Đilas i bojkot medija (2): Kad država ne štiti prava građana, oni to moraju sami

Nedopustivo je da političari odlučuju koji novinari mogu da izveštavaju sa njihove pres konferencije i da pojedinim novinarima zabrane prisustvo. Nedopustivo je i da, kao posledica takvog ponašanja, građani budu uskraćeni za informacije od javnog interesa.

Takvo ponašanje ne samo da je nedopustivo već je i protivno zakonima ove zemlje, kao i domaćim i međunarodnim novinarskim profesionalnim kodeksima i standardima. U svakoj demokratskoj zemlji u kojoj se poštuju vladavina prava i medijske slobode takvo ponašanje zaslužilo bi svaku kritiku i osudu.

Nažalost, Srbija nije takva zemlja, a potez izbornog štaba Dragana Đilasa je iznuđena i razumljiva reakcija na nepodnošljivi medijski ambijent u kome vladaju neistina, jednoumlje i manipulacija. On je posledica, a ne uzrok takvog stanja.

[povezaneprice]

„Samopomoć“ kada država ne pomaže

U zemlji u kojoj se svakodnevno krše ljudska prava, i to naročito u medijskoj sferi, u kojoj se institucije odavno samo veštački održavaju u životu, građanima i opozicionim političkim grupacijama ne preostaje ništa drugo nego da bar ponekad pokušaju da „uzvrate udarac“. Kad država ne štiti prava svojih građana, jedino što građani mogu jeste da pokušaju da ih zaštite sami.

Uostalom, institut „samopomoći“ nije nepoznat u pravu i dozvoljava građanima da u izuzetnim situacijama, kada im određena prava nisu ostvarena od strane nadležnih tela, ta prava ostvare vlastitim sredstvima.

Pored vladajuće političke opcije i samih medija, posebnu odgovornost imaju nadležne institucije, kao što su REM ili nadređeno ministarstvo, što su dozvolile da, protivno zakonu, najveći deo medija postane propagandna mašinerija

Za potez Dragana Đilasa odgovornost snose oni koji učestvuju u kreiranju ovakve javne sfere. Pored vladajuće političke opcije i samih medija, posebnu odgovornost imaju nadležne institucije, kao što su Regulatorno telo za elektronske medije (REM) ili nadređeno ministarstvo, što su dozvolile da, protivno zakonu, najveći deo medija postane propagandna mašinerija koja je odavno samlela pravo na iznošenje drugačijeg mišljenja i na objektivno informisanje.

Obrazlažući zbog čega su on i njegov izborni štab zabranili pojedinim redakcijama da prate njihove konferencije za novinare, nosilac liste „Beograd odlučuje ljudi pobeđuju“ Dragan Đilas rekao je da će zabrana biti na snazi sve dok ne počnu korektno da prenose njihove stavove, dok ne počnu da se „ponašaju kao mediji“.

„Oni su deo propagande vlasti koja nas uvodi u fašizam“, ocenio je Đilas koji smatra „da negde treba da se podvuče crta“ i da se ne treba „praviti da je sve u redu“.

A u Srbiji na tom planu odavno ništa nije u redu. Niti mediji poštuju svoje zakonske obaveze prema građanima i javnosti, niti REM i ministarstvo reaguju na svakodnevne prekršaje medija, niti neko uzima u obzir pritužbe građana na izveštavanje medija.

Takvo stanje je rezultat opšte atmosfere u državi koja počiva na neistini i samovolji i u kojoj je normalno ne poštovati zakon, što sve stvara idealno tlo za procvat medijske propagande koja podrazumeva manipulaciju informacijama i progon neistomišljenika.

Normalno i licemerno

Potez Đilasa osudili su Ministarstvo za kulturu i Udruženje novinara Srbije (UNS), dok je Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) izdalo saopštenje sa umerenijom formulacijom, u kome se apeluje ne samo na Đilasa već i na medije i novinare da poštuju pravila novinarske profesije i važeće kodekse.

U svom saopštenju, Ministarstvo je osudilo diskriminaciju predstavnika medija kojima nije dozvoljeno da prisustvuju konferenciji i, isto kao i novinarska udruženja, pozvalo sve političke aktere da svim medijima, pod jednakim uslovima, omoguće osnovno pravo na rad i praćenje javnih skupova.

Institut „samopomoći“ priznat je u pravu, domaćem i međunarodnom, i dozvoljava građanima da u izuzetnim situacijama, kada im prava nisu ostvarena od strane nadležnih tela, ta prava ostvare vlastitim sredstvima

„U demokratskom društvu neprihvatljivo je na takav način uskratiti građanima mogućnost da se informišu o događajima i zbivanjima za koje je u proteklom periodu postojao veliki interes“, navelo je Ministarstvo.

Ovakav apel bio bi najnormalniji u svakoj demokratskoj zemlji, međutim – u našem okruženju ovakav stav zvuči licemerno. Licemerno jer dolazi iz institucije čiji je zadatak da „prati sprovođenje zakona u oblasti javnog informisanja“, a koja se nije oglasila u brojnim situacijama kada je on kršen, na primer kada je bila ugrožena bezbednost novinara (državni sekretar A. Gajović za RSE: Ministarstvo informisanja nije nadležno za napade na novinare, 8. februar 2018), koja ne ustaje u zaštitu javnih ličnosti koje mediji satanizuju (spot TV Pink o Oliveru Ivanoviću u vreme kosovskih lokalnih izbora), koja ne reaguje kada mediji drastično krše prava građana na istinito i objektivno informisanje (nepoštovanje standarda medijskog pluralizma i ravnomerne zastupljenosti u informativnim programima medija, uključujući i periode predizbornih kampanja), ili kada krše prava najmlađe populacije (vulgarni i nasilni rijaliti i filmski programi u dnevnim terminima dečjih programa i tako dalje).

Sigurno je najveći greh Ministarstva to što godinama ćuti i toleriše sramno ponašanje REM-a koji je po zakonu dužan da „kontroliše rad pružalaca medijskih usluga“ i koji je nadležan da reaguje u svim gore navedenim slučajevima, a koji umesto toga štiti interese vlasti a ne građana.

I saopštenje UNS-a sročeno je u sličnom duhu, zanemarujući realno stanje i savetujući svima koji su nezadovoljni radom novinara da se obrate „nadležnim regulatornim i samoregulatornim telima, kao i sudskim organima“, kao da bi takvo postupanje donelo bilo kakve rezultate.

REM, na primer, još uvek nije reagovao na više od tri stotine pritužbi građana poslatih u okviru kampanje „Podnesi prijavu, probudi REM“, koju su NUNS i CRTA pokrenuli u vreme kampanje Televizije Pink protiv Tamare Skrozze, dok dva od tri dnevna lista čiji su predstavnici ostali ispred vrata Đilasove pres konferencije nisu članovi Saveta za štampu i ne uvažavaju odluke i opomene ovog samoregulatornog tela.

Poštovanje vladavine prava ne može biti selektivno

Nema dileme da je, principijelno gledano, veoma rizično stati iza ovakvog poteza jednog političara jer je evidentno kakve su moguće posledice ukoliko bi ovakva praksa postala masovna i učestala. Ipak, u našim konkretnim okolnostima, ovakav gest je opravdan i zaslužuje podršku.

Bez obzira i na zamerke Đilasu, iznete i u saopštenju UNS-a, da je u vreme kada je bio gradonačelnik i suvlasnik lista Press i sam „koristio svoj medij kao propagandno oružje“, ali da novinarima tog lista niko nije onemogućavao rad.

U zemlji u kojoj se svakodnevno krše ljudska prava, i to naročito u medijskoj sferi, u kojoj se institucije odavno samo veštački održavaju u životu, građanima i opozicionim političkim grupacijama ne preostaje ništa drugo nego da bar ponekad pokušaju da „uzvrate udarac“

Ova tvrdnja, ukoliko je tačna, ima značaj za ocenjivanje političkog kredibiliteta samog Đilasa, ali ne utiče na činjenice koje su ga isprovocirale da postupi na takav način. Drugim rečima, to što je ovakav potez povukao Đilas, koji je i sam možda nekada koristio takve metode, ne dovodi u pitanje utemeljenost ovakvog postupka i ne umanjuje njegov značaj.

Jer, ovde se radi o nečemu mnogo višem, što nadilazi bilo kakav pojedinačni čin, a to je poštovanje vladavine prava, koje ne može biti selektivno i proizvoljno, i na kome se temelji funkcionisanje svake države i društva.

Neodrživo je od aktera društvenog života očekivati da poštuju ljudska prava i medijske slobode a da su prethodno ista takva njihova prava sistematski kršena, pri čemu država ne čini ništa da ih od toga zaštiti.

Uostalom, poštovanje vladavine prava osnovna je pretpostavka svakog demokratskog društva, na kojoj je utemeljen domaći Ustav i svi zakoni, kao i ideja evropskog ujedinjenja. To je i osnovna tema pregovora o članstvu sa Evropskom unijom i ključni je preduslov koji mora ispuniti svaka zemlja koja želi da postane članica.

Nažalost, negovanjem medijske propagande umesto medijskih sloboda, svakodnevnim kršenjem ljudskih prava i važećih zakona, uključujući i medijske, Srbija je svakim danom sve dalje od civilizacijskih i evropskih vrednosti koje su pretpostavka svakom pristojnom životu i društvenom i ekonomskom napretku.