privođenje kolportera, pretnje moćnika iz komšiluka ili opasnih i naoružanih ljudi sa ratišta?

Ostaje mu, dakako, da u ličnom i profesionalnom smislu ojača, jer mu nema druge, a živ se čovek na sve navikne.

Zar, uostalom, neki pametni muzičari nisu pametno rekli da mirno more nikada nije napravilo dobroga mornara?

Operetske mudrolije političara na vlasti i „njihovih” službenika, od predsednika Srbije pa nadalje – koji veruju u uskraćivanje informacija, selektivnost i diskriminaciju – neće naterati nijednog ozbiljnog profesionalca da odustane od svoje teme ili da je prećuti.

Lekcije o novinarstvu, svakako, ne mogu da drže funkcioneri koji uskraćuju informacije „tuđim” medijima, a ne skidaju se sa „naših” televizija koje su pobrkale propagandu sa novinarstvom, nisu čule da postoji i opozicija, a u vreme predizborne kampanje prekidaju redovni program kad god Vučić ima miting.

Odakle ideja bilo kom javnom funkcioneru da može i treba da gazi civilizacijske standarde, Ustav i medijske zakone, te unižava građane koji ga biraju i plaćaju?

Čemu takvi funkcioneri mogu da nauče svoje kolege na javnom času?

Ili će, ipak, od sledeće godine, prema obećanju, bar u Nišu biti nešto bolje?

Nada – guja u nedrima.

Autorka je novinarka Danasa